Svi proživljavamo muke stanovanja, a retko o njima pričamo

STAMBENO PITANJE – UVODNIK

Marko Aksentijević i Ana Džokić –

Kako nam je postalo normalno da razlika između plate i kvadrata bude tolika da možemo samo da sanjamo o kupovini stana? Da, ako smo i uspeli da nekako kupimo stan, njegova otplata postane noćna mora, pitanje života ili smrti. Da nas gazde po kratkom postupku izbacuju iz iznajmljenog stana, kad i kako im padne na pamet. Da iz godine u godinu poskupljuju grejanje i struja, a plata ostaje ista, i da ne znamo kako ćemo platiti sledeći račun, ili otplatiti nagomilani dug. Kako smo dopustili da naše komšije, znane i neznane, budu izbačene na ulicu i ostanu bez krova nad glavom? Čak i da se najugroženiji prisilno iseljavaju iz socijalnih stanova, kojih u Beogradu ima veoma malo.

Pitanje je koliko još mogu da se nastave snalaženje, budženje, borbe sa kreditima i izvršiteljima, pre nego što stambeno pitanje eskalira.

Većina dnevnih novina ima svoj podlist koji se bavi nekretninama i kupovinom stanova ali teško da ćete u njima naći odgovore na ova pitanja. Ovim izdanjem želimo da temu stanovanja pomerimo sa pitanja kupovine kvadrata ili uređenja stana i otvorimo prostor da se o stanovanju govori i razmišlja celovito i na drugačiji način. Zato za „Stambeno pitanje”, osim novinara, pišu i govore stanari, podstanari, deložirani, aktivisti, budući zadrugari i posmatrači tržišta nekretnina.

Sa 72 odsto domaćinstava kojima je cena stanovanja težak teret za kućni budžet, Srbija je najnepristupačnije mesto za život u Evropi. Jedna stvar je jasna, dok stambeno pitanje ne pomerimo iz domena ličnog u polje zajedničkog – uključujući i odgovorne politike – teško će nam biti bolje, i pojedinačno i kao društvu.

Zamajac za te temeljne promene vidimo u grupama i pojedincima koji se već udružuju oko pitanja prava na stanovanje. I to kroz direktnu odbranu prava na krov nad glavom, protivljenje nepravičnim cenama komunalija i uzurpaciji javnih preduzeća radi partikularnih interesa, upuštanje u neizvesnost stambenog zadrugarstva kako bi ne samo sebi, već i drugima dali šansu da dođu do stana. U nekima od njih smo i sami aktivni. Verujemo da u ovim kolektivnim naporima leži i naša bolja budućnost.


Foto: Ko gradi grad

ISKUSTVA O STANOVANJU 

sa sajta Stambenipakao.rs koji je pokrenuo Ko gradi grad

branislava 

„Sve je počelo prevarom veka, kada smo bili primorani da otkupljujemo stanove, koje smo već platili, potpuno ili delimično, kroz „stambeni dinar”. Svi su se polakomili da će doći do privatne svojine za nekoliko maraka. Nisu razmišljali da se država time oslobodila održavanja tih zgrada i da sve pada na stanare. A i propaganda je bila perfidna, da je tako u svetu, što je apsolutna neistina. Retki su vlasnici stanova na zapadu, samo bogati.”

milanbg80 

„Pa sam Infostan me pljačka svaki mesec, podigli su za 10 godina sa 5 na 15 hiljada dinara!!! Em ne greju kad je grejna sezona kako treba, em si u sistemu iz kojeg ne možeš da izdađeš, a ako ipak nekako izađeš, onda je apsolutno nemoguće da se ikada vise vratiš.”

neva 

„Kao neko kome predstoji prinudno iseljenje posle 54 godine kontinuiranog boravka na istoj adresi, sa urednom prijavom boravka (svih 5 članova porodice), u stanu dodeljenom davne 1958. godine, teško mi je da se pomirim sa konstatacijom gradskog pravobranioca da nam je isti dodelila tamo neka, prethodna vlast – samovoljno!? …Da je moja porodica kolateralna šteta, da ćemo biti izbačeni na ulicu, da nam se osporava pravni osnov boravka, jer se sve to dešavalo davnih 60-ih godina, pa se dokumentima ne može ući u trag (u istorijskom arhivu Beograda), zbog obimnosti i nesređenosti građe!?!”

dragana 

„Imam drugaricu koja radi u banci na dobroj poziciji i oduvek mi je pričala da nikad ni stan, ni kola, ne bi uzela na kredit… A zašto? To znaju najbolje oni koji rade po bankama.”

popeye 

„Ok, šta je rešenje? Da spavam napolju? Otplatio sam lizing za kola bez vecih problema, sada sam u stambenom kreditu koji isto ide ok… Nemam alternativu, a moram imati stan! Nisu krediti juce izmisljeni, a cak su danas i povoljniji nego ranije… Ne razumem, šta ja sad treba da radim, šta nije ispravno? Ok ostaviću ja banci dosta para, ali na prilično veliki vremenski period i zaista sam im zahvalan utoliko što su mi uopšte omogućili opciju da, ako ništa, mom potomstvu ostavim nešto od kapitalne vrednosti. Jel rešenje kao u doba socijalizma da svako od firme dobije stan? :)))”

ivana 

„Ako u ugovoru stoji da banka ima pravo da radi bukvalno šta hoće pa i da diže kamate, pitanje je čemu onda ugovor??? Ja sam se obavezala da pod tim i tim uslovima plaćam a ne da mi se uslovi znatno menjaju zbog, citiram: Politike banke. Naša greška je što nemamo nasledstvo i što smo bahati hteli ovaj stan od 52 kvadrata pre nego što smo dobili dete, jer sam verovatno luda u 21. veku htela da mi dete ima krov nad glavom.”

natasa 

„Podstanar sam 20 godina. Imam 44 godine. Dvoje dece. Fakultetski obrazovani i muž i ja. U državnim firmama radimo. Mi se ne usuđujemo da uzmemo kredit. Imamo nešto i ušteđevine, ali nismo spremni na rizik. Sve je to stvar ličnog izbora i koliko čovek može da se nosi sa celokupnom nesigurnošću u našem društvu i šta mu je važno u životu. Meni je bitno da sam zdrava i da su mi deca zdrava. Nosimo stigmu “podstanari” al živimo normalan i pristojan i udoban život.”

zdenka 

„Ja sam žrtva nasilja u porodici. Po našim zakonima nasilnik je ostao da živi u kući koja je zajednički stečena imovina, a ja se snalazim kako znam i umem. Zaposlena sam i plata mi je 23.277 dinara. Od tolike plate ne mogu sebi ni cipele da kupim kad platim stan u kojem živim kao podstanar. Objasnite mi kako bih mogla doći do nekog pristojnog stambenog prostora.”

svetlana 

„Od 1978. stanujem privatno. Mogla bih napisati 10 knjiga o podstanarskom životu. O gazdama? Mnogo više. Živela sam u suterenu, polusuterenu, delu kuće, pomoćnoj zgradi, dvosobnom stanu, jednosobnom stanu, kući, garsonjeri, kolektivnom smeštaju, nameštenom stanu, i jednoj sobi. Sada, kad čujem da se priča na ovu temu ostajem bez komentara. Jer sada imam 58 godina i mogu da živim i u kartonskoj kutiji i budem srećna. 

To šta sam ja postala zbog svih tih situacija i promena koje sam doživela kao i saznanja kakvi su ljudi, mogu da budem psihoterapeut psihoterapeutima.”

 

Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).

Socijalno kart(ir)anje

VRUĆ KROMPIR

U očekivanju izrade socijalnih karata zapitajmo se, prateći životne priče sirotinje kojoj preti izbacivanje iz socijalnih stanova, kako smo svi zajedno dovde došli i gde svi zajedno idemo?

– Ispričao: Milovan Pavlović, zapisao i uredio: Nebojša Milikić 

U okviru projekta socijalnog stanovanja u naselju Kamendin u Zemun Polju, socijalno ugroženim licima ponuđeni su stanovi u najam. Stanovnici naselja koji od iznosa socijalne pomoći ne mogu da plaćaju troškove tekućeg održavanja nalaze se u situaciji vrućih krompira, koje nadležne službe, mediji gladni senzacija i raspadnute mreže društvene solidarnosti prebacuju od jedne do druge instance beznađa i nemilosti. Aktuelne životne okolnosti kao da više nikoga ne uznemiruju, egzistencijalna beda, život u strahu, borbe siromašnih protiv još siromašnijih, normalizovani su i učinjeni navodno neizbežnim. Koristeći pravo da iseli stanara koji ne plati troškove stanovanja tokom tri uzastopna meseca, Grad Beograd i Infostan su tužili jedan broj ljudi za iseljenje ili za naplatu duga. U očekivanju izrade socijalnih karata zapitajmo se, prateći životne priče sirotinje kojoj preti izbacivanje iz socijalnih stanova, kako smo svi zajedno dovde došli i gde svi zajedno idemo?

