Na šalteru za kolektivnu samogradnju
Za veliki deo Beograđana pristup stambenom prostoru je postao i ostao goruće pitanje. Ako uzmemo u obzir da grad i država nisu sposobni ili u mogućnosti da ponude alternativu tržištu, postaje ključno prepoznati mogućnosti i značaj udruživanja građana, koje onda menja vladajući odnos između grada i građana. Upravo time se bavila četvorodnevni program Na šalteru za kolektivnu samogradnju. Beograd naravno nije jedini grad sa ovim problemom, već je to izazov s kojim se suočavaju i drugi gradovi i čitavo društvo. Na radionici smo zajednički pokušali da definišemo gde nam i koliko trebaju institucije za ovakav poduhvat, sa kojim predlog im možemo pristupiti i koji su konkretni koraci koji nas mogu dovesti do realizacije prototipa PAMETNIJE ZGRADE u narednih nekoliko godina.
radni sastanak sa grupom: 23, 24 i 26. april 2015.
prezentacija i diskusija: petak 24. april, 18.00, Kulturni centar Rex
radionica: subota 25. april, 12.00-18.00, Učitelj neznalica i njegovi komiteti
Gost i vođa radionice bio je Ari van Vijharden (Arie van Wijngaarden), arhitekta i urbanista, projektni menadžer Agencije za zemljište grada Amsterdama. Radio je kao konsultant na renoviranju socijalnog stanovanja i infrastrukture i na definisanju rente, član je Međunarodne mreže za urbana istraživanja i akciju – INURA. U ime gradske administracije, Ari je bio jedan od ključnih ljudi za realizaciju nekoliko stambenih blokova koje su u Amsterdamu izgradili građani.
Ovaj, i u Holandiji relativno novi pristup stanogradnji otvario je pitanja koja su značajana i za Beograd: koji su zadati uslovi za kolektivnu samogradnju, koji su motivi gradskih vlasti za podršku ovakvom modelu razvoja, kako se i da li se situacija menja posle realizacije prvih stambenih objekata ovoga tipa?
Podrška: Creative Industries Fund NL (holandska fondacija za arhitekturu, dizajn i digitalnu kulturu)
SADRŽAJ IZVEŠTAJA:
Podešavanje kursa Pametnije zgrade
Potsetnik – osnovni ciljevi Pametnije zgrade
Predavanje i diskusija: Država i kolektivna samogradnja
Radionica: mogući pristupi Pametnije zgrade javnim institucijama
Podešavanje kursa Pametnije zgrade
Javnoj diskusiji i radionici predhodila su dva pripremna sastanka. Tokom brifinga (23. aprila) Ari van Vijharden nas je još jednom podsetio na važna kontrolna pitanja na koje članovi inicijative Pametnija zgrada treba iznova da odgovaraju kako bi kurs projekta bio jasan. Da li je u pitanju politička borba ili/i model rešavanja problema? Da li je u pitanju socijalni model ili/i arhitektonska ideja? Koliko se želi i može kompromitovati od početne zamisli u procesu realizacije projekta? Kakva je struktura grupe? Kakav je odnos između plaćenog i neplaćenog rada? I ko plaća za rad koji se želi besplatno?
Ari je istakao da se samogradnjom može doći do pristupačne cene. Pre svega to je vezano za uštedu procenta koji uzimaju developeri, ali i ulaganjem sopstvenog rada u slobodno vreme i najvećim delom tokom završnih radova. Takođe je upozorio da moraju da postoje jasne granice kako bi se potencijalna grupa stanara održala. U koliko je potrebno previše vremena da se projekat realizuje postoji opasnost od dezintegracije grupe (prema njegovom mišljenju najkonzistentnija je ona grupa koja već ima rešeno stambeno pitanje). Test za grupu predstavlja dobijanje lokacije što podrazumeva veća lična ulaganja i ozbiljnu odgovornost. Ari je upozoreno i na problem koji se može pojaviti ako je prevelika grupa, što može dovesti do birokratizacije i potrebe da se zaposle oni koji bi se time bavili. Govorio je i o važnosti određivanja vremenskog okvira za realizaciju projekta ukazujući da kraći rok podrazumeva veće kompromise sa poitičkim strukturama.
Članovi grupe su podvukli da su svesni da stvarna grupa ne sedi za stolom, već da su samo pojedini zainteresovani za život u Pametnijoj zgradi („U pitanju je drugačija zajednica od nas samih.“). Ponovljeno je da je grupa zainteresovana da stigne do prototipa jer je to stejtmant kroz projekat. Istaknuta je i želja da se napravi kontinuitet sa kod nas prisutnom tradicijom samogradnje, gde ljudi (ilegalno) rešavaju svoje stambeno pitanje, ali ne kroz individualni već kroz kolektivni pristup. Naglašeno je da niko još nije išao ovim putem što opravdava pristup učenja kroz rad koji grupa praktikuje. Kao snaga ali i slabost projekta istaknuta je želja da se kroz projekat generiše zaposlenje i zanatsko znanje, što može da deluje „kao velika fantazija“.
Ari je podsetio da zadruge u Holandiji često bivaju prinuđene da se pretvore u kondominijume (kombinovani oblik individualne i zajedničke svojine nad stanom i pripadajućim idealnim delom zajedničke imovine u okviru celine koju čine jedan ili više stambenih objekata), koji podrazumevaju da postoji individualno vlasništvo zbog mogućnosti uzimanja individualnog kredita. Na ovu opasku grupa je istakla da je u lokalnom kontekstu najveći problem nemogućnost većine da dođe do individualnog kredita zbog čega se model zadruge čini i u praktičnom smislu pogodnijim. Dalje je raspravljano o pitanju priuštivosti kao načinu otplaćivanja i visini mesečnog učešća.
Ari je takođe upozorio da se u većini slučajeva samogradnja nije ispostavila kao jeftinija jer se ušteđeni novac ulagao u poboljšanje kvaliteta stanovanja. Što se tiče veličine grupe i projekta istaknut je problem da mala zgrada može pojesti svu energiju grupe. Prema njegovom mišljenju ima više smisla naći najpre lokaciju a zatim sa ljudim razvijati projekat. Takođe se postavilo i pitanje razloga za učestvovanje onih sa višim i visokim prihodima koji je objašnjen kao želja za učestvovanjem u važnom socijalnom projektu. Zaključeno je da prototip ima šansu za olakšice kod birokratskih struktura kao inovacija.
