Toksično stanovanje

Strukturalnom promenom društvenog u privatno vlasništvo, sistematskom rasprodajom i uzurpacijom gradskog zemljišta i državnog stambenog fonda, život u gradovima u Srbiji u proteklih četvrt veka značajno je promenjen. Stanovanje je postalo stvar snalaženja, unosna investicija, jednima izvor prihoda, a drugima dug koji treba otplatiti. Kako bismo razumeli posledice odsustva stambene politike i svođenja stanogradnje na pravljenje profita, u okviru ovih otvorenih razgovora bavili smo se toksičnom stranom stambenog pitanja. Kroz presek brojnih situacija u kojima stanari: ostaju bez već uplaćenog stana, bivaju primorani da se isele iz zatrovanih zgrada, postaju žrtve nejasnih uslova kreditiranja, ostaju bez krova nad glavom zbog mega projakta ili žive u socijalnim stanovima za koji ne mogu da pokriju komunalije, analizirali smo mehanizme ovih situacija ali i načine na koji ti mehanizmi pokreću prevarane na organizovanje.

22. oktobar 2015. / 18.30 – 21

Učestvovali:

Ne da(vi)mo Beograd, Radomir Lazović i Andrija Stojanović
Stanari smeštajnih kapaciteta Trudbenika, Beograd, Stana Krstić
Blokce72.wordpress.com, Novi Beograd, Mladen Bogićević
Stanari naselja Kamendin u Zemun Polju, Beograd, Zorana Pavlović
Udruženje bankarskih klijenata Efektiva, Marko Vasić
Južni bulevar 128, Beograd, Branko Belaćević
Moderatori: Marko Aksentijević i Ana Džokić

Audio snimak: Toksično stanovanje audio 

(ilustracija: protest, Blok 72)


Izveštaj: Toksično stanovanje

 

Kako Beograd na vodi, najvredniji projekat stanogradnje kojim se država danas bavi, najbolje oslikava politiku i odnos države prema stanovanju, prvo smo čuli priču članova inicijative Ne da(vi)mo Beograd, Radomira Lazovića i Andrije Stojanovića. Pošto su se prijavili kao potencijalni kupci, oni su pokušali da „kupe” stan u okviru Beograda na vodi. Pozvani su u zgradu Geozavoda na „ekskluzivni prodajni događaj” uz to da sa sobom ponesu 1.000 evra za rezervaciju stana. Na događaju je bilo još sedamdesetak kupaca (predsednik Vlade Srbije izjavio je da je tog dana prodato 2.000 stanova), koji su mogli da pogledaju prototip stambenog prostora u prirodnoj veličini. Prodavci i hostese nisu imali adekvatne odgovore na konkretna pitanja koja su potencijalni kupci postavljali, npr. u vezi rokova izgradnje, kvaliteta stolarije i parketa, grejana itd. “Prevrtali su očima i odgovarali da će izrada biti najvišeg kvaliteta.” Svaki kupac je sa prodavcem mogao da razgovara najviše 20 minuta, a rečeno im je da će osim ove prve zgrade biti izgrađena još jedna slična, kao i hotel (do 2018.), a u blizini i šoping–mol i „kula” (za 4–5 godina). Članovi inicijative nakon toga su „izabrali” stan od 60 kvadrata na šestom spratu, bez pogleda na reku, sa cenom kvadrata 2.644 evra bez poreza, uz obaveznu garažu od 19.000 evra – ukupno oko 200.000 evra. Tražeći na uvid kupoprodajni ugovor, saznali su da to nije moguće i da u tom trenutku mogu samo da potpišu ugovor o rezervaciji, nakon čega imaju rok od dva dana za uplatu 1.000 evra naknade za rezervaciju. Ako u roku od dva dana ne uplate naknada za rezervaciju, rezervacioni ugovor se raskida, a ukoliko uplatu izvrše u roku od deset dana dobijaju kupoprodajni ugovor i tom prilikom plaćaju 10% vrednosti stana. Ukoliko tokom tih deset dana odustanu od kupovine stana, rezervaciona naknada se ne vraća, a 1.000 evra ostaje kompaniji Belgrad na vodi.

Prilikom rezervacije stana kupac se informiše i o dinamici plaćanja rata – obavezi da u definisanim intervalima uplaćuje određene iznose novca. Pošto je očigledno da zapravo kupci stanova u potpunosti finansiraju izgradnju po fazama, osnovno pitanje je zašto onda strani investitor učestvuje u profitu sa 68% i zašto se najvredniji deo Beograda poklanja nekome ko čak ni ne ulaže novac? Radomir i Andrija su zaključili da se prodaja stanova odvija u domenu spektakla dok je suštinski potpuno netransparentna, kao uostalom i ceo projekat. Ukratko, ovaj slučaj uklapa se u opštu situaciju u Beogradu i Srbiji, gde ne postoji politika stanogradnje, već samo interes pojedinaca čiji profit i špekulantske radnje država svesrdno omogućuje.