Crtež po fotografiji: Zorana Pavlović

Milovan Pavlović: Ulazim ovde u stan, ima samo sudopera, na njoj potpisujem ugovor, i samo gledam gde je radijator, da mogu da se zavijem u jedno ćebe i legnem pored njega, dovoljno mi je. Ako mi neko ipak sve ovo oduzme… I sada evo hoće da me isele…


Rođen 1955. godine, blizu Kosjerića, majka domaćica, otac zemljoradnik, rastali se kad sam imao tri godine, a ja sam pripao ocu.


Školu završavam osnovnu u selu, posle četvrtog razreda u Ražani. U jednoj svesci i pismeni i domaći i sve, škola mi je pomagala, nastavnik Mladen, i danas sam mu zahvalan, nisu me obarali.


U porodicu u mojoj 10. godini dolazi maćeha i tada počinju moje muke, nema ljubavi, nema ništa. Baba me je štitila ali nije imala moć da me zaštiti. Bežao sam od kuće, kod familije, pa me policija vrati jer sam maloletan. Jedan brat se rađa, pa drugi, pazi ih, čuvaj ih, njih pa sebe. Oni rade po ceo dan, ja moram da gledam decu i kravu, i ovce, ako dete zaplače, ja dobijem batine. Otac me dao u službu, kao slugu, imao sam 13 godina. Ustaješ prvi, u 4 sata, nahrani krave, konje, bikove, očisti štalu, položi i napoji. Gazda ulazi da vidi da li je sve u redu. Bio je moćan i nek mi sad neko kaže, ako nije bilo kapitalizma u Titovo vreme, kako sam ja mogao da služim? Prezirem privatnike, ljudi ne znaju šta je privatnik.


Radio prvo u zadruzi, vozio i traktor. Onda u Valjevu kao sezonski radnik, suva šljiva za izvoz, pa u Lazarevcu po preporuci, istovarujem cement, pšenicu, brašno. Pa u Kumodraž, stovarište Bukovičke Banje, raznosim kiselu vodu. Borba za život. Zadruga je imala podrum rakije kod Jovanove pijace. E to je moj životni početak. Autobus, linija Javor-Beograd. Na stanici reka ljudi, nikad to nisam video, stojim i ne znam gde ću, vidi to jedan čovek i poveze me sa stanice do podruma, i napiše mi telefon, da se javim u BiP. Nisam trenuo te noći, ima ona pevalica, svaki sat, cang, cang, cang, jedva čekam da svane, da preletim do BiPa. Krenem ujutru, dolazim na kapiju, a tamo brat od onog čoveka, upravnik, raspoređuje me na flašaru, mašinu, da me obuče. Posle vojska, pa Transport Beograd, Bačvanska ulica, eno još stoji tabla, međunarodna špedicija, zasnujem radni odnos, pa Fabrika odlivaka Beograd, pa Invest, Zavod, Privredna komora. Šaban Šaulić izbacio tada onu pesmu „Po svetu tužan i sam lutam tražeći sreću, ne čekaj majko sina, nikad ti doći neću”.


Stanovao prvo kod onog gazde, a u zadruzi mi dali sobicu, bio sam i čuvar. U Valjevu me je zemljak primio i nije mi naplaćivao kiriju. U Beogradu poslovođa kaže „nemam te gde”, ali čuje to komšija i kaže – „kod mene će da spava”. U Transportu Mađari mi ostave šleper plus mi daju da spavam u kabini. Onda mi našli sobicu kod jednog Albanca. I tako, 35 godina podstanar. Žarkovo, Zvezdara, Konjarnik, Karaburma Ćalije, Zemun. Rastanem se sa ženom, izbace me iz stana na Vidikovcu zbog rušenja, završim na psihijatrijskoj klinici. Kad je izašao konkurs, imam sve papire, fali mi 9 meseci staža, idem u pekarsku industriju na pakovanje hleba, onda u Putnik na pranje autobusa, nadomirili mi staž i odlazim u invalidsku penziju. U Đurićevoj, iznajmila mi baka sobicu za 2.000 dinara, od 2001. do 2008. penzioner podstanar. Pre ulaska u ovaj stan lečim se na klinici, spavam u Urgentnom centru na stolici. Centar za socijalni rad mi je davao uvećanu pomoć, ali posle Petog oktobra dodaci su ukinuti.


Živim u jednosobnom stanu u Kamendinu, nemam za troškove, imam ogroman dug koji ne mogu da platim, tuže me, imam presude za iseljenje. I ja tužim njih, organizovao sam peticije, pomagao ljudima, pomogli i meni advokati i sudije koje znam. Uspeo sam da oborim presudu. Advokat Sekulić me zastupa bez dinara, evo njegovog nalaza. I kažem, siromaško pravo, ne smeš da me sudom teraš u još veću bedu, pa gde ću i šta ću ja ako me izbace? Moje psihičko stanje – parnično nesposoban. Sveli su me sa 13.000 da živim i da plaćam ovo sve. Stanje mi se zbog toga pogoršava. Kako je živeti ako čekaš svaki dan da te izbace na ulicu?

 

Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).

Udruženi stanari protiv manipulacije računima

TROŠKOVI STANOVANJA

Toplana pod kontorlom.

Ana Džokić

Ono što građani Niša tvrde još od 2015. godine o poslovanju Gradske toplane, nedavno je potvrdila i Državna revizorska institucija. To javno preduzeće isporučivalo je građanima Niša račune koji su nezakonito uključivali mnogo više od grejanja i tako ih u prethodnih nekoliko godina potkradanjem oštetilo za milione evra. O tome kako su uspeli da dovedu Toplanu pod kontrolu, razgovarali smo sa Sašom Kostićem, predsednikom Udruženog pokreta slobodnih stanara.

Udruženi pokret slobodnih stanara nastao je zbog udvostručenih računa za centralno grejanje preko niške Toplane. U poslednje tri godine organizovali ste brojne proteste i akcije, koje su postale šire od teme grejanja. Da li se situacija po pitanju centralnog grejanja u Nišu promenila?

Što se tiče grejanja, slika se u Nišu naravno promenila. Naša reagovanja i protesti daju neke rezultate na koje smo mi jako ponosni. Pre svega, usluge Toplane postale su prihvatljivije većem broju korisnika, a uspeli smo i da zaštitimo imovinu znatnog broja građana, koji zbog enormno visokih mesečnih računa nisu više mogli da plaćaju te usluge. Ukratko, građanima Niša smo omogućili da se isključe sa sistema centralnog grejanja, iako Toplana, grad i država to nisu predvideli kao moguće rešenje nijednim dokumentom, ni na republičkom, ni na lokalnom nivou. Ova opcija je postala moguća tek kada smo se suprotstavili takvom stavu, pozivajući se na važeće zakone Republike Srbije – pre svega zakone o energetici, zaštiti potrošača i obligacionim odnosima, kao i na Ustav Republike Srbije. Time smo Toplanu naterali da se pridržava pomenutih zakona i da ih sprovodi bez pogodovanja svojim potrebama, kao proizvođača, distributera i isporučioca toplotne energije krajnjim korisnicima. Tako je sada i cena grejanja pod našom svakodnevnom kontrolom, i mi reagujemo odmah, čim uočimo bilo kakve nepravilnosti u sistemu obračuna i naplate.

Foto: Udruženi pokret slobodnih stanara, Niš

Kako ste otkrili zašto je cena grejanja preko Toplane morala da bude tako visoka? Odnosno, šta tačno plaćamo računom za grejanje?

Način za to je vrlo jednostavan. U analizi koju su sprovodile naše stručne službe, koristili smo dokumentaciju Toplane, naročito godišnje izveštaje o poslovanju. Angažovali smo stručnjake raznih obrazovnih profila, koji su nam na dobrovoljnoj bazi pomagali u pronalaženju nelogičnosti i nezakonitosti u sistemu obračuna i naplate isporučene i potrošene toplotne energije. Dokumentacija nam je dostavljana na zahtev našeg predstavnika, koji zahvaljujući institutu ”prazne stolice” prisustvuje svim sednicama Nadzornog odbora Toplane i ima pravo uvida u svu dokumentaciju i pravo učešća u diskusiji o svim temama, a jedino nema pravo odlučivanja. Tu ”praznu stolicu” smo izdejstvovali pismenim zahtevom Gradskom veću i uzastopnim protestima, sve dok nam je nisu odobrili. Na osnovu tako dobijenih podataka, utvrdili smo šta sve ne sme da bude uzeto u obzir prilikom utvrđivanja cene toplotne energije. Zatim smo na to stavili primedbu, potkrepili zakonskim rešenjima i uslovili sistem obračuna, što je urodilo plodom.