Grupa se složila da nam je potreban intelektualni proboj kako bi se izašlo iz cirkularne logike u koju je zapala i koja je drži u neproduktivnoj situaciji. Kao potencijalan put predloženo je fokusiranje na ishod ali i na poverenje i potrebe. Takođe istaknuto je da ukoliko nema produkta koji je više od našeg iskustva sve predstavlja trčanje u krug. Predloženo je i da se analizira ova obeshrabljujuća situacija.
Kao potencijalni izlaz iz cirkularne logike u kojoj se nalazi grupa predloženo je nekoliko trenutno mogućih strategija. Jedan od predloga je izgradnja kancelarije Pametnije zgrade kao materijalnog doprinosa društvenoj debati. Istaknuto je da je ideološki pritisak prevelik u odnosu na naše želje, a da ovakav pristup može biti početak nečeg novog. Kancelarija bi bila izgrađena od samodoprinosa trenutne grupe a zatim bi se na tu konstrukciju mogao prema potrebi dodati kulturni centar, a kasnije i stanovanje u zavisnosti od stvarne potrebe. Na ovaj način bi se ljudi povezali na simboličkom nivou i stvorili bi prostor za razmišljanje o alternativama. Ovakakv pristup takođe ne bi zavisio od lokalnih birokrata. Predloženo je da se baci seme i da se stvari generišu oko nje. To bi takođe moglo da pomogne da se odgovori na pitanje da li grupa može biti kolektivni developer ili ne, kao i da se preispita ubeđenje da je grupa dovoljno jaka da se konfrontira sa sistemom.
Predloženo je i da se iskoristi strategija „preuveličavanja projekta“ koji bi se pokazao na sajamskom štandu u vidu lifleta i brošura kako bi se na jedan bizaran način došlo do šire populacije. Kao i da se postavi štand u centru grada i prihvatiti činjenicu da se sve može završiti tamo.
Kao pozitivan primer pomenuti je zadružni pokret Dabrovi (Castors) iz okoline Bordoa koji su posle Drugog svetskog rata dobili kredit na osnovu svog rada i izgradili naselje u koje su se uselili tek nakon što su sve kuće bile dovršene. Kako bi došli do ovog modela kreditiranja, Dabrovi su vršenjem pritiska na ulicama (peške su otišli od Bordoa do vlade u Parizu) uspeli da promene i zakonsku regulativu.
Kao izlaznu taktiku Arie je predložio skvotiranje zemljišta ako se parcela ne dobije od grada ili saradnju sa etičkim diveloperima sa sličnim metodama.
Pojedini članovi inicijative istakli su da je imperativ prevazilaženje individualističke ideologije kako bi se izašlo iz cirkularne logike koja se sastoji iz kombinovanja naših individualnih ambicija. Takođe je ukazano na problem čestog izostavljanja onih koji „nemaju prihode“ u korist onih sa „različitim prihodima“ u poslednjih nekoliko razgovora o projektu u čemu je prepoznata dezorijentacija projekta i sve više okretanje ka onima koji su privilegovaniji.
Podsetili smo se i da projekat Pametnija zgrada takođe ima kulturnu dimenziju, što znači da je njegov zadatak da propituje dominantnu ideologiju.
Pojedini članovi su insistirali na tome da ovo za njih nije umetnički projekat ili univerzitetski esej i da s toga ne možemo da dokazujemo da je projekat nemoguć jer je ulog prevelik („Ja mislim da moramo da izađemo iz ideje kulturnog projekta. Ja hoću da vidim nesto što je praktično i materijalno na kraju.“) Ipak izrečena je i rezerva da čak i ako se realizuje projekat grupa nije dokazala da je to moguć model za sve.
Kao argument u korist značaja kulturne i umetničke komponente istaknuto je da prostor kulturne proizvodnje nudi mogućnost za refleksiju koju drugi prostori ne nude. Ova perspektiva je u stanju da radi i sa potencijalnim neuspehom („Biti poražen pred 200.000 ljudi koji plaćaju rentu je uspeh.“), kao i da nastupa direktnije („Da li želite da nam se pridružite na putu koji ne znamo gde će završiti?“). Iako je u pitanju takođe marktinški pristup, on bi omogućio da se o tome javno govori, kao i da se radi sa problemima sa kojima se grupa suočava na ozbiljniji način („Niste strpljivi i zato ćete zavrsiti u dugovima. Budite strpljivi i možda uspemo nešto zajedno.“).
Istaknuto je da je lokalni kontekst neuporediv sa bilo kojim drugim kontekstom. „Ovde je drugačije nego bilo gde zbog specifične istorije. Ljudi i dalje očekuju da će neko rešiti za njih problem. Ovo su posebne okolnosti. Iz tog razloga je važno da razvijamo svoj način.“ U tom smislu zaključeno je da kao celina projekat mora da misli o kulturno politčkim i ekonomskim kapacitetima da se obrati ovom pitanju.
Podsetnik: osnovni ciljevi Pametnije zgrade
Na narednom sastanku (24. aprila) napravljena je lista ciljeva i zadataka. Kroz diskusiju grupa se podsetila osnovnih ciljeva, koji su artikulisani u sledećoj rečenici koja sadrži šest glavnih tačaka, po prioritetnom redu:
- Kolektivna samo-gradnja i upotreba stambene zgrade
- za značajno nižu cenu od tržišne
- uključujući ljude različitih primanja
- na način koji je umnožavajući
- i ne-spekulativan
- u roku od 5 godina.
Artikulisana i su i dva glavna načina za ostvarenje prototipa Pametnije zgrade:
- Uradi sam način, koji je prema mišljnju grupe najbrži i ne oslanja se na državne strukture. Ovaj model je najizvesniji ukoliko se izabera lokacija izvan centra grada. Takođe moguća varijacija ovog modela bilo bi pregovaranje sa privatnim vlasnicima parcele ili objekta pod drugačijim uslovima od onih koje nude investitori.
- Model saradnje sa državom, u kome je potrebno pronaći narativ koji bi bio prihvatljiv birokratskim strukturama i koji bi grupi omogućio izgradnju na boljoj lokaciji u gradu.
