(Samo)organizacija i direktna akcija

U fokusu ovih razgovra su bili načini udruživanja građana u epohi povlačenja društva pred državom, kada je samoorganizacija jedini način suprotstavljanja ekstremnoj individualizaciji društva. O svojim iskustvima govorili su građani koji se udružuju u cilju zajedničkog rešavanja stambenih problema – kako bi organizovali život u stambenim zgradama, regulisali cene komunalija, završili nedovršenu zgradu, sprečili prinudna iseljavanja ili samostalno izgradili stambenu zgradu na principima uzajamne solidarnosti.

23. oktobar 2015. / 18 – 21

Učestvovali:

Stanari zgrade u Banjskoj 19, Beograd, Slavica Brđović i Milovan Vasić
Pametnija zgrada, Beograd, Ana Džokić i Marija Stanković
Udruženje radnika i prijatelja Trudbenika, Beograd, Vladimir Novaković
Regionalni centar za manjine, Jovana Vuković
Udruženje predsednika skupština stanara, Niš, Saša Kostić i Niška televizija, Nebojša Veličković
Grupa za konceptualnu politiku, Novi Sad, Zoran Gajić i Inicijativa za udruživanje Skupština stanara, Novi Sad, Ozren Lazić
Moderatori: Ana Džokić i Ana Vilenica

Audio snimak: (Samo)organizacija i direktna akcija audio

(ilustracija: protest Udruženja predsednika skupština stanara, Niš)


Izveštaj: (Samo)organizacija i direktna akcija

 

Prvo su o svojim aktivnostima govorili Slavica Brđović i Milovan Vasić, stanari zgrade u Banjskoj 19 na Zvezdari. Oni su jedni od mnogih koji su postali žrtve investitora, koji je uzeo novac za neizgrađene stanove, a zatim ostao bez novca upola gradnje i/ili nestao znatno pre završetka gradnje. Investitora su našli na osnovu preporuke i potpisali ugovore 2005. godine, a saznali su da je nestao krajem 2008. godine, ostavivši ih sa poludovršenom zgradom.

Kada su se pribrali, vlasnici stanova su shvatili da problem u kojem su se našli niko neće rešiti ako oni to sami ne učine. Od angažovanja novog investitora odustali su zbog rizika, pa su se samoorganizovali i komšijskom solidarnošću i zajedničkim naporom napušteno gradilište pretvorili u zgradu u kojoj može da se živi (zgrada ima 24 stana i 2 lokala). Okupili su vlasnike stanova i formirali skupštinu stanara, a najveći problem u samoorganizovanju bile su komšije koje nisu želele da učestvuju u zajedničkom poduhvatu, pa su ostali morali da daju 18% više novca kako bi pokrili i njihov deo. Radili su korak po korak; prvo su odredili koliko novca je potrebno dodatno uložiti po stanu, zatim su sredili fasadu i stolariju, uveli struju, vodu, telefon i kablovsku. Uselili su se u julu 2010. godine, mada zgrada ni danas nema upotrebnu dozvolu i ostalo je još dosta toga neurađenog – grejanje još nije uvedeno (nemaju podstanicu), garaže nisu sređene, nemaju lift niti protivpožarnu zaštitu. Među stanarima je bilo ljudi sa dosta iskustva koje su uneli u ceo proces; svako je sređivao svoj stan, a zajednički prostor su sređivali uporedo (pločice na stepeništu postavili su tek dve godine nakon useljenja).

Onaj ko je investitoru platio za stan 40.000 evra, morao je da uloži još 20.000 evra, što znači da ih je investitor prevario za dva miliona evra. Ipak, stanarima je najvažnije da su se brzo uselili, a novac koji su dodatno uložili već im se isplatio – veću sumu bi dali za petogodišnje iznajmljivanje stana, a veću štetu bi imali i da nisu dali novac umesto komšija koji nisu želeli da učestvuju.