Tačno smo utvrdili koje stavke opterećuju korisnike kroz fiksni udeo u računu, a koje stavke kroz varijabilni deo, te smo odmah stavili primedbu na nezakonitu upotrebu stavki, koju je Toplana uvažila tek nakon višemesečnih pregovora sa našim stručnim timom. Tim su sačinjavali mašinski inženjer energetičar u penziji, diplomorani pravnik sa pravosudnim ispitom i ujedno finansijski inspektor u penziji i diplomirani inženjer elektronike, poznavalac knjigovodstvene materije. Sada je na snazi cena sa kojom smo mi trenutno saglasni, a fiksni troškovi na koje smo stavili primedbu tek će od sledeće grejne sezone biti izbačeni iz sistema obračuna, tako da će se pored sadašnjeg smanjenja računa, dogodine osetiti još veće smanjenje u odnosu na ovu i na sve prethodne sporne godine.

Foto: Udruženi pokret slobodnih stanara, Niš

Šta od vaših iskustava može biti korisno građanima u drugim gradovima Srbije?

Građanima širom Srbije naša iskustva mogu biti izuzetno dragocena, ukoliko žele da kontrolišu izvlačenje novca iz svojih džepova i ukoliko su spremni da štite svoju imovinu od izvršitelja i prinudne naplate, koja se širom države sprovodi po osnovu dugovanja građana javno-komunalnom sektoru. Izuzetno smo ponosni na to što smo omogućili slabije platežnim komšijama da se isključe sa sistema grejanja, kako im se ne bi gomilali preveliki dugovi, koji bi bili naplativi samo prinudnim putem. Mislimo da smo na vreme prepoznali problem deložacija i reagovali, kako bi u startu zaustavili prinudna iseljenja iz stanova, koji su jedini zdrav kapital preostao u rukama građana. Spremni smo da pomognemo i prenesemo naša iskustva i znanja u ovim problemima svim udruženjima građana i svim građanima koji su zainteresovani da se samozaštite od neoliberalnog kapitalističkog sistema otimanja lične imovine građana.


ENERGETSKO SIROMAŠTVO

Borba građana Niša sa enormnim računima za centralno grejanje jedan je od primera koji je energetsko siromaštvo učinio vidljivim javnosti u Srbiji. Gotovo u očaju, oni su zahtevali masovno isključenje sa daljinskog sistema grejanja. O tome koga i kako pogađa energetsko siromaštvo i o alternativama individualnom rešavanju problema, pitali smo Aleksandra Macuru, stručnjaka iz oblasti energetskih politika i klimatskih promena, osnivača RES fondacije.

Cena daljinskog grejanja u Srbiji uporediva je u apsolutnom smislu sa cenama slične usluge u najvećem broju drugih zemalja, ali energetsko siromaštvo zavisi od više činilaca od kojih je cena grejanja samo jedan. Isključenje sa sistema daljinskog grejanja nije jednostavno, a koordinacija unapređenja energetske efikasnosti zgrada sa više stanova takođe zahteva napore. Sve to može izložiti građane koji koriste daljinsko grejanje većem riziku od energetskog siromaštva. Kako je daljinsko grejanje vid mrežne energije, moguće je da pojedine zgrade nemaju odgovarajuću infrastrukturu za alternative. Koja je od mogućih alternativa pristupačna zavisi i od ponašanja države, podsticaja koje ona daje i prepreka koje postavlja. Organizovana grupa stanara može da utiče na javnu politiku, može bolje da zastupa svoj interes pred prodavcem usluge grejanja i može efikasnije da traži alternativno rešenje. Samoorganizovanje stanara koje smo videli u Nišu svakako je izuzetno pozitivno.

U Srbiji se više od 55 odsto domaćinstava greje na čvrsta goriva. Grejanje na čvrsta goriva u neefikasnim uređajima glavni je uzročnik stanja energetskog siromaštva. Tu vrstu grejanja prati i drastično zagađenje vazduha od kojeg godišnje prerano umre oko 5.500 ljudi. Na duže staze, neophodno je da se ovo pitanje razume i da postane predmet politika koje se bave energetikom, životnom sredinom, siromaštvom, zdravljem i industrijom. Unapređenje je moguće uvođenjem strogih standarda i zabrana prometovanja nestandardnih uređaja, uz istovremeno osposobljavanje domaće industrije da proizvodi efikasnije uređaje, zatim osmišljavanjem mehanizama za finansiranje zamene uređaja i mehanizama pomoći onima koji ne mogu da otplate moderan uređaj. Na kraći rok, neophodan je masovan terenski rad sa najugroženijima i direktna pomoć na unapređenju uslova za zdravo grejanje, uključujući zamenu uređaja.

Energetske zadruge koje okupljaju pojedince oko proizvodnje i potrošnje energije (solarne ili energije vetra), sve su brojnije širom Evrope. Rekao bih da postoji velika potreba da se građani više udružuju i kod nas. Energetske zadruge mogu biti pogodna forma za rešavanje nekih važnih pitanja u vezi sa održivim korišćenjem energije, pa i sa energetskim siromaštvom.

Foto: Ko gradi grad


Povodom problema sa visokom cenom centralnog grejanja, istraživačica političke ekologije Iva Marković kaže:

„Ko ne može ni struju da priušti, greje se na ono na šta može – drvo, pelet, pa onda i na gume i drugi otpad… Sadržaj onoga što se sagoreva gotovo je nemoguće potpuno kontrolisati, mnogo je teže od regulacije goriva za vozila, recimo. Kako vidim, jedino realno je da se stimuliše nekakva alternativa takvom grejanju, koja bi bila održiv(ij)a i dostupnija, a do tad bi svaka zabrana individualnog loženja bila potpuno društveno neosetljiva. E sad, da li treba da se pomogne sa prevođenjem i akumulacijom solarne energije, da li treba promovisati i subvencionisati (bio)gas (sa deponije u Vinči, na primer), da li da se pokuša sa nekim novim kolektivnim grejanjem, ili da čekamo da električna energija iz integrisanog sistema dolazi iz obnovljivih izvora, pa da se svi prebacimo na struju… Iskreno, nemam jednostavan odgovor, treba nam nova ekspertiza, ali svakako i viši standard.”

 

Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).

Privatna ruka, javni džep?

IZMEĐU PRIVATIZACIJE I LOŠEG UPRAVLJANJA

Za neke stvari nije ni pametno a ni dobro da budu privatne. Usluge vezane za stanovanje su jedna od tih stvari. Ako želimo da se nešto pitamo, javne usluge moraju ostati u javnom vlasništvu, ali treba menjati njihov format upravljanja.

Vuk Vuković

Posle iskustava i peripetija sa Gradskim stambenim, Infostanom, toplanom i EPS-om, nije teško potegnuti za onim da „treba neko da uvede red”. Više ne važi ni ono da je stanovanje možda nekvalitetno, zapostavljeno i očajno, ali je bar jeftino. Iz godine u godinu troškovi stanovanja su sve veći i sve veći broj nas odvaja znatan deo svojih primanja za te rashode. Prema podacima Eurostata, čak 72 odsto domaćinstava u Srbiji preopterećeno je izdacima za stan. U mnogo čemu se Srbija dobro kotira, ali je po visini troškova stanovanja prva u Evropi.

Kada stvari tako postavimo, privatizacija koju predlažu mnogi stručnjaci i ekonomisti, ali i neki državni organi i međunarodne institucije, dođe kao dašak svežeg vazduha, „pravo” rešenje koje znači jasne cene, bolji odnos preduzeća sa nama kao korisnicima i bolju uslugu. Drugim rečima, neke za 21. vek sasvim normalne stvari. Na to su nas svih ovih godina i navikavali, da je bolje privatno zdravstvo, privatna škola, privatni prevoz, privatno osiguranje… Zašto da onda i ove usluge ne budu privatne? Možda ćemo malo više da plaćamo, ali bar ćemo dobiti kvalitetnu uslugu i ljudski odnos. Otkako su privatni izvršitelji krenuli da kucaju na vrata zbog neplaćenih računa i dugovanja, izgleda da plaćanje ne može više da se izbegne – pa ako je već tako, zar nije bolje platiti nekome ko će zapravo uraditi svoj posao?