Grupa je razgovarala i o neophodnosti testiranja ciljeva. Diskutovalo se o problemima kolizije sa „postojećim igračima“, koja može biti problem, ali i prednost projekta. Razgovaralo se o mogućim kompromisima koje bi grupa potencijalno morala da pravi, od moguće političke kontaminacije početne ideje u saradnji sa vlastima gde postaju vidljivi i tuđi ciljevi, do pitanja životnog stila i funkcionalnosti svakodnevnog života.
Sastavljen je pregled koraka – A) definisanje ciljeva, B) pronalaženje lokacije, C) formiranje grupe direktno zainteresovanih, D) definisanje programa zgrade, E) projektovanje, F) izgradnja, G) useljenje + finasije koje prate proces u svakom od koraka (sa sve većom preciznošću) – kao i pregled podkoraka (I-IV) koji su poslužili za konceptualizovanje radionice koja je održana narednog dana.
Predavanje i diskusija: Država i kolektivna samogradnja
Audio snimak: predavanje i diskusija 
PDF: prezentacija Arija van Vijhardena 
U petak 24. aprila, u Kulturnom centru Rex otpočeli smo sa prezentacijom i diskusijom o odnosu države i kolektivne samogradnje. Posle kraćeg pretstavljanja Pametnije zgrade (Ana Džokić i Ana Vilenica), svoja iskustva preneo nam je arhitekta i urbanista Ari van Vijharden, projektni menadžer Agencije za zemljište grada Amsterdama. Ari je održao predavanje pod nazivom Država i kolektivna samogradnja u okviru koga je govorio o situaciji vezanoj za stanovanje u Holandiji. Ari je najpre objasnio osnovne vrste stanovanja u Holandiji: urbane zone (u kojima postoje privatni stanovi, stanovi koji se rentiraju od privatnih vlasnika, i stanovi u sistemu socijalne rente), predgrađa (u kojima dominira kućevlasništvo i socijalno stanovanje) i sela (u kojima dominira samogrdnja). Tokom 1960-ih godina u Holandiji je razvijen model zajedničkog stanovanja (centraal wonen ili co-housing) koji je podrazumevao stvaranje intencionalnih (sa svrhom formiranih) zajednica od 20-60 domaćinstava, koje žive u individualnim stanovima, dok je deo prostora za život zajednički (na slici Vierwinden house, objekat je završen 1990). Takav model prihvatila su i starija lica koja svoji život često organizuju kroz ovakav model stanovanja. Takođe, posebno u Amsterdamu, zajedničko stanovanje razvijalo se kroz skvoterski pokret, a većina ovih skvotova je danas legalizovana.
Tokom 1990-ih došlo je do zaokreta u javnim politikama u pravcu razvoju orijentisanom ka konzumentima. Te promene su obavezale opštine da prodaju zemljište privatnim klijentima ili grupama, a obezbeđivana je i podrška za održive projekte. Rezultati ovog zaokreta ogledaju se u nešto većem udelu privatnih naručioca (5%) od developera i stambenih asocijacija. Razvijen je model urbanog razvoja putem privatnih naručioca, na primer u naselju Homerus, u gradu Almare gde je 1.500 parcela prodato klijentima uz obezbeđene kredite, ili naselje Stijgerisland u predgrađu Amsterdama Ijburg sa 200 prodatih pojedinačnih parcela. Od posebnog značaja za model Pametnije zgrade je kolektivno stanovanje koje je realizovala grupa stanara u istom naselju, u zgradi pod nazivom Vrijbrucht. O ovom projektu završenom 2007. godine imali smo više prilike da čujemo u janurau 2014. od jednog od pokretača projekta, arhitekte Hajn de Hana. Grad Amsterdam je posle izgradnje ovog objekta pokrenuo i mapu lokacija posebno predviđenih za samogradnju, na kojima građani pojedničano, ili kolektivno mogu da konkurišu za zakup placeva.
Sa aktuelnom krizom zaustavljene su investicije developera i stambenih asocijacija a došlo je i do pojave velikog broja nezaposlenih arhitekata. Kao rešenje ovog problema arhitekte razvijaju svoje projekte i počinju da funkcionišu kao developeri na parcelama koje se intenzivnije prodaju privatnim vlasnicima. Grad takođe nudi postojeće zgrade koje nisu u upotrebi privatnim grupama i pojedincima. Jedan od primera je investiranje u De Flat (na fotografijama ispod) u naselju propalog projekta socijalnog stanovanja Bijlmermer, gde je grupa zainteresovanih zajedno sa arhitektama koje su ovaj projekat pokrenule rešila svoj stambeni problem.
Ari je izneo i uporedne podatke vezane za Holandiju i Srbiju:
| Holandija | Srbija | |
| Populacija (u milinonima) | 16 | 7 |
| Broj osoba po domaćinstvu | 2,39 | 2,54 |
| Socijalno stanovanje | 30% | 2% |
| Privatno rentiranje | 10% | 4% |
| stanovlasništvo | 60% | 83% |
| Proizvodnja novih stanova na godišnjem nivou | 35.000 | 10.000 |
| Amsterdam | Beograd | |
| Populacija u široj gradskoj zoni | 2,3 | 1,7 |
| Populacija u gradskoj zoni | 0,8 | 1,1 |
| Socijalna renta | 46% | 2% |
| Rentiranje privatnih stanova | 22% | 3% |
| Sstanovi u vlasništvu | 32% | 95% subletting? |
| Cena/m2 centrana gradska zona | € 3800 | € 1900 |
| Cena/m2 periferija | € 2200 | € 1100 |
Na kraju izlaganja Ari je govorio o mogućim perspektivama za razvoj Beograda. Pozitivne prakse koje bi Beograd mogao da razvija bile bi podstaknute davanjem (u zakup) zemljišta za manje projekte, zatim konverzijom napuštenih zgrada u (kolektivno) stanovanje, logističkom podrškom za grupe, kao i subvencijama za socijalne i kulturne inicijative. On je istakao i neophodnost stvaranja mogućnosti za one kojima je potrebna pomoć kao što su hendikepirani ili starije osobe.