 

Ana Džokić i Marija Stanković predstavile su inicijativu Pametnija zgrada, pokrenutu krajem 2012. godine u okviru platforme Ko gradi grad, kako bi se razvio alternativan stambeni model za sve ljude koji ne mogu da reše stambeno pitanje u tržišnim uslovima. Namera je bila da se uključe svi oni koji ne mogu da dođu do stana, bez obzira na razlog – i oni koji su zastrašeni primerima poput Banjske 19, i oni koji ne žele da uzmu stambeni kredit jer se plaše da neće moći da ga vrate, i oni koji nemaju nikakve izglede da dođu do stana (beskućnici, siromašni, nezaposleni).

Pokretači Pametnije zgrade su izračunali da stan može da se izgradi za trostruko manji iznos od onoga na tržištu (ne računajući cenu zemljišta), okupljanjem i gradnjom zgrade bez investitora, ulaganjem sopstvenog novca, vremena, znanja i veština. Logika Pametnije zgrade je da se ne ostvaruje profit, da stanari budu zajednički vlasnici čitave zgrade i da se ona otplaćuje njihovim mesečnim davanjima – prema modelu, mesečna davanja za stan od 40 kvadrata trebalo bi da budu oko 80 evra (uključujući i komunalije). Motivi zbog kojih se ljudi priključuju ovoj inicijativi su različiti: rešavanje stambenog pitanja, politički aktivizam po pitanju stanovanja, osećaj da se konačno radi ispravna stvar u struci (recimo, arhitekte koje su frustrirane postojećim projektima).

Cilj pokretanja Pametnije zgrade bio je da se razbije iluzija kupovine stana na tržištu, da se zamisli alternativna mogućnost koja poništava moto „svako za sebe” i da se oformi osnova solidarnosti između ljudi različitih primanja koji mogu da funkcionišu zajedno. Postignuta je saglasnost da bi za jednu takvu zgradu (optimalan početak bi bio 40 stanova) najprikladniji bio model stambene zadruge, koje je potrebno preosmisliti jer su od početka 1990–ih stambene zadruge postale akter na tržištu kao i svi drugi investitori.

Najveći problem sa kojim se inicijativa suočila jeste finansiranje celog projekta, jer u Srbiji ne postoji pravni okvir za formiranje etičke banke, tj. kreditnih zadruga, koje su ukinute 2006. godine, a koje bi itekako bile od koristi. Kako je za izgradnju zgrade neophodno postojanje određenih sredstava, a slaba su očekivanja pomoći institucija sistema, sledeći zadatak inicijative je iznalaženje rešenja za situaciju u kojoj su buduće komšije i beskućnici i/ili ljudi koji ne mogu da dobiju kredit.

 

Vladimir Novaković, predstavnik Udruženja radnika i prijatelja Trudbenika, govorio je o problemu prinudnih iseljenja sa kojim svakodnevno žive radnici Trudbenika, istakavši da se Udruženje solidariše sa borbom stanara protiv deložacija i da njegovi članovi fizičkim prisustvom sprečavaju iseljenja. Stanari su smeštaj u kojem žive izgradili uplaćivanjem novca u stambeni fond tokom radnog veka, a ti objekti su ipak prodati sa ostalom imovinom preduzeća.

Odmah nakon privatizacije 2008. godine svi stanari su tuženi za iseljenje, oni su odbili da se isele i počeli sa protestima ispred brojnih državnih institucija, ali im se niko od predstavnika države nikada nije obratio. Za vreme jednog protesta, februara 2010. godine, na minus 18 stepeni, direktor Agencije za privatizaciju dao je nalog da se stanovima na Konjarniku iseče struja. Udruženje je brzo preusmerilo demonstrante na tu lokaciju i u dogovoru sa sindikatima zapretilo da će, ako se ne vrati struja, blokirati Bulevar, nakon čega je struja vraćena za 4 sata.

Prethodnih godina bilo je dosta pokušaja iseljenja; prilikom jednog, socijalni radnik je upitao radnike Trudbenika kako ih nije sramota da brukaju državu, što je slikovit primer bezumlja celokupnog sistema. Do sada su zahvaljujući solidarnosti ljudi iseljenja sprečavana, ali teško je održati tenziju i spremnost ljudi na solidarnost kada oni dugo godina žive pod velikim pritiskom sudija i izvršitelja. Udruženje uskoro planira masovan protest pred vladom Srbije, jer osim članova kojima preti deložacija (80 porodica) ima i oko 1.200 članova kojima nisu isplaćene zarade. Važno je shvatiti da je solidarnost vrsta politike; onog trenutka kad pojedinac izađe na ulicu da spreči nečije iseljavanje, on ulazi u svet politike, suprotstavljajući se nakaradnim zakonima koji ne štite građanina, radnika, stanara. Vladimir je zaključio da je solidarnost ključ svega – dok branimo jedni druge, možemo da se odbranimo!