Možda i nije. Na primer, pre nekoliko godina je očitavanje potrošnje grejanja u Beogradu, a i šire, povereno privatnim firmama. Usluga koja je suštinski bila besplatna sada košta i do nekoliko hiljada dinara godišnje, a stvar je ostala ista – neko dođe, očita to i gotovo. Prema istraživanju Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, iznošenje smeća biće čak četiri puta skuplje zbog sklapanja sporazuma sa privatnim konzorcijumom u vezi sa deponijom u Vinči. Drugim rečima, ako sada odnošenje smeća plaćate 150 dinara mesečno i ne primećujete tu stavku na računu, uskoro će ona iznositi čak 600 dinara. Po toj ceni, na godišnjem nivou razlika je pet hiljada dinara.

Foto: Sanja Kljajić

U svetu na koji se često i ponekad s pravom ugledamo, u mnogo slučajeva se svašta privatizovalo, ali se od toga i odustajalo. Mnogi evropski gradovi (Pariz, Berlin, Budimpešta) davali su u „reformskom ludilu” i vodu i vodosnabdevanje na doboš, ali korisnici nisu od toga dobili ni bolju uslugu, ni niže cene. Naprotiv, događalo se da infrastruktura propada, da su kvarovi česti, pritisak slab, a da cene skaču i da ljude isključuju sa mreže kad kasne sa plaćanjem. Da stvar bude gora, svi gubici i minusi pokrivani su iz gradskih i opštinskih budžeta jer je sve ipak i dalje „u nadležnosti” lokalne samouprave. Zbog toga su u poslednjih nekoliko godina vodovodni sistemi vraćeni u javno vlasništvo i tu će, kako stvari stoje, i ostati.

Za neke stvari nije ni pametno a ni dobro da budu privatne. Usluge vezane za stanovanje su jedna od tih stvari, zato što nisu nešto što možemo da ne uzmemo ako nam se ne dopada ili ako je usluga loša; štaviše, sa tom uslugom se živi. Privatne firme funkcionišu po jednoj logici: što veća zarada, to bolje. I to je u redu kad su u pitanju sladoled, odeća i tome slično, jer tu uvek možemo da izaberemo da ne kupimo. Zato se često veća zarada postiže boljom uslugom i odnosom prema kupcu ili prosto većim budžetom za reklame. Ali vodovod, grejanje, odnošenje smeća, struju, javni prevoz – ne biramo. To su krupni i složeni sistemi koji su stvarani generacijama, sa ciljem da opslužuju stotine hiljada ljudi, a njihova svrha nije zarada nego obezbeđivanje osnovnih uslova za normalan, civilizovan život u gradu za sve. I zato nisu kompatibilni sa privatnim sektorom. Privatnom vlasniku vodovodne mreže, na primer, potpuno je u interesu da zapostavi ulaganje u nju, a da cene rastu i rastu, jer alternativa ne postoji. Bunare da kopamo – ne možemo. Slično važi i za grejanje ili odnošenje smeća.

Naravno, nije rešenje u tome da se ostane na starom samo zato što može da bude još gore. Sad je teško uticati na cene i nivo javnih usluga, ali bi posle privatizacije to bilo još teže, jer bi o njima odlučivala samo privatna firma i niko više. Da ne govorimo o tome da bi privatizaciju verovatno sproveo neko veoma blizak vlastima. Prema tome, ako želimo da se pitamo nešto, javne usluge moraju ostati u javnom vlasništvu, ali treba menjati njihov format. Jedan od načina za bolje upravljanje je i državno podsticanje osnivanja organizacija stanara i potrošača koje bi onda mogle da sarađuju sa aktivnim i doslednim sindikatima zaposlenih u tim preduzećima ili drugim sličnim organizacijama. Uz jačanje nadzornih organa i lakši i brži pristup informacijama – eto zadatka za digitalizaciju javne uprave – svi bismo stekli više znanja o tome kako ova javna preduzeća funkcionišu, a informisanost je preduslov za kontrolu poslovanja. Moguće je propisati i da određeni broj mesta u nadzornim, pa i upravnim telima imaju predstavnici stanara i korisnika. Za neke krupnije ciljeve možda se treba ugledati na Italijane koji su 2011. godine na referendumu odlučili da privatizacija vode nije opcija.

U suprotnom, iza ćoška nas čeka stari poznanik – princip „privatna ruka, javni džep”.


U periodu od 2000. do 2015. godine vodosnabdevanje je vraćeno u javno vlasništvo 235 puta u 37 zemalja, od čega je koristi imalo više od sto miliona ljudi. Jedna od prednosti tog trenda su niže cene vode – u Francuskoj, one su najniže tamo gde vodosnabdevanje obavlja javni sektor, a najviše tamo gde su za njega zadužene privatne firme. U Parizu je otkriveno da je privatnik naplaćivao 25 do 30 odsto više cene od ekonomski opravdanih, pa su nakon poništavanja privatizacije napravljene uštede od 35 miliona evra i usledio je pad cena od 8 odsto.

 

Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).

Temelji za drugačiju stambenu budućnost

ALTERNATIVA NA POMOLU

Vlasništvo nad privatnim stanom plasirano nam je kao san kojem treba da težimo. U situaciji u kojoj mnogi ne mogu ni da se kvalifikuju za bankarski kredit, očigledno je da postoji potreba za iznalaženjem rešenja van tog zadatog okvira.

Ana Džokić i Marc Neelen

Ukoliko pokušate da pronađete pristupačan stan na tržištu, cenovne kategorije do 1.000 evra po kvadratu, to bi moglo da izgleda ovako. U četvrtoj građevinskoj zoni, standardne B kategorije gradnje, sa prilično limitiranim gradskim i komunalnim servisima, na 15-ak minuta autobuske vožnje od grada, naišli smo na oglas za stan u još nezavršenoj zgradi u Krnjači. Piše da bi za jednoiposobni stan od 37 kvadrata trebalo izdvojiti 33.000 evra ili 890 evra po kvadratu.

Iznos iz oglasa je cifra koju ćete platiti investitoru. Međutim, ta cena ne uključuje čitav set pravnih troškova koje ćete morati da platite kako biste uopšte bili u stanju da kupite stan. Uz tih dodatnih desetak odsto za poreze i zakonske takse, već stižemo do 37.000 evra.

Kako je malo verovatno da ćete imati ovoliko novca u kešu, verovatno ćete morati da podignete stambeni kredit kojim ćete dugoročno otplaćivati vaš stan. Ako uspete da dobijete kredit na 30 godina, taj kredit će vas, sve u svemu, koštati dodatne 22.000 evra, što je čitave dve trećine od početne cene stana iz oglasa. I to samo ako uspete da uzmete kredit. Kako 80 odsto stanovnika u Srbiji ima prihod manji od 350 evra mesečno, male su šanse da ćete izaći iz banke sa potpisanim ugovorom.

Čak i ako uspete, još nismo stigli do kraja. Koliko košta život u takvom stanu u narednih 30 godina? Ako izračunamo sve tekuće troškove (grejanje, struja, Infostan, skupljanje otpada, osiguranje, godišnji porez, mesečno i investiciono održavanje), doći ćemo do još 39.000 evra. A kada sve pomenuto saberemo, vidimo da inicijalna cena stana, u stvari, čini samo jednu trećinu svega što treba platiti tokom 30 godina, i stižemo do ukupne cene od 98.000 evra.

37.000 (33.000 + 4.000) + 22.000 + 39.000 = 98.000 evra, ilustracija: Ko gradi grad

Od te cifre, pa i od same pomisli o odlasku u banku, mnogi će se prepasti. Ali postoji li uopšte neki drugačiji, pristupačniji način dolaska do stana?

Koliko god da se trenutni jaz između potreba i mogućnosti čini velikim, moguće je uraditi nekoliko stvari kako bi se radikalno promenio način dolaska do stana, što bi direktno uticalo i na smanjenje njegove cene. Ono što je za početak potrebno jeste da se osvrnemo oko sebe, da razumemo da se i drugi nalaze u sličnoj situaciji, a zatim da udružimo snage. Tada i vlasništvo nad privatnim stanom, koje nam je prodato kao san kojem treba težiti, možemo ostaviti po strani i razmisliti o novim mogućnostima. U tome će od pomoći biti sledeći koraci.

Držite po strani ljude koji profitiraju na vašem putu do budućeg doma. Nekih 30 odsto cene stana odlazi investitorima, agencijama za nekretnine i drugim sumnjivim licima. Taj novac sačuvajte za neke druge, korisne stvari.

Ne gledajte na stan kao na realnu šansu za individualno ulaganje. U gradu kakav je Beograd, nekretnine su, prosto, preskupe u poređenju sa prihodima, a to se neće promeniti u skorije vreme. Umesto da uđete u ogroman dug (i prateće rizike) da biste postali vlasnik stana, udružite se sa grupom ljudi i zajednički ulažite i planirajte vašu zgradu. Stambena zadruga se u mnogim prilikama pokazala kao dobar način za ovakav poduhvat, ali smo na tu opciju zaboravili.