U razgovoru nam se zatim pridružio Đorđe Mojović, stručnjak iz oblasti stanovanja, pokretač Programa za urbani razvoj iz Beograda. Đorđe je odmah na početku ukazao da nema puno smisla porediti se sa Holandijom jer to nije funkcionalno. Kako je istakao Mojović stambena politika počiva na finansijama, a Srbija je siromašna država koja treba da usmeri energiju i sitne pare u pozitivnom smeru. „Mi smo jedan od najgorih primera država koje su potpuno prepustile stanovanje tržištu u tranziciji dok je javna intervencija ostala u tragovima.“ Kako je istakao, sredinom 2000-ih svi koji su bili bliski izvorima budžetskih sredstava bavili su se svojim interesnim grupama. Razne subvencije su stalno prolazile, a depoziti za stambene kredite su služili da spuste kamate kod komercijalnih banaka. To je bio državni poklon. Do 2012. oko 60 miliona evra budžetskih para je uloženo u ovakav vid subvencija koje su netransparentno usmeravane i klijentelistički, a ne sistemski ulagane. Svoje zalaganje opisao je kao rad u pravcu ostvarenja sistematskog ulaganja i kanalisanja državnim sistemom sa vidljivom državnom politikom usmeravanja i povrata novca. Prema njegovom mišljenju ključna stvar je da se uspostavi komunikacija i da se odredi kako će se budžetska sredstva trošiti, čemu bi trebao da doprinese i pritisak civilnog društva za participativno kreiranje budžeta.
Zatim je naveo tri adrese na koje bi prema njegovom mišljenju inicijativa trebala da se obrati. U pitanju su Republička agencija za stanovanje, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture – grupa za stambeno pravo, kao i Agencija za stanovanje i investicije Beograd.
Naglasio je da je neophodno izaći iz okvira kukumavke, sklopiti projekt i krenuti u prodaju. „Zašto nam ne date 20 ari da pravimo etažnu svojinu?“
U daljoj diskusiji je bilo reči o reformama u oblasti politika stanovanja koje su započele 2003-4. kako bi se uredila tržišna situacija i krediti za stanovanje. Sa jedne strane banke su započele da daju kredite jedanoj grupi stanovništva, dok je paralelno razvijana politika socijalnog stanovanja. Od 2004. započeo je državni projekat testiranja izgradnje za rentiranje pod neprofitnim uslovima u nekoliko opština putem sedam novoformiranih stambenih agencija. I u Beogradu je osnovana agencija za stanovanje i investicije ali je do danas ostala bez jasnog pravnog okvira. Zakon o socijalnom stanovanju usvojen je 2009. godine, a 2012. je doneta strategija. Ovom zakonskom okviru nedostajao je samo zakon o Upravljanju stambenim zgradama. Ova dobra baza je prema Mojoviću do danas ostala neiskorišćena, a dobra strategija je u fijoci. Takođe on je rekao da pitanje stanovanja nije pitanje koje se rešava za jednog mandata i da zato niko ne želi da se bavi njime jer je politika koja se vodi u Srbiji populistička. Đorđe je podsetio da je ove godine ugašen jedan takav stambeni kredit 1,5 i 2,5 posto sa grejs periodom od 5 godina, jer je bilo je komplikovano institucionalno održati ga sa neškolovanom administracijom.
Što se tiče polisija o zemljištu po njegovim rečima glavni problem je sa politikama zemljišta u pojedinačnim gradovima. U široj zoni malo je građevinskog zemljišta, a gradovi su blokirani jer je poljoprivredno zemljiste na periferiji izgradjeno. Na pitanje da li postoji brža linija da se dođe do zemljišta za Pametniju zgradu, Mojović je savetovao: „Budite fini i smešite se.“
U razgovoru smo dobili i važnu informaciju da je trenutno u izradi novi Zakon o stanovanju koji će staviti van zakona sve trenutno važeće zakone. U ovom zakonu će se najverovatnije izgubiti pojam socijalno stanovanje koji je po rečima sagovornika samo izazivao zabunu svojom širinom. Osnovna ideja novog zakona će biti kombinovano pomaganje „motornoj snazi društva“, a ne samo onima kojima je najpotrebnije. Zakonom se planira i nova afirmacija stanovanja pod zakup jer prema rečima Mojovića stanovlasništvo nije za svakoga.
Radionica: mogući pristupi Pametnije zgrade javnim institucijama
Drugi deo programa činila je radionica u subotu 25. aprila (12-18h), u prostoru Učitelja neznalice i njegovih komiteta, na kojoj smo se bavili različitim mogućim pristupima Pametnije zgrade javnim institucijama i modelima komunikacije sa državnim strukturama. Radionicu je vodio Ari van Vajnharden. Na početku radionice su dogovorene tri stvari o kojima je potrebno razgovarati: detaljnija rasprava o tri aspekta komunikacije sa birokratskim strukturama vlasti, pripajanje akcija posebnim fazama projekta i osmišljavanje brošure.
Kao okvir za rad na modelu uspostavljanja odnosa sa državom predložena su tri moguća puta, kroz:
- Zakon o socijalnom stanovanju, ili kako posmatrati Pametniju zgradu kao projekat socijalnog stanovanja
- Privatno-javno partnerstvo
- Recikliranje zgrade ili lokacije u javnom vlasništvu.
1. Pametnija zgrada kao socijalno stanovanje
Analizom Zakona o socijalnom stanovanju iz 2009. godine utvrđeno je da postojeći okvir prepoznaje kao aktere neprofitne stambene organizacije. Trenutno prema znanjima grupe funkcioniše 15 javnih neprofitnih stambenih organizacija i nekoliko NVO-a. Kako bi mogla da funkcioniše u ovom okviru Pametnija zgrada bi morala da se registruje kao neporofitna stambena organizacija i da se upiše u registar istih što bi omogućilo dobijanje licence za rad. Zakon o socijalnom stanovanju podrazumeva rešavanje stambenog pitanja za one koji nemaju rešeno to pitanje, koji žive u neadekvatnim uslovima i za one koji nemaju prihode. Za takve projekte zakon omogućava dobijanje dugoročnih kredita i subvencija iz budžeta Republike Srbije ili iz drugih donacija. Tokom razgovora je postavljeno pitanje o mogućnosti stvaranja kombinovanog modela koji bi se oslanjao delimično na subvencije, a delimično na model samofinansiranja. Takođe je iznesena bojazan vezana za činjenicu da su postojeća sredstva za subvencionisanje vrlo mala. Benefiti koja bi se otvorili ovim modelom rada ogledaju se u mogućnosti dobijanja zemljišta po ne-tržišnoj ceni ili besplatno, dobijanje kredita i potencijalno subvencija. Kako bi se saznalo više detalja o ovom mogućem putu odlučeno je da se organizuju informativni razgovor sa predstavnicima pojedinih tela zaduženih za stanovanje kao i sa pojedinim akterima na sceni: Grupa za stambeno pravo u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (kontakt osoba: Svetlana Ristić), Republička agencija za stanovanje, Agencija za stanovanje i investicije Beograd, Gradska stambena agencija Pančevo, Fondacija Vlade Divac, Housing centar (kontakt osoba: Branislava Žarković), Ovča – projekat socijalnog stanovanja (kontakt osoba: Pavle Stamenković). Za sastanke je dogovoreno da će biti pripremljena dokumentacija uređena u brošuru.