  

O problemima radnika Trudbenika, koji žive u stanovima na tri lokacije, govorila je Stana Krstić. Stavljajući akcenat na objekte na Konjarniku, ona je istakla da je gradnja tih stanova finansirana doprinosima radnika Trudbenika i da su ti stanovi građeni za njih. To su prvobitno bile barake, tako da su radnici uložili značajna sredstva da bi napravili pristojno mesto za život (neki su dogradili i po 20 kvadrata svojim novcem). Još 1995. godine pokušali su da ih otkupe, ali su odbijeni uz izgovor da ne postoje tehnički uslovi za otkup stanova (iako je nekoliko stanova ipak bilo otkupljeno). Nakon što 2005. godine država nije izašla u susret zahtevima stanara da se smeštajni kapaciteti izuzmu iz najavljene privatizacije, preduzeće je 2008. godine prodato firmi Monterra Dragana Kopčalića, koji je postao vlasnik i pripadajućeg zemljišta na kojem se stanovi nalaze. Njemu je zapravo namera bila da dođe do vrednog zemljišta, da sruši ove objekte i izgradi petospratne stambene zgrade radi prodaje. Zbog toga je odmah tužio za iseljenje sve porodice. U 90% slučajeva donete su presude za iseljenje, a bilo je i desetak pokušaja iseljenja.

Svi stanari su tuženi i za naknadu štete zbog korišćenja prostorija u kojima žive, a presude se kreću od 200.000 do 1.000.000 dinara iako su sve komunalije redovno plaćali i uprkos tome što im je grejanje isklučeno 2008. godine, struja 2011. godine, a vodu ne koriste sa vodomera Trudbenika. Zbog toga se ljudima veliki iznosi odbijaju od plata i penzija, čime ih država, uz to što pokušava da ih izbaci na ulicu, dovodi u nemoguću situaciju jer ih ostavlja bez ikakvih sredstava za život. Kopčalić je bio deo ekipe iz zvezdarske Demokratkse stranke koja je bila umešana u brojne sumnjive poslove. Nakon što je zapao u dugove, počeo je da rasprodaje svu imovinu, uključujući i firmu Monterra, koja je sad registrovana na Devičanskim ostrvima. Uprkos svemu tome, premijer Vučić je nedavno izjavio da u tom slučaju nema ničeg protivzakonitog i da ne postoji mogućnost krivičnog gonjenja.

Danas u stanovima na sve tri lokacije živi ukupno oko 80 porodica (250 ljudi) i to na osnovu rešenja o korišćenju privremenog smeštaja do konačnog rešenja stambenog pitanja. To znači da bi oni morali da imaju određena prava, ali kako su njihovi stanovi prodati kao deo imovine Trudbenika, sva njihova stečena prava su pogažena i ti stanovi se tretiraju kao privatno vlasništvo, a takav stav je nažalost zauzeo i Privredni sud.

bgnocu1-2

O slučaju takozvanih „smrdljivih zgrada” u bloku 72 pričao je Mladen Bogićević, autor bloga Blokče72. Mladen je kupio stan na kredit u naselju koje je gradila Građevinska direkcija Srbije. Svih 700 stanova u naselju prodato je pre početka gradnje (po tržišnoj ceni od 1.300 evra po kvadratu) i tokom gradnje je sve delovalo obećavajuće. Mladenova zgrada useljena je početkom 2014. godine, a već par meseci kasnije stanari dve od šest zgrada počinju da se žale na jak smrad. Ubrzo se ispostavilo da su te dve zgrade tretirane otrovnim oplatolom (otpadnim uljima) u toku gradnje; kompletan beton je zatrovan, čišćenje je praktično nemoguće i jedino bezbedno rešenje je srušiti ih i podići nove zgrade. Uprkos neshvatljivoj izjavi direktora Instituta za javno zdravlje da povećane koncentracije otrovnih materija u vazduhu nisu opasne po život, ako se u tim stanovima ne provodi puno vremena, država je odlučila da te dve zgrade iseli i da njihovim stanarima dodeli 7 evra po kvadratu za iznajmljivanje stanova, dok se problem ne sanira.