Idite zajedno u banku. Kada se u banci pojavite kao „klijent” koga čini, na primer, 40 udruženih osoba, vaš će položaj biti mnogo bolji nego kada u banku odete sami. Zadruga je tu neka vrsta štita, koji omogućava kolektivno, a ne pojedinačno suočavanje sa rizicima dolaska do stana, na primer kroz zajedničko osiguranje za otplatu kredita.

Uračunajte sve troškove. Kao što smo gore videli, stanovi nam izvlače novac. Ono što vidimo u oglasu je, obično, samo vrh ledenog brega. Shvatanje toga koliko će nas stan zaista koštati dok budemo u njemu živeli predstavlja ključni korak ka tome da postanemo ekonomski održivi.

Ne sagorevajte svoj novac da bi vam bilo toplo. Za većinu stanova platićete  prekomernu sumu za grejanje i komunalije. Umesto toga, spremite se za ekstremnu energetsku efikasnost. Danas je ovo tehnički moguće, a spasiće vas izvršitelja u godinama koje predstoje.

Nije neophodno da svako ima sve – prostori se mogu deliti. Dogovorite se da imate zajedničku veš-mašinu, da napravite zajedničku sobu za goste (koja se koristi po potrebi) ili radni prostor, teretanu, igraonicu za decu, itd. Ovakva zgrada se od samog početka može planirati na drugačiji način, a zauzvrat će pružiti značajan boljitak u vašem kvalitetu života.

 

Nezamislivo u Beogradu ili Srbiji? Pa takvo nešto je preskupo? U okviru udruženja Ko gradi grad već neko vreme radimo na pripremi pilot projekta stambene zgrade, koja se zasniva upravo na navedenim principima. Kada to uzmemo u obzir, pogledajmo brojke do kojih smo došli. Radi poređenja, iskoristićemo istu veličinu stana (37 kvadrata), na lokaciji koja se može porediti sa onom u Krnjači. 

Ovog puta ćemo, uključujući sve pravne troškove, uložiti 35.000 evra u izgradnju stana (visoke energetske efikasnosti, sa znatno višim kvalitetom materijala i gradnjom koja će troškove održavanja svesti na minimum). Za otplatu kredita biće nam potrebno 19.000 evra, isto kao i iznos za tekuće troškove za period od 30 godina. Ukupna svota sada iznosi 73.000 evra. 

To je oko 25 odsto niže od onoga što bismo morali da platimo za konvencionalni stan na tržištu. Mesec dana života u pomenutom stanu od 37 kvadrata koštaće vas 195 evra. To uključuje i četiri kvadrata kojima ćete doprineti izgradnji vašeg zajedničkog prostora u zgradi.

Ovo je danas ostvarivo. Ubeđeni smo da će izgrađeni pilot projekat doprineti da širi društveni značaj ovakvih građanskih, nešpekulativnih stambenih poduhvata postane očigledan, i da konačno probije led ka znatno boljim uslovima stanovanja za široki sloj ljudi u Beogradu i Srbiji. Naravno, institucije bi to trebalo da prepoznaju i da podrže.


Pamenija zgrada

Svesno razmera stambenog problema u Beogradu, udruženje Ko gradi grad se pre nekoliko godina upustilo u potragu za rešenjem koje ne nudi ni tradicionalno tržište ni javne institucije. Inicijativa „Pametnija zgrada”, proizašla iz tog procesa, ima za cilj da otvori nove mogućnosti za široki spektar ljudi koji ne mogu da priušte kupovinu stana, ali bi učestvovali ukoliko bi se našao drugačiji, pristupačniji način dolaska do njega.

Ko gradi grad nije usamljen u svom poduhvatu. Zajedno sa pokretom sestrinskih stambenih zadruga, koje se pojavljuju u gradovima centralne i jugoistočne Evrope, sredinama u kojima je klima za takvu vrstu stanogradnje u začetku i veoma slična našoj, zajednički radi na rešenjima za finansiranje pristupačnog zadružnog stanovanja. Izgradnja prve „Pametnije zgrade” planira se u Beogradu u naredne tri godine.

 

Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).

Skrivena ruka stanogradnje

ZAŠTO STANOVI NEĆE BITI PRISTUPAČNIJI

Sva tragedija naše, ali ne samo naše stanogradnje 21. veka, leži u ovom pitanju. Postavljaju ga najugroženiji, večiti podstanari, mladi parovi, porodice koje više ne mogu da se smeste u stanove koje već imaju. Sa druge strane, o tom pitanju odlučuju ljudi koji imaju po desetine nekretnina, a u svakom trenutku stiču još jednu, i još jednu, i još jednu.

Mladen Bogićević

U poslednjih pet-šest godina u Beogradu je rasprodato veliko naselje Stepa Stepanović, a za svega par meseci, još tokom gradnje, prodate su stotine stanova u Bloku 72, u Bloku A, u Krnjači… Da li to znači da su u poslednjih nekoliko godina desetine hiljada duša našle krov nad glavom? Ne. Iako među kupcima ima i dosta mladih porodica koje su stigle da iskoriste subvencije za prvi krov nad glavom (ukinute krajem 2013. godine pod parolom „stezanja kaiša”), dobar deo kupaca su mladi samci koji imaju relativno dobar posao (IT kompanije, frilenseri, itd), a nemaju previše izdataka za porodicu. Brzoj prodaji stanova kumuju i takozvani „tihi” rentijeri – često su to ljudi koji poseduju i desetine stanova koje izdaju i taj novac investiraju u nove nekretnine koje otplaćuju na rate, takođe od novca podstanara.

Iako su subvencije bile namenjene samo za stanove u novogradnji, ovo nije naročito oborilo cenu starijim stanovima. Jedan od glavnih razloga je – između nove zgrade u haosu bez urbanističkog planiranja i stare zgrade u nekom davno sagrađenom bloku sa puno zelenila, ljudi često biraju staru zgradu u kraju koji izgleda kao da je projektovan, a ne kao da su zgrade popadale po njemu iz svemira.

Gde smo danas

Tapkamo otprilike na istom mestu već par godina i stvari se neće značajno promeniti ni u deceniji koja dolazi. Cena kvadrata u Beogradu danas jeste oko tri prosečne republičke plate – dve plate za kvadrat na daljoj periferiji, četiri plate za kvadrat u centralnim opštinama. Ali kada se pitamo „otkud onda poštenom svetu pare za stanove”, zaboravljamo jednu činjenicu – 400 evra je republički prosek, ne i beogradski. Osim toga, tih jedva 400 evra je zvaničan prosek, izračunat na osnovu uplaćenih doprinosa, dok samo u Beogradu desetine hiljada ljudi rade, na primer, u IT sektoru, gde veliki deo njih radi „u firmi”, ali platu prima kao paušalac, pa ostaje ispod radara statistike. Njihova stvarna primanja su od tri republička proseka naviše, odnosno, otprilike su na takvom nivou da je njihova plata jednaka, ne mesečnoj rati stambenog kredita, nego kvadratu.

U Beogradu se nalaze i desetine firmi koje za inostranstvo rade relativno dobro plaćene poslove u oblasti dizajna, inženjerskih usluga za mašinsku industriju, za globalne arhitektonske biroe, za razne internet servise i podrške, itd. To i dalje nije dovoljno veliki broj ljudi u ovolikom gradu da znatno pokrene protok novca, ali jeste dovoljan broj da doprinese gužvi u saobraćaju, otpuštanju ventila opšte nemaštine, ili dodavanju pritiska na tržište nekretnina.

Dokaz da svi ti ljudi koji rade dobro plaćene poslove i žele da ostanu ovde, zaista kupuju nekretnine za sebe i da u njima žive, jeste i to što se i ekskluzivnije zgrade i naselja veoma brzo prodaju. Loša je pretpostavka da i to kupuju rentijeri, jer u tim stanovima mesečna zakupnina ne može da dobaci do visine kredita. Još jedan razlog zašto su izgledi za poboljšanje na tržištu nekretnina danas mali jeste i to što se dozvole i dalje teško dobijaju, još uvek mora da se „podmazuje” i ima mnogo tih „sivih” troškova i birokratskih opstrukcija, pa investitor prosto ne može da radi sa manjom „zaradom” a sa većim obimom. Poznat je slučaj da je novi „jak” investitor nameravao da uđe na tržište sa cenom 30-40 odsto manjom od projekta prekoputa i da je upozoren da to prosto „ne može”. I opet je brzo prodao stanove po višoj ceni koja mu je „nametnuta”.