2. Privatno-javno partnerstvo
Diskutovalo se o mogućim predlozima za ostvarenje privatno-javnog partnerstva. Jedan od predloga odnosio se na izgradnju prostora za vrtić ali je zaključeno da je uspeh u odnosu na proceduru koju podrazumeva ovaj zakonski okvir (u pitanju je tender) malo verovatan. Takođe je istaknut problematičan odnos koji se stvara kroz model preuzimanja odgovornosti od strane civilnog društva za zadatke koje bi trebala da obavlja država. Diskutovanjem Zakom o privatno javnom partnerstvu zaključeno je da je ovaj zakon u suštini za one koji imaju novac (za investitore) i da se naša namera može shvatiti kao „traženje šanse u lošem zakonu“. Istaknuto je da u ovakvim partnerstvima ne možemo nikako izbeći to da ciljeve definiše država a ne grupa. Sama institucija privatno-javnog partnerstva ocenjena je kao problematična.
U okviru ovog modela diskutovano je i o barteru kao potencijalnom modelu koji podrezumeva direktnu razmenu dobara ili usluga bez medijuma razmene. Govorilo se o mogućnosti da se razmena dogovori sa opštinom u vidu zajedničkog ili socijalnog prostora ili npr. vojskom kao što je urađeno u naselju Stepa Stepanović u kome od 5000 stanova 800 pripada vojsci. Raspravljano je i o modelu neposredne pogodbe i predloženo dalje istraživanje Uredbe o otuđenju koja postoji trenutno samo u predlogu.
3. Imovina u javnom vlasništvu
U razgovoru o nekretninama i zemljištu u javnom vlasništvu registrovana su tri moguće opcije: slobodno zemljište, nezavršene zgrade, neprivatizovane nekretnine u procesu privatizacije. Zaključeno je da je slobodno zemljište moguće naći na obodima urbanog područja, dok odluka o mogućnosti za dodeljivanje ili kupovinu po povlašćenim uslovima u najvećoj meri zavisi od gradonačelnika. Mapirane su takođe neke od nedovršenih zgrada kao što je ona u Šantićevoj ulici koju je započeo Zavod za izgradnju grada, a trenutno se nalazi u pravnom sporu. Što se tiče neprivatizovanih preduzeća koja su u nadležnosti Agencije za privatizaciju razgovaralo se o visokim troškovima raščišćavanja terena i (ne)mogućnosti da se izađe iz logike tendera u kojoj bi inicijativa bila samo jedan od ponuđača. U tom pravcu pominjana je mogućnost da se deo imovine izuzme iz procesa privatizacije što je već bio slučaj, a generalno zavisi od političke volje. Kako bi se dalje ispitale ove mogućnosti predložen je sastanak sa predstavnikom Agencije za privatizaciju jer odluke pre svega zavise od njih, kao i sa predstavnicima opština i grada.
Kao kritika pristupu koji uključuje pregovaranje i saradnju sa Agencijom za privatizaciju istaknuto je da Agencija ima sve karakteristike, a i dugogodisnju praksu, organizovane kriminalne grupe i da je direktno odgovorna za deprivaciju mase stanovništva kroz privatizaciju, pa poduhvat koji bi nastao iz takve formule svakako ne bi bio za većinu društva već samo za one privilegovane koji su se na taj način uspeli da se snađu i reše svoj problem.
Poslednji segment radionice bio je posvećen artikulisanju akcija koje je potrebno sprovesti u narednom periodu. Zaključeno je da je za dalji rad grupe neophodno ažuriranje brošure kroz izradu duže verzije za buduće članove i konciznije verzije za predstavnike vlasti (na srpskom i engleskom jeziku). Predloženo je da se na početku nađe kraće pismo koje bi se koristilo i prilikom zakazivanja sastanaka. Predloženo je da se u brošuru uključi i rezime budžeta, puna cena po m2 i mogući model finansiranja. Određeno je i da se obave konsultacije sa Agencijom za privatizaciju čime bi se proverilo koja su preduzeća dostupna i pod kojim uslovima i pitanja konverzije zemljišta iz industrijskog u građavinsko zemljište. Obavljanje razgovora za predstavnicima vlasti su potrebni kako bi se saznalo o dostupnom zemljištu i nekretninama, kao i o dostupnim subvencijama i mogućoj saradnji, partnerstvu ili zajedničkoj inicijativi i kako bi se dobile moguće preporuke i savete za dalji rad inicijative. Odlučeno je i da se aktivno radi na monitoringu novog Zakona o stanovanju koji je u izradi kao i da se pošalju preporuke grupe. Potrebno je formirati i modela odlučivanja unutar grupe koji bi pomogao da se dođe do rešenja u vezi sa lokacijom Pametnije zgrade (centar ili periferija).
