Otvoreni razgovor o ulozi gradskih entuzijasta i majstora
Fokus razgovora je bio građanin kao kontrolor i incijator urbanog razvoja. Šta podstiče gradske entuzijaste i majstore? Šta možemo da naučimo od njih? Da li je njihovo delovanje nova forma građanstva ili samo pokazatelj stanja odnosa u današnjem društvu? Zašto ovakve inicijative uglavnom ostaju izolovane? I kako partnerstvo između građana i institucija može dovesti do uravnoteženijeg urbanog razvoja?
Učestvovali:
Đorđe Pavićević, Fakultet političkih nauka Beograd
Nebojša Milikić, umetnik i aktivista, Kulturni centar REX
Teodor Celakoski, Pravo na grad, Zagreb
Žaklina Gligorijević, direktorka Urbanističkog zavoda Beograda
Preuzimte audio snimak razgovora 
Izveštaj sa razgovora:
Na razgovoru koji je zamišljen kao uvod u susrete gradskih entuzijasta i majstora diskotovalo se o ulozi gradskih entuzijasta i majstora u urbanom razvoju, različitim aspektima njihovog delovanja, kao i o odnosu između građana i institucija i njegovim efektima.
Govoreći o kolektivnom delovanju, Nebojša Milikić je ukazao da je zgrada kao takva objekat koji iziskuje saradnju među ljudima i da se šire društvene promene reflektuju na zajednički život u zgradi. Kao inicijator projekta izgradnje glavnog kanalizacionog kolektora u Kaluđerici metodom samodoprinosa (prema kojem ljudi zajedničkim ulaganjem sami rešavaju problem), Milikić se direktno susreo sa različitim tipovima ideološke svesti na mikro sferi. U razgovoru sa ljudima o gradskim problemima i načinima njihovog prevazilaženja lako se mogla uočiti otvorenost jednih za planiranje i zajedničku akciju, uz nezainteresovanost drugih koji rešenje radije prepuštaju haotičnim silama tržišta. Na istom tragu je i pojava iz 90-ih godina, kada su uglavnom simpatizeri SPS-a zadržali ideološki koncept zajedništva iz vremena socijalizma, dok su oni sa druge strane političkog spektra bili potpuno nezainteresovani za bilo kakve zajedničke akcije. Ljudi se već duži niz godina osećaju prepušteni sami sebi, a tranzitološka paradigma tu pojavu samo pojačava.
Profesor Đorđe Pavićević je istakao da se fenomen kolektivnog delovanja najbolje ostvaruje kada određene usluge i servise izvršavaju oni koji su za to direktno zainteresovani, dakle – sami građani, a ne oni koji su najisplativiji. Istaknuto je i da se neki problemi mnogo bolje rešavaju na lokalnom nivou, ali pod uslovom da nije reč samo o preslikavanju rešenja sa centralnog nivoa. Profesor je izneo i stav da centralna vlast treba da reguliše samo osnovna pitanja, a ne da propisuje ljudima kako će da žive. Suprotno tome, u Srbiji postoji šuma propisa, normiran je svaki segment života (osim protoka novca i delovanja političkih partija), što vodi u preregulaciju u kojoj ljudi ne poštuju propise (poput sumanute zabrane sušenja veša na terasi).
Teodor Celakoski iz zagrebačke grupe Pravo na grad pojsanio je da je ta organizacija deo šireg fronta za javna dobra. Kao deo koalicije, platforme za zajednička i javna dobra, ova grupa, polazeći od pojedinačnog slučaja stvara front protiv neoliberalne koncepcije otimačine javnog zemljišta. Na jednom nivou, na nivou prava, vrši se pritisak od strane nevladinog sektora u pravcu osporavanja Predloga zakona o igralištima za golf u Hrvatskoj, koji otvara širok prostor i za korupciju i za urbanizaciju poljoprivrednog i šumskog zemljišta, što je samo sinonim za otimanje javnog prostora. Na drugom, lokalnom, znatno vidljivijem nivou pažnja se poklanja pojedinačnim lokacijama izvođenjem različitih akcija. Bilo je reči i o finansiranju ovih procesa.
Direktorka Urbanističkog zavoda Beograda, Žaklina Gligorijević, ukazala je da je sistem toliko inertan da mu ne pomaže ni entuzijasta iznutra i da bi mogla da napiše knjigu o tome šta je sve nemoguće uraditi zbog manjkavosti sistema. Iako su prepisana zakonska rešenja u skladu sa evropskim standardima, sistem ne funkcioniše u korist građana i gotovo jedini odgovor na njihove različite inicijative i predloge je da to što se zahteva nije moguće uraditi. Drugim rečima, ako u zakonu ne piše eksplicitno da nešto može da se uradi, odgovor centralnih institucija biće da ne može. Izraženo je uverenje da je potrebno dati više slobode lokalnoj samoupravi i regulisati stvari na što nižem nivou. Sa druge strane, čuli smo i suprotno mišljenje Teodora Celakoskog da spuštanje nekog problema na lokalni nivo (recimo problema kanalizacije) ne bi dovelo do rešenja problema, jer je korupcija znatno više rasprostranjena na lokalnom nego na centralnom nivou. Ukratko, u neuređenom sistemu, u kojem gazduju lokalni „šerifi”, decentralizacija samo pogoršava mogućnosti građana da utiču na bolje sutra svoje zajednice.