Južni bulevar, Beograd, 2018, foto: Ko gradi grad

Dakle, može li ipak pristupačnije?

Sve prethodno pominjem zato što praktično ne postoji objektivan dijalog, već se polazi iz dva suprotstavljena rova iz kojih se vidi samo onaj deo problematike koji se želi ugledati. Međutim, i ako pokušamo objektivno da sagledamo situaciju, postoje dva nivoa objektivnosti – lokalni i globalni. Ne znam koji je više deprimirajući, pa odlučite sami…

Gledano po „lokalnoj” logici, da bi cena stanova postala pristupačnija potrebno je da rešimo brojne faktore, a nećemo to učiniti… Zašto? Dovoljno je da pomenemo samo nekoliko njih…

Demokratska vlast u službi građana – „Oni” imaju krov nad glavom i žele da im komšije budu uspešni, lepi, imućni, sposobni, pametni. „Oni” nemaju ništa protiv da stanove kupe i oni koje smo pomenuli, njima to godi, tako se i sami osećaju lepši, imućniji, sposobniji, pametniji, tako se stvara masa po njihovoj (umišljenoj) meri u koju mogu da se utope. Usput dobijaju i lepše brojke da nam pokažu kako nam svima bolje ide, čak i nama koji nikad nećemo naučiti Javu, Piton, C++, ili nama kojima, i kad imamo partijske knjižice, one služe samo da zadužimo kofu i četku da lepimo plakate stranke. Njima odgovaraju blaga, postepena poboljšanja, ali ništa više od toga. Svaka ozbiljnija promena na tržištu nekretnina, svako rešavanje stambenog pitanja za veći procenat stanovništva, njima bi ograničilo materijalnu premoć koju imaju nad nama, a bez nje, malo im koja druga ostaje.

Saobraćaj – Neće biti većeg pritiska na cenu stanova bez daleko veće ponude, a ona može doći samo sa periferije grada. A taj pritisak nema kuda da „prođe” bez daleko kvalitetnijeg saobraćaja. To ne znači da će se pritisak javiti „kada se sredi saobraćaj”, već znači da saobraćaj decenijama neće biti sređen jer se to ne isplati elitama koje urbanije zone tako drže u nekoj vrsti zabranjenog grada u koji „gubitnici tranzicije” mogu da uđu, ali – samo kao radna snaga i kao podstanari. Oni ne mogu da dozvole da metroom za pola sata stižemo na posao ili na fakultet sa 50 kilometara udaljenosti, jer kome će onda da izdaju nekretnine koje su tako pažljivo sakrivali pod imenima svastika, jetrva, zetova? Kome će prodati jedan od desetine hiljada stanova u gradu u kojem ne da nisu napravili zelenu površinu decenijama, nego nisu ni sačuvali zelene površine koje su nasledili? Koliko će vredeti njihov dragoceni „centar” ako se u njega tako lako uđe i izađe, i ako se u njemu biva koliko mora da se ostane u oblaku zagađenja, u psećim i ljudskim izlučevinama, u prašini, u buci? Oni sebe vide kao aristokratiju, i prosto mora postojati kapija, i jarak, i pokretni most koji oni kontrolišu i po potrebi zatvaraju (kao što to često zaista i rade). Metro je rupa u zidinama njihovog grada i neće je probušiti.

Javne usluge – Već decenijama se povlače sa periferije ka centru grada, od prioriteta ulica koje se čiste posle prvog snega, preko kulturno-umetničkih dešavanja, do zdravstvenih i pravno-birotehničkih usluga. I tako kontinuirano sakaćen, Beograd ostaje daleko povoljniji za svakodnevni život jer su tu i sudovi, i jeftinija kupovina i dostava, i blizina aerodroma, i autoputevi u raznim pravcima, pa čak i autobuski polasci za letovanja. Periferija može da dobije deo toga jedino ako se sredi saobraćajna mreža, a znamo da se to neće desiti.

Gledano „globalno”, postoji tendencija da se pod izgovorom trendova mobilnosti, nezainteresovanosti „milenijumaca” da poseduju stanove i težnje da se često sele, zapravo teži centralizaciji vlasništva nad nekretninama, ovog puta u privatnim rukama. Iz ugla privatnih investitora, današnje nepristupačno stanovanje zapravo predstavlja propuštenu priliku za centralizaciju vlasništva i na ovim prostorima. Iz tog ugla, trenutno stanje je samo dobijanje na vremenu dok se ne konsoliduju za novu etapu koju nam već najavljuju – gradnju privatnih naselja veličine omanjeg grada gde, i kada ste nominalni vlasnik nekretnine, sve usluge zavise od stvarnog vlasnika celog vašeg okruženja. Vaš je stan, ali… održavanje lifta, očitavanje struje i grejanja, održavanje higijene u zgradama i celom naselju, pa čak i visina karte „javnog” prevoza („metro linije do Makiša”, na primer) može da se definiše njihovom „direktnom ekonomskom logikom” – toliko kilovata struje, toliko plata vozača, toliko održavanje pruge, toliko dažbine državi, podeljeno sa brojem korisnika… Pa i tada niste sigurni da neće proceniti da su investiciju otplatili, da im se prihodi smanjuju, i da im se više isplati da naprave novi „moderan grad” nego da popravljaju onaj koji su vam već prodali.

Južni bulevar, Beograd, 2018, foto: Ko gradi grad

Bez lažne nade

Kako god zvučalo sve ovde izneto, čini mi se da su to tek sekundarni uzroci zašto cena stanova neće biti pristupačnija, i zašto sam skeptičan da je moguće izboriti je direktnim predlozima i inicijativama „držeći se teme”, čak i ako se desi nemoguće – posvećenost domaćih „elita” rešenju tog problema. Zato u svakom direktnom razgovoru ne pokušavam da sagovorniku koji traži svoj krov nad glavom pružim i tračak lažne nade, već pre govorim o alternativama koje su za svakog drugačije. Za mene je to bila kupovina malenog stana koji će već za koju godinu da nam postane pretesan, za nekog će to biti iseljenje na periferiju i gajenje bašte uz povremene „urbane” poslove ili rad na daljinu, za nekog dogradnje i pregrađivanja, za nekog čekanje na smrt roditelja, za nekog žestoka štednja, odricanje i prodaja svega što može da se proda da bi se skupio inicijalni keš za učešće za kredit… 

Dom smatram elementarnim ljudskim pravom, i stambeno pitanje svakog stanovnika možemo rešiti samo ako ga posmatramo iz tog ugla i onda tražimo način da ga ostvarimo. Međutim, moramo biti i realni, i to ne onako kako nam pričaju da budemo – ekonomski realni, već realni u svakom drugom smislu. A teško je biti realan i dok tražiš krov nad glavom, i kad se skućiš. Zato se i ne razumemo. Zato i uspevaju da nam prodaju priču o ekonomskoj realnosti, o ponudi i potražnji, o dobitnicima i gubitnicima tranzicije. Zato i mi jedni drugima pričamo o pravdi, o lopovluku, o nesposobnosti, sećamo se tobože pravednijih vremena, i ne uspevamo da vidimo šta se danas zaista zbiva, a šta može da se desi koliko sutra.


Kratka moderna istorija tržišta nekretnina

Cena stanova u Beogradu, posle duge pauze, postoji kao relevantan pojam tek oko 25 godina, ali u svojoj kratkoj istoriji prošla je više faza čije su najpoznatije karakteristike:

  1. Prva polovina devedesetih i masovni otkup stanova, a odmah zatim i njihova rasprodaja retkima koji su tih godina imali novac.
  2. Druga polovina devedesetih i nova stanogradnja dostupna i dalje retkima koji su imali gotovinu jer kredita još uvek nije bilo.
  3. Dvehiljadite i povratak stambenih kredita na velika vrata – pre nego što je napravljen valjan pravni okvir – čime je bogatstvo isisano sa tržišta od strane „preduzimača-investitora” (engl. developera), zapravo prevaranata koji su uzimali novac, mahom od nekoliko kupaca, i odlazili u nepoznatom pravcu.
  4. Kraj dvehiljaditih i potpuna opstrukcija jedva pokrenutog tržišta od strane vlasti, u cilju blokade novogradnje dok se ne rasprodaju stanovi povlašćenih investitora (na prvom mestu Belvil koji je bio i povod da država pomogne subvencijom za učešće), u kombinaciji sa ogromnom količinom keša koji u nekom trenutku preplavljuje tržište i podiže cene nerealno visoko (prodaja nekretnina u Crnoj Gori, poslovi sa kokainom, olako izdavanje i uzimanje kredita u balonu koji je tih godina i pukao, sa kreditima u „švajcarcima” koji su i danas teška tema).
  5. Poslednjih pet-šest godina imamo relativno stabilno tržište nekretnina sa malim oscilacijama cena, relativno sigurnu prodaju za investitore koji su našli pravu meru između lokacije, kvaliteta gradnje i cene, i dovoljan broj kupaca da to tržište kako-tako održavaju živim. Naročito treba istaći relativan uspeh projekata koji su podsećali na stanogradnju u doba SFRJ – zidanje celih naselja umesto zgrada.