O iskustvima Regionalnog centra za manjine sa deložacijama govorila je Jovana Vuković i istakla da Centar teži da afirmiše stanovanje kao univerzalno ljudsko pravo. Međunarodni dokumenti postavljaju zahtev da svako ljudsko biće mora biti zaštićeno od izbacivanja iz svog doma ako će takvo iseljavanje rezultirati beskućništvom ili neadekvatnim smeštajem (kada prinudno iseljava, država krši zakon). Pravo na stanovanje je osnovno ljudsko pravo čije uživanje država mora da omogući svakom pojedincu, garantovano je dokumentima UN-a duže od 50 godina i podrazumeva da ako neko živi na nekom zemljištu dovoljno dugo i to zove svojim domom, niko nema pravo da ga odatle izbaci a da mu ne ponudi alternativni smeštaj, bez obzira u čijem vlasništvu je to zemljište. Centar se zainteresovao za pravo na stanovanje i pitanje deložacija zbog romske populacije, čija većina živi u neformalnim naseljima, koja su neadekvatna za život i konstantno podložna deložacijama. Međutim, pošto insistiraju na univerzalnosti prava na stanovanje, ne ograničavaju se na romsku populaciju, već pružaju pomoć i podršku svim ljudima koji su pogođeni prinudnim iseljenjima. Iz istog razloga neće podržati najavljeni zakon o zabrani prinudnih iseljenja jer je duh rešenja takav da štiti samo romsku populaciju, a ne sve građane.

Jovana je ukazala da su se institucije odnosile prema neformalnim naseljima kao prema komunalnom otpadu dok organizacije za zaštitu ljudskih prava nisu počele da se pojavljuju na mestima prinudnih iseljenja i da dokumentuju te slučajeve, nakon čega se odnos institucija postepeno promenio. Regionalni centar za manjine prvobitno se trudio da pruži pravnu pomoć ljudima, ali su brzo uvideli besmislenost toga (žalba ne odlaže izvršenje iseljenja i ljudi ostaju bez krova nad glavom). Zatim su počeli da se pojavljuju na lokacijama prinudnih iseljenja, da dovode medije, da svojim telima pokušavaju da spreče iseljenja, zbog čega su se suočili sa represijom policije (koja je protiv njih podnosila krivične prijave). Nakon početnog perioda konfrontacije, policija se vremenom navikla da postoje aktivisti koji dokumentuju i fotografišu. Fokus Regionalnog centra danas je adekvatan alternativni smeštaj za one koji se iseljavaju. Jovana je upozorila da je za samoorganizaciju nužno postojanje svesti pojedinca da on može da uđe u konfrontaciju sa državom bez posledica. Pošto Romi žive u strahu da njihove egzistencijalne okolnosti ne budu znatno gore nego što jesu, oni nisu spremni na konfrontaciju sa državom, tako da je samoorganizacija pripadnika romske populacije mnogo teža.

  