U subotu 7. decembra organizovali smo sastanak na kome je inicijativa Pametnija zgrada pokrenula sa formiranjem tima koji bi odgovorio na 
Prva lokacija na Savkom Vencu nalazi se u samom centru i prilično je velika, obuhvata prostor između Lomine, Balkanske i novoizgrađenih zgrada u Ulici Gavrila Principa. Na lokaciji ima nekoliko baraka predviđenih za rušenje u kojima i dalje žive ljudi, nekoliko nenastanjenih ruiniranih objekata, dečiji vrtić takođe predviđen za rušenje i jedan veći prazan plac koji gleda ka Lominoj, ali na kome verovatno nije moguće odmah graditi jer temelji počivaju na krovu auto perionice u lagumu koji izlazi na Ulicu Gavrila Principa. Na ovom prostoru nalazi se i nekoliko novijih objekata, poput konzulata Gabona, ali i dosta starih i prepoznatljivih objekata poput zanatskih radnjica u Balkanskoj, čiju pojavnost bi trebalo uključiti u budući projekat. Sve u svemu vrlo izazovna i kompleksna lokacija na kojoj bi bilo potrebno rešiti niz problema – od stambenog pitanja sadašnjih stanara do navale privatnih investitora koja se može očekivati u slučaju gradnje na ovako ekskluzivnoj lokaciji, a čije bi prisustvo u svakom slučaju trebalo anticipirati.
Naredna lokacija na Savskom vencu se ustvari podudara sa Romskim naseljem u Zvečanskoj ulici, koje se nalazi uz samu Kliniku za plastičnu hirurgiju u blizini Partizanovog stadiona. Ova lokacija nalazi se veoma blizu šireg centra grada, u slepom delu ulice, a i pored toga što je pokraj prelaza preko železničkog tunela deluje veoma mirno (nismo prisustvovali prolasku teretnog voza). Imajući na umu očigledan problem sa postojećim naseljem koje vlasti smatraju “divljim”, a u kome žive ljudi čije bi stambeno pitanje bilo potrebno rešiti stanovima ili kućama, a ne metalnim kontejnerima, komplikovanost ove lokacije postaje očigledna. Ovde je ceo zaplet kako angažovati opštinsku i gradsku administraciju da promišljaju ovako neplanski nastala naselja na način njihove infrastrukturne nadgradnje i integracije, a ne ignorisanja u pristupu ili eliminacije u planovima. Za Pametniju zgradu ovakva lokacija produbljuje pitanje jednakosti u nejednakosti, ili konkretnije – na koji način bi i ove ljude bilo moguće uključiti u inicijativu zajedničke stanogradnje.
Naša treća destinacija, na Zvezdari, bila je zatvorena tekstilna fabrika Kluz, u stečaju. Povod za obilazak ove lokacije bila je prošlogodišnja predizborna najava člana Gradskog veća u medijima, da se za fabriku Kluz traži mogućnost dogovora sa malim proizvođačima da nekoliko njih uzme delove objekta, a da se deo ka Bulevaru Revolucije pretvori u stambenu zonu. Očigledno, ovo je bila samo predizborna tema. Ispred same fabrike, obezbeđenje nas je ljubazno zamolilo da se ne vrzmamo previše oko kapije jer nema potrebe da prolaznici pomisle “da igra mečka” nego da bi bolje bilo da kontaktiramo stečajnog upravnika ili još bolje Agenciju za privatizaciju ukoliko smo zaintersovani za dalje informacije. U okviru farbričkog kruga se nalazi pet zgrada. Jedna je već prodata, tri zgrade su uglavnom prazne, dok se bivša kantina iznajmljuje prodavnici nameštaja. Baš ta zgrada, jedina detaljnije vidljiva sa ulice, najviše je privukla našu pažnju svojim pristupačnim dimenzijama i arhitekturom. Bilo bi veoma zanimljivo kada bi se pružila prilika za adaptaciju neke od ovih (ili ovakvih) zgrada u prostor za život i rad, čime bi im bio udahnut novi život, nova namena, novi smisao.
Našu mini-ekspediciju nastavili smo u pravcu Malog Mokrog Luga. Prvi plac od 5 ari, u Ulici Rade Kontića, ponudio nam je vlasnik koji je i sam veoma zaintersovan da se uključi u projekat Pametnija zgrada. Ipak, ovolika, standarna parcela za porodične kuće u ovom kraju, a uz to već okružena drugim kućama, veoma je malih dimenzija za stanogradnju koja bi uključila već broj ljudi. U blizini ove lokacije pogledali smo još jedan dosta veći plac, čija bi cena bila 2.700 evra po aru ukoliko bismo bili zaintersovani za čitavih 20 ari. Uz konkretne cene i dimenzije, diskusija je počela da postaje opipljivija.
Zaputili smo se ka petoj, finalnoj, lokaciji za ovu priliku. Reč je ovelikoj praznoj površini sa puno placeva od kojih je onaj na kojem smo zastali površine 60 ari na teritoriji opštine Zvezdara, na samoj granici sa opštinom Grocka. Teren se od puta, uz koji se nižu nedovršene kuće, spušta ka zaravni za koju pretpostavljamo da je deponija građevinskog otpada – šuta koji je prekrila zemlja i trava. U razgovoru sa ženom koja živi u blizini i koja je tu skupljala šipurak, saznajemo da je moguće da je ceo teren zapravo klizište koje se spušta ka potoku u samom dnu placa, ali i da je cena veoma niska, čak višestruko niža od prethodnog placa. Ova ili ovakva lokacija (parcela se nalazi na mnogo većem neizgrađenom terenu), je veoma zanimljiva i ima veliki potencijal, jer bi dala najveću slobodu prilikom implementacije osnovne ideje projekta: iznalaženje strategija i modela koji bi omogućili armiji od 200.000 podstanara da kolektivno rešavaju svoje stambeno pitanje.
Posle obilaska vratili smo se nazad u centar grada i seli da zajedno sumiramo utiske i razmotrimo mogućnosti. Zaključak nakon izlaska na teren je da u ovom trenutku postoje tri podjednako zanimljiva moguća scenarija na kojima bi trebalo dalje paralelno raditi. Prvi podrazumeva lokaciju u centru grada i “ugrađivanje” u već postojeći stambeni blok, vrlo verovatno uz intenzivnu ali komplikovanu saradnju sa opštinom – na primer opštinom Savski Venac, na jednoj od dve ponuđene lokacije ili, mnogo verovatnije, na nekoj lokaciji koja će tek biti ponuđena kroz pomenuti konkurs. Druga varijanta je preuređenje (dela) bivšeg industrijskog objekta kao što je Kluz, a treća izgradnja od nule, na potpuno praznom placu na obodu grada, gde trenuno ne postoji infrastruktura, ali na kome je moguće zamisliti izgradnju čak i čitavog zadrugarskog naselja. U svakom od ovih slučajeva, pred eventualne preduzetnike i zadrugare postavlja se isti zadatak: radikalno promišljanje koncepta projekta Pametnija zgrada (model stana za svakoga) i njegovo korišćenje radi rešenja parcijalnih ili grupnih stambenih problema.