Privatizacija stambenog fonda

Da bismo shvatili dubinu jaza između nas i njih, između pristupačnog i njihovog grada, zamislimo samo da Milošević nije nacionalizovao pa zatim rasprodao društveni stambeni fond. Šta bi se desilo posle 2000. godine? Soliter na Novom Beogradu išao bi na tender za privatizaciju kao javna preduzeća? „Svako ima pravo da učestvuje. Početna cena dva miliona evra.” „Moramo prodavati zgrade i naselja kao celine jer samo to garantuje da se njima održivo upravlja, da se srede fasade, da se sprovede energetska efikasnost, da podignemo kvalitet života, da centralizujemo održavanje higijene, da obezbedimo povoljne ugovore za komunalne usluge, da nam bude lep grad, a ne svako po svom.” A onda? Isto kao kod drugih naših privatizacija: kupac zapravo ne uloži svoje pare nego dobije kredit na ime svoje buduće imovine, taj kredit nikada ne vrati, porez ne plaća, zgradu ne održava, ali svi stanari moraju da plaćaju rentu kao što radnici moraju da idu na posao i kad im se ne uplaćuju plate. A onda? Onda država kao malo juri „vlasnika” (koji nikad i nije dao pare), oprosti mu dug da „ljudi ne bi ostali bez stanova”, onda se traži „strani investitor” kome se oprosti i zaostalih par miliona poreza, on malko sredi zgradu, u to ime podigne rentu, i – „ličimo na normalnu državu”, dok živimo kao podstanari kod nepoznatog stanodavca (najčešće i ne toliko „stranog” koliko mislimo).

 

Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).

Žao mi je društva

ŽIVOT POSLE ISELJENJA

Sada te teraju da se pomiriš sa tim da ćeš završiti na ulici. U Beogradu postoji toliko praznih kuća i stanova da bi svako mogao da bude zbrinut…

Saša Perić i Ana Toader

Mnogi slučajevi prinudnih iseljenja poslednjih meseci uspevaju na kratko da privuku pažnju medija i šire javnosti, ali nakon toga ljudima koji su ostali bez doma preostaje da sami iznova grade svoje živote i bore se za egzistenciju. Takav je slučaj bio i sa Brankom Havatmi (70), čiji je stan na donjem Dorćolu prodao privatni izvršitelj po ceni tri puta manjoj od tržišne, da bi naplatio dug od nekoliko hiljada maraka, star više od 20 godina. Isti je slučaj i sa Julijanom Terek (59) koja je od 1990. godine živela u prostoru u okviru opštinske barake na Dedinju, koji joj je bio ustupljen na korišćenje, a ona je kao kompenzaciju organizovala humanitarne predstave za decu i druge slične društveno korisne programe. Nekoliko meseci nakon što su izbačene iz svojih domova, razgovarali smo sa njima o tome kako žive danas i kako se snalaze u novoj situaciji.

 

Branka Havatmi (levo), iseljena 6. juna 2017, foto: Ana Toader

Branka: Moja priča počinje kada sam iseljena iz stana, 9. juna 2017. godine. Imam dvoje dece, sina i ćerku. Ćerka je ranije živela sama, a ja sam živela sa sinom pošto je cerebralni bolesnik. Iseljeni smo iz stana bez bilo kakvog prava na žalbe. Nikakve pomoći nije bilo, jer je potražilac duga od 6.400 evra lično insistirao na sudu da se proda moj stan, da moj sin i ja budemo iseljeni, i njegova želja je uslišena. Mi smo iseljeni iz trećeg puta, prvi put su dolazili bez asistencije policije, očekivao je da ću se ja preplašiti i izaći, drugi put me je zaštitio predsednik opštine, ali sam saznala da je on dva dana kasnije dobio pismo od suda u kojem mu je rečeno da kao državni službenik nema pravo da se meša u sudske odluke. Na trećem iseljenju već nije bilo nikakve pomoći pošto su došle tri interventne policijske brigade, vatrogasci koji su bili spremni da uskaču preko krova, hitna pomoć… Moj sin Tarek je sedeo i doručkovao u trenutku kada su oni provalili u stan, došli su sa nečim što je seklo vrata, sve je to trajalo dva minuta… Kada su provalili u stan nikome nije više dozvoljeno da uđe, ni mojoj ćerki, čak ni stanari zgrade nisu mogli više da uđu u zgradu. Samo je moj advokat uspeo da uđe, a kada je izvršitelj počeo da pretura po mojim ormarima, advokat je pokušao da ga zaustavi, rekao mu je da to ne sme da radi i tada je sva policija skočila na njega, njih petnaestak koji su bili u stanu počeli su da tuku čoveka od 65 godina i izbacili su ga napolje… Ja sam policiji rekla: “Deco, nemojte da ostajete u policiji, vidite šta rade sa vama, kako vas eksploatišu, kako manipulišu sa vama. Doveli su vas ovde da izbacujete mene, staricu od 70 godina, i invalidnog čoveka. Doveli su vas ovde, niste ni znali gde idete, mislili ste da idete da hvatate teroristu. Da li vam ja ličim na teroristu?”

Julijana: Moja muka je trajala sedam godina. Sedam godina strepnje i čekanja. Kao neki osuđenik. Sve je izgledalo kao neka igra u kojoj vam neko određuje svaki potez koji morate da povučete. To je sve državna vežba kojom treba da vas nauče da se što brže iselite, čim dobijete nalog za iseljenje, da ne biste prošli kroz ovakvu muku kroz koju smo prošle Branka i ja, i mnogi drugi. Mi smo samo prvi na stubu srama. I ranije se iseljavalo, čak i za vreme Tita, ali se podrazumevalo da ljudima odmah treba dati neki socijalni smeštaj. Sećam se da su se ljudi useljavali svugde, u hodnike, u zajedničke prostorije. Koliko god je to bilo nemušto, ipak se na neki način stambeno pitanje rešavalo. Sada te teraju da se pomiriš sa tim da ćeš završiti na ulici. U Beogradu postoji toliko praznih kuća i stanova da bi svako mogao da bude zbrinut… Ja sam prostor u kojem sam živela sa sinom dobila kao privremeni smeštaj. Ali jedna vlast donese neku odluku, i čim se promeni vlast oni promene i odluku. Većina njih samo gleda kako da ugrabi nešto za sebe dok su na toj poziciji. Čuju da negde ima neki plac, neka polusrušena kuća, neka starija žena sa invalidnim sinom koju je lako iseliti… Ja sam se sedam godina bojala da mi neko iz opštine ne zakuca na vrata… A kada mi se desilo to što mi se desilo, onda sam rekla: “Hvala Bogu, sada mi je odjednom lakše. Više nemam čega da se bojim.”

Branka: Isto to sam i ja osetila. Kada su nas izbacili, rekla sam: “Bože, sada neka bude šta bude. Makar smo živi…” Onog trenutka kada čovek vidi da mu se život raspada, poptuno se menja odnos prema materijalnim stvarima. Shvatate da su materijalne stvari nebitne i kažete – hajde samo da spasem sebe i svoju porodicu… Meni je na iseljenju prišao vožač hitne pomoći kada je video da je mom sinu loše i rekao: “Gospođo, dajte da izvedemo vašeg sina, može da doživi moždani udar.” Posle mi je rekao: “Gospođo, vi ćete izaći odavde ili dobrovoljno ili sa nogama unapred.”

Šta se dešavalo nakon iseljenja?

Julijana Terek, iseljena 2. juna 2017, foto: Ana Toader

Julijana: Tada je krenulo plakanje. Pa plakanje. Pa plakanje. Nisam više imala maramice da obrišem sve te suze… Bilo mi je žao društva. Srbija je jako velika zemlja za ovako malo ljudi. Da u ovolikoj zemlji neko bude beskućnik… Kada sam išla u centar za socijalni rad, oni su mi objasnili da se ne uklapam u profil onih koji dobijaju jednokratnu pomoć. Ja ne znam kakav profil je potreban da bi se neko uklopio. Da znam, obukla bih neki kostim i otišla tamo… Onda mi je socijalna radnica rekla: “Zar je moguće da ste vi toliko decenija tu i da nemate nijednog prijatelja kod koga biste se smestili?”