O verovatno najvećem uspehu na polju samoorganizovanja u skorijoj istoriji Niša govorio je Saša Kostić, predsednik Udruženja predsednika skupština stanara. On je istakao da je inicijalna kapisla koja je pokrenula ljude bilo povećanje cene grejanja 100% za nekoliko meseci, zbog čega mnogo Nišlija nije više moglo da plaća račune jer ne bi imali od čega da žive. Nakon što su ga komšije pitale po hodnicima zgrade kako da prežive, Saša je sa još dva predsednika skupština stanara počeo da animira ljude. Za dva dana okupili su još 26 predsednika i preko medija zakazali sastanak na kojem je napisana peticija gradskim vlastima i na koji je došlo 300 ljudi (od toga 250 predsednika skupština stanara). Pošto su znali da povećanje cene grejanja nije ekonomski opravdano, prvi zahtev je bio da se cena smanji – od pedeset stavki koje su uticale na cenu grejanja, bar njih deset (koje nesumnjivo podižu cenu grejanja) nije smelo da se uzima u obzir. Nakon što su protestima i pregovorima uspeli da spuste cenu na razuman nivo, postavili su gradskim vlastima i zahtev za „praznu stolicu” (jedno garantovano mesto) u nadzornom odboru JKP Toplana, što je takođe odobreno. Postigli su i da njihovi predstavnici prisustvuju očitavanjima potrošnje u podstanicama (jer su sumnjali da i tad dolazi do mahinacija). Sve rezultate postigli su zahvaljujući masovnosti – dok 500 ljudi nije izašlo na ulicu, gradska vlast ih nije primećivala. Nakon tih uspeha postali su uticajan faktor u gradu. Na početku samoorganizovanja pokretači inicijative išli su od vrata do vrata i animirali građane, a situacija se drastično promenila kada ih je podržala Niška televizija, zahvaljujući kojoj su probili medijsku blokadu. Dok građani nisu osetili da mogu da utiču na gradske događaje, bili su pasivni, a sada se masovno uključuju u televizijske emisije i komentarišu. Kako ljudi u Nišu nemaju nikakvo poverenje ni u jednu političku opciju, mnogi bi voleli da vide Udruženje kao opciju na narednim lokalnim izborima (oko 40.000 od 250.000 Nišlija aktivno podržava njihov rad). Ipak, konačan stav Udruženja je da ih ne zanimaju partijska borba, vlast i novac i da im je jedini interes da svojim delovanjem primoravaju vlast i javno–komunalna preduzeća da rade u korist građana.

Novine Stanar

Razgovore o samoorganizaciji i direktnoj akciji zatvorili su novosadski aktivisti Zoran Gajić iz Grupe za konceptualnu politiku i Ozren Lazić iz Inicijative za udruživanje skupština stanara. Oni su napomenuli da se za sada u Novom Sadu ne može očekivati ništa slično primeru iz Niša, jer Novosađani nisu neposredno egzistencijalno ugroženi u tako velikom broju kao Nišlije, niti ima pokušaja prevare od strane komunalnih preduzeća. Stanari u Novom Sadu su nezainteresovani i inertni i ne žele da učestvuju u radu skupština stanara. Oni očekuju od predsednika skupštine stanara da rešava probleme umesto njih, što dovodi do njegove profesionalizacije i svođenja skupštine stanara na ekonomsko mesto (a treba da bude političko).

Mesne zajednice su potpuno preuzete od političkih partija (i u savetima mesnih zajednica i u zborovima građana isključivo su članovi partija). Pošto u Novom Sadu nema pobune, nema ljudi na ulicama, a nema ni pristupačnih medija, Grupa za konceptualnu politiku je, u nameri da pokrene stvari, rešila da se projektno organizuje (jer im je potreban novac za aktivnosti) i tako su se udružili sa Centrom za nove medije_kuda.org, sa kojim osmišljavaju projekat Lokalne politike i urbana samouprava. Motiv koji ih pokreće je strepnja da neće imati gde da žive za 15–20 godina (poslednjih decenija su izgubili posao, u narednim će izgubiti i stanove). Iako organizuju tribine i događaje radi animacije komšija, problem sa kojim se susreću je podozrenje građana prema nevladinim organizacijama i udruživanju građana. Nemaju nameru da se organizuju partijski, jer smatraju da prave politike nema u partijama, već samo u udruženjima građana. Inicijativa za udruživanje skupština stanara je neformalni kolektiv koji održava mesne forume jednom nedeljno. To su otvoreni susreti stanara, koji su zapravo vid paralelne mesne zajednice, u čijem radu učestvuju srodna udruženja i inicijative. Na mesnim forumima se analiziraju problemi građana, donose odluke o načinu organizovanja, diskutuje o načinima donošenja odluke o nekom problemu ili o načinima pristupanja nekom problemu. Na mesne forume dolazi više od 50 ljudi, ali iz raznih delova grada; ne uspevaju da okupe 50 g