Četvrti radni sto projekta PAMETNIJA ZGRADA, pod nazivom Jednakost u društvu nejednakosti, održan je 10. i 11. maja 2013. u Kulturnom centru Rex. Na tri prethodna susreta detaljno smo diskutovali i definisali preduslove i principe na kojima bi trebalo da bude zasnovana inicijativa za jedan drugačiji, redefinisani prilaz svima pristupačnoj zajedničkoj stanogradnji. Tema četvrtog susreta bili su izazovi učešća građana sa različitim startnim, pre svega ekonomskim pozicijama i koncipiranje modela zajedničke stanogradnje koja će i tu različitu početnu poziciju prinicipijelno uzeti u obzir. Time smo otvorili raspravu o tome na koji način bi jednakost bila ostvaraljiva u društvu nejedakosti u kojem živimo, i o odnosima nametnutim tržišnom logikom i principima, zbog kojih je mnogo naših sugrađana predaleko od rešenja stambenog pitanja. Kao i kako u datim okolnostima napraviti značajan iskorak ka prevazilaženju predubeđenja i stava da je razmišljanje o alternativnim modelima rešavanja stambenog pitanja uzaludno. U okviru ovoga radnog stola nastavili smo i da se praktično bavimo formulisanjem principa za funkcionisanje buduće stambene zadruge i pozvali učesnike da se pridruže proširenju organizacionog tima projekta.
PRVOG DANA, 10. maja 2013, na programu je bilo teoretsko-filmsko izlaganje Mogućnost jednakosti u društvu nejednakosti, koje je održao Tadej Kurepa, anarhosindikalista, politikolog i urednik bloga “Political Films“. Izlaganje je bilo ilustrovano odlomcima iz filmova: Sećam se (Amarcord, 1973), Matrix (1999), The Wobblies (1979), Akira (1988), Laka lova 2 (Snabba cash 2, 2012), Society(1989), Salo – 120 dana Sodome (1975), Convoy (1978), Za zemlju i slobodu (Land and Freedom, 1995), Priznanje (The Confession, 1970), O jagodama i krvi (The Strawberry Statement, 1970).
Od Tadeja smo čuli da društvo u kojem živimo ideolozi vladajuće klase proglašavaju društvom jednakih šansi. Međutim, treba postaviti pitanje jednakosti kako u kontekstu društvene strukture tako i u kontekstu pojedinca u toj strukturi. Na taj način dolazimo do pojma klase po sebi i pojma klase za sebe. Klasa po sebi znači da radnička klasa postoji kao takva, to je ono što je ona objektivno, dakle, ljudi koji su u društvenoj strukturi prinuđeni da prodaju svoj rad. Radnička klasa za sebe znači da je ona svesna svog položaja, da radnik uviđa da je njen pripadnik i da je svestan postojanja suprotstavljenih interesa sukobljenih klasa koji ne mogu biti prevaziđeni društvenim dijalogom, već samo strukturalnom promenom celog društva.
Čuli smo i upozorenje na uvek moguću opasnost da u društvu lažno-proklamovane jednakosti ne bude ni jednakosti ni slobode. To je primer nejednakosti u jednakosti, tipičan za leve totalitarne projekte. Rečima Bakunjina, sloboda bez socijalizma je privilegija manjine i nepravda, ali je socijalizam bez slobode ropstvo i brutalnost. U prilog tome pogledali smo insert iz filma Koste Gavrasa The Confession (1970), koji se bavi suđenjem Rudolfu Slanskom 1952. godine, odnosno staljinističkom torturom i isleđivanjem u montiranom sudskom procesu.
DRUGOG DANA radnog stola, 11. maja, otpočeli smo razmatranjem pravila stambene zadruge, koji su sastavili naši saradnici iz organizacije Pro Bono, zatim smo slušali izlaganje Dušana Grlje o ekonomiji jednakosti i tome da li je ona ostvariva ili makar zamisliva u postojećim okolnostima, da bi se potom sa ovim u obzir uzetim teorijskim znanjem ponovo vratili na predložena zadružna pravila. Na kraju smo planirali naredne aktivnosti u okviru PAMETNIJE ZGRADE.
Jedno od najvažnijih zadružnih pravila koje smo diskutovali u našem nacrtu je da član zadruge može biti samo lice koje nema rešeno stambeno pitanje, čime bi se sprečilo stvaranje profitera na račun zadruge, npr. da neko ko već ima par stanova ne bi mogao da kupi još jedan čijom bi daljom prodajom profitirao. Sa prethodnih susreta ostala je sporna sama definicija nerešenog stambenog pitanja. Sada je usaglašeno da se pod nerešenim stambenim pitanjem podrazumeva situacija u kojoj neko ili uopšte nema stan ili nema stan koji je adekvatan njegovim potrebama. Predloženo je da se koristi definicija nerešenog stambenog pitanja koja prati objektivne kriterijume (recimo, zakonski propisan broj kvadrata po članu domaćinstva), a ne subjektivne (nekome i stan od 100 kvadrata može da bude nedovoljan), kako bi ovaj pravilnik mogao da posluži kao primer i u komunikaciji sa državnim ili lokalnim vlastima. Pošto je projekat usmeren i na podizanje kvaliteta stanovanja, pod nerešenim stambenim pitanjem smatrao bi se i neadekvatan stambeni prostor u smislu loših uslova stanovanja (vlaga, manjak svetlosti), bez obzira na eventualno postojanje dovoljnog broja kvadrata. Razmotrena je i mogućnost da član zadruge tokom procesa izgradnje nasledstvom stekne nekretninu (reši stambeno pitanje), kao i mogućnost da u toku gradnje dobije decu. Predloženo je da se u obzir uzima faktičko stanje u trenutku sticanja članstva, i da je dobro razmišljati o prostornoj varijanti koja bi unapred ostavila otvorenu mogućnost dogradnje u slučaju proširenja domaćinstva (primer projekta grupe Elemental iz Čilea).