Iako su u januaru 2015. stanari potpisali ugovor o rušenju zgrada, u julu 2015. je odlučeno da se one neće rušiti, a stanari ostalih zgrada (među kojima je i Mladenova) ostavljeni su sa dve otrovne zgrade u naselju. U mnogo većem problemu našli su se vlasnici stanova u te dve „smrdljive zgrade” (oko 200 porodica). Ukoliko odluče da kupe novi (drugi) stan, oni time gube pravo subvencije učešća (20%) na prvi stan, a pošto subvencija više ne postoji plaćaju i PDV i prenos apsolutnih prava pri kupovini tog drugog stana (ljudi iz najmanjih stanova u minusu su bar 10.000 evra). Od njih se traži da potpišu aneks ugovora, a onome ko odbije država prestaje da plaća novac za iznajmljivanje stana, pri čemu bi jedno domaćinstvo imalo oko 500 evra fiksnih mesečnih troškova (oko 200 evra za stambeni kredit, oko 200 evra za iznajmljivanje stana u kojem će živeti, oko 100 evra za komunalije za dva stana). Sve to treba izdržati devet godina, jer će toliko Građevinska direkcija Srbije uspeti da odlaže proces na sudu, za koji je izvesno da će ga građani (koji se za njega odluče) na kraju dobiti.

Iako se šteta meri stotinama miliona evra, za nastalu štetu zapravo ne postoji krivac – Građevinska direkcija Srbije podnela je tužbu protiv NN lica za ugradnju otrovnog oplatola, ali nikakva istraga nije pokrenuta. Situacija sa otpadnim uljima koja se koriste u u Srbiji koriste u građevinarstvu je vrlo problematična, jer se ne radi njegovo prečišćavanje i svako korišćenje oplatola je zapravo lutrija. Puka je slučajnost da li će neka zgrada koja je građena poslednjih godina u Srbiji biti opasna po život ili neće – moguće je dobiti oplatol koji je napravljen od otpadnih ulja iz Petrohemije (vrlo otrovan) ili od otpadnih ulja koja nisu toliko otrovna; moguće je da gradnja dugo traje zbog čega će otrov da izvetri, a moguće je i da se otrov oseti tek naknadno ukoliko se zgrada brzo završi. Mladen je zaključio da je uvek bolje kupiti plastične cevi i liti beton u njih nego koristiti oplatol ili bilo koji drugi premaz, jer se tu nikad ne zna na čemu smo.

 

Kako izgleda život u naselju Kamendin u Zemun Polju čuli smo od stanarke Zorane. U pitanju je naselje koje je gradio Grad Beograd, a jedan deo naselja namenjen je socijalnom stanovanju. Za socijalne stanove mogli su da konkurišu socijalno ugrožena lica (sa primanjima po domaćinstvu manjim od 60% srpskog proseka), lica raseljena iz nehigijenskih naselja, teški invalidi, lica kojima je potrebna tuđa nega i pomoć, a na bodovanje su uticali visina primanja, stručna sprema, godine staža. Zorana Pavlović je skupila puno bodova i stekla pravo da zakupi stan od 52 m2 na pet godina uz mogućnost produženja ugovora. U ugovoru stoji da se pravo na stan gubi ako se zakupnina ne plati tri meseca uzastopno, ali ne piše koliko su visoki računi za komunalije.

U naselju je naišla na brojne probleme zbog kojih joj je zdravlje dodatno narušeno. Pre svega, sam ugovor je obmana – on definiše uslove za socijalno stanovanje, a zbog previsokih cena komunalija ustvari se radi o tržišnim uslovima stanovanja. Takođe, u startu je napravljena razlika između takozvanih „platiša” (ljudi koji mogu da plate sve dažbine, neretko ljudi sa visokim primanjima za koje je nejasno kako su uopšte stekli pravo na socijalne stanove) i „neplatiša” (socijalno ugroženih koji ne mogu da plate dažbine i prežive sa preostalim novcem) – bitna je jedino platežna moć, a ne kako se neko ponaša (da li ugrožava druge).

Zorana godinu i po dana živi bez struje, u zgradi koja je napukla i u kojoj žive teški invalidi i psihijatrijski bolesnici, što čitavu situaciju okrutne ekonomske ugroženosti čini još bezizlaznijom i poraznijom, a pritisci koji se vrše na nju (dobijala je i po četiri puta uvećane račune) su “toksičniji od radioaktivnog zračenja”. Ona nema više novca ni za hranu, jer je za dve godine napravila dug od 4.000 evra za Infostan, zbog čega joj se odbija 2/3 penzije. Kako nije imala novca da plaća previsoke račune, tužena je od strane Grada za raskid ugovora (načula je da je pravi razlog revanšizam jer je bila aktivistkinja za prava žena i žrtava nasilja). Iako u trenutku otkaza nije dugovala ništa za zakupninu, već samo za komunalije, rečeno joj je da je dobila otkaz jer Grad može da radi šta god poželi i da je preterala kad se pobunila protiv terora kojem je izložena.