U tim okolnostima sa Zapada nam dolazi nova političko-ekonomska ideja – ideja komunizma. Ovoga puta ideje iz Marksovog Kapitalarevitalizuju se usled posledica finansijske krize iz 2008. godine, kada je kolaps banaka sprečen upumpavanjem novca građana (iz budžeta) u privatne ruke vlasnika velikih banaka. Nova ideja komunizma ne temelji se samo na obnavljanju marksističke političke ekonomije, već sadrži i jedan istorijski novitet – pojam zajedničkog (commons) – oko koga se artikulišu i ekonomski i politički aspekti te nove ideje. Možda je zato komOnizam bolji termin od komUnizma. U engleskom se pojam commons odnosi na specifičan svojinski odnos, zajednička dobra kojima svi pripadnici jedne zajednice raspolažu, dok pojam common označava obične ljude, svetinu koja mora da radi da bi preživela. Novi pojam zajedničkog podrazumeva reaktiviranje ne samo zajedničkih dobara (i sredstava za proizvodnju), zajedničkog upravljanja tim sredstvima, već i ideje ekonomske jednakosti.Zajedničko upravljanje zajedničkim dobrima ne proizvodi samo drugačije ekonomske odnose, nego i dovodi do nastanka jednog novog načina udruživanja i kolektivnog duha.
U diskusiji je ukazano da treba biti svestan da ne postoji idealan sistem odlučivanja za sva pitanja i za sve situacije. Moguće je i poželjno da postoje različiti načini odlučivanja za različita pitanja i u okviru iste zadruge, čak i u okviru iste zgrade (prosta većina, dvotrećinska većina itd.). Ne može se očekivati da svi budu zadovoljni rešenjima za neka ne toliko bitna pitanja (koja će biti boja fasade, na primer), ali je važno da se svi slože oko ključnih pitanja. Ako se radi o praktičnim pitanjima, ne mogu se odluke donositi jednoglasno – ako 30 ljudi bira između 3 lokacije, nemoguće je da svima podjednako odgovara ista lokacija. Važno je razvijati različite forme organizovanja i odlučivanja, a ne unapred zadati jedan kruti model koji će se primenjivati bez obzira na okolnosti. Pokrenuto je i pitanje prevazilaženja situacija u kojima se manjina suprotstavlja većini jer joj većinsko gledište nipošto ne odgovara. Jedan od predloga za tu situaciju je da oni koji se ne slažu sa donetom odlukom ne moraju da učestvuju u njenom sprovođenju, ali ne smeju da sprečavaju većinu da tu odluku sprovede.
Kada je reč o podeli nadležnosti, svi zadrugari bi trebali da odlučuju o započinjanju novog projekta (izgradnji zgrade). Posle toga, o projektovanju same zgrade, raspodeli stanova unutra zgrade itd., odlučivaće samo zadrugari koji će živeti u toj zgradi. Sa druge strane, svi članovi zadruge odlučivaće o pitanjima koja se tiču svih zadrugara, uključujući korišćenje zajedničkih sredstava. Nakon izrade projekta zgrade i odabira lokacije, zadrugar ulaže novac u stan određene kvadrature, a nakon uplate novca o njegovom trošenju odlučuje zadruga, ne pojedinici.
Prva sagovornica, Suzana Jovićević, generalna sekretarka 
Jedna od Suzaninih opaski ticala se nerealnosti cene stambenog kvadrata koju smo proračunavali na prvom radnom stolu Pametnije zgrade, jer je obračunata bez cene lokacije. Upravo zbog cene zemljišta, trenutno je najveći konkurentzadrugama država koja gradi socijalne stanove. Ova konkurencija je nelojalna jer država uvek ima povoljniju kombinaciju za dolazak do lokacije. Prema podatku koji je objavila Građevinska direkcija, proizvođačka cena kvadrata u naselju Stepa Stepanović je 1280 eura, što i jeste realna cena, dok je kvadrat zemljišta prilikom pribavljanja ove lokacije od vojske bio oko 180 eura, a pribavljanje lokacije u Beogradu inače iznosi između 400 i 500 eura po kvadratu.
Trenutno u Srbiji postoji nekoliko primera boljih stambenih zadruga koje su aktivne, dok prema evidenciji Privrednog registra postoji 254 stambene zadruge, znači velika većina nije aktivna. Činjenica je da je pomoć zadrugama očigledno potrebna, a Zadružni savez zahteva da država jače stane iza njih. Zadrugama danas najviše šteti neusaglašenost propisa i nepoštovanje zakona o zadrugama, što je boljka današnjeg pravnog sistema.
Između izlaganja, umetnica Vahida Ramujkić je učesnike radnog stola animirala vežbama čija je zamisao bila da se ispita funkcionisanje i rad individue u grupi i njeno mesto u kolektivu ali i da deluju stimulativno na individuu koja je deo jednog kolaborativnog projekta. Tako su prisutni napravili i prvi dijagram šta bi po njihovom mišljenu idealno trebala da zadovolji pametnija zgrada (po pitanju vizije, planiranja, realizacije i proslave poduhvata).
Otuda razmatranje odnosa između individualnih i kolektivnih interesa i prava ne može biti zaodenuto u apstraktan teorijski govor o istorijskom ili transistorijskom antagonizmu između različitih vrsta komunitarizma, s jedne, i liberalističkog i individualističkog razumevanja ljudskih prava, s druge strane, već potrebuje konkretne ekonomske i političke analize mehanizama uslovljenosti ovog odnosa koje razotkrivaju privid navodno “prirodnih”, spoljnih ili slučajnih okolnosti koje determinišu mogućnost, odnosno nemogućnost artikulacije indivudualnih interesa pojedinaca i društvenih grupa kao zajedničkih, kolektivnih interesa. (preuzeto iz apstrakta izlaganja)
Poslednji deo sastanka bio je posvećen živoj diskusiji pravilnika “pametnije” stambene zadruge koji su pripremile kolege pravnici iz organizacije Pro Bono i njihovom preciznom formulisanju. Dokument se nalazi na ovoj stranici, na kojoj možete davati i svoje komentare i predloge kroz koje ćemo nastaviti na sledećem radnom stolu, koji je planiran za 10. i 11. maj. Tada ćemo se detaljnije baviti i procenom vrednosti udela zadrugara različitih startnih pozicija i po kom modelu bi se vrednovali njihovi ulozi – novčani, nenovčani, uloženi rad, itd. i kako ovi principi postaju deo zadružnih pravila.