12309950_751508881615487_140028143260855607_o

Potom smo od Marka Vasića, čuli o aktivnostima Udruženja bankarskih klijenata Efektiva, koje je pokrenuto 2011. sa ciljem da okupi građane koji su se našli u problemu jer su uzeli stambene kredite, i to ne samo u švajcarskim francima. Kredite u „švajcarcima” u Srbiji ima 22.000 porodica.

Marko je više puta upozorio da je bolje celog života ostati podstanar nego uzeti bilo kakav stambeni kredit (bez obzira na valutu). Ljudi znaju da banka, u slučaju neplaćanja rate na vreme, ima osnova da raskine ugovor i znaju da tako ostaju bez stana, ali uglavnom ne znaju da u slučaju gubitka stana moraju da plate i ostatak duga, niti su svesni da im taj dug mogu naplaćivati od redovnih primanja (tako ostaju i bez stana za koji su uzeli kredit i bez novca za iznajmljivanje drugog stana).

Da bi neko otplatio kredit, treba da ima konstantan posao u narednih 20–30 godina i da sve to vreme bude zdrav, a može se desiti i da teret kredita ostane na jednom od supružnika ako se   raziđu. Uzimanje stambenog kredita je zapravo čista lutrija – banka čini sve što može u svoju korist, a na štetu klijenta, jer je sistem napravljen za njih, a ne za nas. Marko je uzeo kredit u „švajcarcima” i ubrzo shvatio kako se banke ponašaju – prilikom sklapanja ugovora, platio je proviziju (2.000 CHF) za samo odobrenje kredita, kredit je dobio po najnižem kupovnom kursu banke, a rate je godinama plaćao po prodajnom kursu, a suočio se i sa protivzakonitim podizanjem kamatne stope sa 3.9 % na 6.9 % (umesto 350, mesečna rata je postala 570 evra).

Udruženje Efektiva dobilo je veliki broj sudskih sporova protiv banaka, a podneli su više hiljada tužbi. Naime, banke ne bi smele da primenjuju (kao zaštitu svog kreditnog plasmana) ni podizanje kamatnih stopa ni mehanizam valutne klauzule, a one to redovno i protivzakonito čine, koristeći član ugovora u kojem piše da „kamata zavisi od poslovne politike banke”. Kako je prema Obligacionom zakonu sve što je neodredivo pravno ništavo, klijent može da pobedi banku na sudu (presuđuje se da kredit bude beskamatan i da klijent vrati u ratama samo onaj deo kredita koji je dobio). Problem je što ti procesi predugo traju, a banka, nakon gubitka spora, uslovljava klijenta time da će mu refinansirati kredit samo ako se odrekne novca koji mu ona po presudi duguje. Udruženje Efektiva ne želi da uništi banke, već samo da ih primora da počnu da poštuju zakone. Cilj je da se ljudi koji su uzeli kredit u „švajcarcima” izjednače sa ljudima koji imaju kredite u evrima, odnosno, da banke ostvaruju običan profit, a ne ekstra–profit. O ovom problemu Efektiva je pregovarala sa Vladom Srbije; oformljeno je radno telo koje treba da pronađe rešenje za građane koji imaju kredite u „švajcarcima”, ali rešenje ni do danas nije pronađeno.

   

Prvi dan razgovora zatvorio je arhitekta Branko Belaćević, pričom o problemu u kojem se našao nakon kupovine stana u zgradi u Južnom bulevaru 128, koju je tek trebalo sagraditi. Radilo se o tržišnoj kupovini stanova. Radovi su napredovali po planu do 2008. godine kada je, zbog prevare od strane investitora, gradnja stala, a novca za njen završetak nije bilo. Buduće komšije su se udružile i nastupile jedinstveno, sa stavom da moraju pobediti investitora. Ušli su u zgradu, organizovali izvođenje preostalih radova i grupno podneli tužbu protiv investitora. Svaki vlasnik morao je da doinvestira svoj stan (10–20 % od sume koju su platili investitoru) i tu se donekle pojavio problem međusobnog (ne)poverenja, jer su ovi ljudi već jednom bili prevareni. Uprkos tome i postojanju različitih interesa stanara (neko je kupio stan radi izdavanja, a nekome je to jedini krov nad glavom), u toj fazi svi su bili jedinstveni. Uspeli su da pokriju različite aspekte delovanja (jer su među njima bili i pravnik i građevinac i arhitekta), da završe zgradu i da se usele.

Sve je bilo skladno dok je postojao zajednički (spoljni) „neprijatelj” – investitor. Međutim čim je investitor „pobeđen” (nakon 6 godina sudskog procesa, osuđen na dve godine zat