Branka: Ja sada živim kod ćerke, spavam u trpezariji, sin je u jednoj sobi, a ćerka spava u dnevnom boravku. Ja ne mogu tako da živim. Ja sam navikla da radim i da živim lepo od svog rada. Ne mogu tako da završim… Da se razbolim i da hitna pomoć dolazi po mene u kuhinju. Na šta to liči… Ja ću privatno da radim, našla sam posao, počinjem sutra ujutro. Meni je samo cilj da radim i da obezbedim stan za moju ćerku. Neću da umrem dok to ne uradim. Ja radim od svoje dvadesete godine i spremam se da radim još 20 godina… Ali to me ubija, što ja na pošten način radim da steknem nešto i onda dođe mafija koja ti u jednom danu otme život. Ono što sam sticala 50 godina, oni su meni pokrali, polupali i uništili.

Julijana: Ja sada živim kod prijatelja, ali ja sam na teretu svima, bez obzira koliko ljudi žele da mi pomognu. Moje subjektivno osećanje da sam nekome na teretu je neprijatno. Nije to normalno kada nemate privatnost, slobodu. Otkako sam iseljena, pokušavala sam da pronađem neki posao, ali ne ide, ne mogu da se utrkujem sa mladima u ovim godinama. Ja ne želim da meni moj sin daje džeparac. Mi nismo takva generacija, mi smo navikli da radimo za svoje pare…

Koliko ste morali da se oslonite na pomoć drugih ljudi nakon iseljenja?

Julijana: Ljudi dođu da pomognu kada se desi neki problem, ali posle niko ne pita šta se dešava. Telefon ne zvoni. Ljudi se boje, toliko su u strahu da ne mogu ni da me pitaju kako mi je. Moj telefon je ranije stalno zvonio, imala sam poziv preko poziva… Ali ja razumem ljude, oni se boje.

Čega se boje?

Julijana: Nisu platili Infostan, imaju kredit u švajcarcima, nisu sredili neke papire… Svi imaju nešto. Ja imam 59 godina, ali još nisam upoznala nekoga ko može da protumači svoj račun za struju ili Infostan.  

Branka: Od mojih 20 najbližih prijatelja svako je imao neki problem sa kreditom, sa Infostanom…

Julijana: Ljudi se plaše, svako samo ćuti, gleda svoja posla, gleda TV, plaši se da otvori frižider ili rernu jer odatle može da iskoči Vučić, može da iskoči neki drugi bivši ili budući predsednik.

Šta vam daje snagu i optimizam posle traumatičnog iskustva kroz koje ste prošle i teške situacije u kojoj se nalazite?

Julijana: Ja sada živim od pomoći dobrih ljudi, živim od vazduha, od svega onog najlepšeg, a sve najlepše i najbolje stvari u životu su besplatne. Ali to su ljudi zaboravili, nažalost. Samo povremeno se sete toga… Država vas ubije jednom, pa drugi put, pa treći put, pa oguglate na kraju. Ali moje srce ne da da oguglam. Zbog vas mlađih. Ne mogu da vas pustim da živite našu sudbinu.

Branka: Kada imate jedan prutić, lako ga savijete i polomite. Kada skupite više prutića, teže malo ide. Što više skupite, to teže ide, probajte slobodno. Ako se mi svi skupimo i kažemo – stop, ne može više tako, ne smeju ljudi da završe na ulici, ne može majka dvoje male dece da završi na ulici, bez obzira na to kakav je slučaj u pitanju, onda više ovakve stvari neće moći da se događaju… Potrebno je promeniti zakon.

Julijana: Potrebno je promeniti Ustav i zagarantovati svakom građaninu pravo na krov nad glavom i pravo na rad.

 

Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).

Združena akcija Krov nad glavom

PRAVO NA KROV NAD GLAVOM

– Združena akcija Krov nad glavom –

„Kasno uveče, sedimo zajedno sa Kocićima oko trpezarijskog stola. Gotovo anegdotski, evociramo sve ono kroz šta smo zajedno prošli tog utorka. I kao da se znamo sto godina, iako smo se tog dana prvi put u životu sreli. I onda pomislim kako su ti ljudi, u tom trenutku, mogli da budu doslovno na ulici, odnosno ko zna gde i kod koga, dok bi ovde sada neki ološ čuvao tu zaplenjenu nekretninu, cevčeći pivo i krateći svoje dežurstvo uz neki rijaliti program. Ali, eto, ova odlučna porodica je uz pomoć aktivista, gotovo preotela nazad svoj već izgubljen stan. I, ne znam, mislim da dugo nisam bio tako srećan.”

 

Teško je obuzdati emocije u trenucima kada se sprega birokratije i privatnih mešetara  bezobzirno obrušava na obične ljude – otimajući im i jedini krov nad glavom. Upravo protiv uskraćivanja tog osnovnog ljudskog prava, prošlog proleća u Beogradu okupile su se organizacije i pojedinci u Združenu akciju Krov nad glavom. Kroz solidarne akcije, obaveštavanje javnosti i pružanje pravne pomoći, upustili smo se u neravnopravnu borbu sa mašinerijom koju čine izvršitelji, policija, sudovi, banke, organi lokalne samouprave. Na kraju, braneći i svojim telima domove na meti izvršitelja, u poslednjih šest meseci uspeli smo da sprečimo prinudno iseljenje 27 porodica, da institucije privolimo na pregovore, da kroz medije nametnemo temu prinudnih izvršenja.

Istovremeno traje borba i sa ravnodušnošću, fatalizmom i cinizmom gotovo poraženog društva, koje socijalna pitanja vidi kao drugorazredna, ili kao nešto što je u tranziciji već nepovratno oteto. Traje i borba u svakom od nas, pokrenuta pitanjem – „da li ovo što radim ima nekog smisla?”

Ustanička 244g, Beograd, novembar 2017. Foto: Združena akcija Krov nad glavom

Na izmaku burne 2017. godine odigrala se prava bitka na vrhu Ustaničke ulice, u Beogradu ophrvanom pukim preživljavanjem. Jedna zgrada našla se u obruču. Izbeglice iz ratova devedesetih branile su svoju elementarnu potrebu za stanovanjem, koja im je već jednom uskraćena. Rame uz rame sa njima, aktivisti Združene akcije branili su samu ideju da svako ima pravo na svoj dom. Te dve grupe ljudi, koje se do tog hladnog kraja novembra nisu ni poznavale, ujedinio je i učinio nepobedivim snažan osećaj za pravdu. Posle četiri dana bezuspešnih nasrtaja, policija i izvršitelj su odustali. Komesarijat za izbeglice koji je, paradoksalno, zahtevao iseljenje već prognanih, primoran je na dijalog i dogovor.


Ukoliko je vaš stambeni status ugrožen ili želite da se priključite akcijama Združene akcije Krov nad glavom, obratite nam se na: Facebook @zakrovnadglavom ili zakrovnadglavom@gmail.com


U radu Združene akcije učestvuju organizacije Ko gradi grad, Ne da(vi)mo Beograd, Socijaldemokratska unija, Jednakost, Reci NE Izvršiteljima, 7 zahteva, Marks21, Čuvari vatre i Beogradska omladinska akcija, kao i brojni pojedinci koji nisu deo nijednog kolektiva.

 

Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).

U brzom vozu šišali kozu

ZAŠTO VAS SE PRIVATNI IZVRŠITELJI (IPAK) TIČU

To što sebe smatrate uzornim i savesnim građaninom neće vam pomoći kada se na vratima bez najave pojavi privatni izvršitelj.

– Jovan Ristić – 

Nije vam jasno čemu frka u vezi sa privatnim izvršiteljima. Ako nekog izbacuju iz stana, to je zato što je uzurpirao tuđi stan pa je pukao na sudu, ili se pravio pametan uzimajući stambeni kredit u švajcarskim francima, ili godinama nije plaćao račune za struju i komunalije, jer je imao vezu i mislio da će ona večno da ga štiti. Takvima je uvek neko kriv, a dežurni krivac je naravno izvršitelj, koji samo radi svoj posao u skladu sa zakonom. Vas ne izbacuju iz stana, ne blokiraju vam platu i ne popisuju vam stvari zato što ne dopuštate da vam želje trče ispred mogućnosti, ne ulećete u rizične šeme sa bankama i plaćate svoje račune na vreme. Vama se izvršni postupak jednostavno ne može dogoditi.

Kafka u izvršnom postupku

To što sebe smatrate uzornim i savesnim građaninom neće vam pomoći kada otkrijete da su vam dve trećine plate naprasno zaplenjene ili da vam je bez objašnjenja tekući račun blokiran ili štedni račun ispražnjen, ili kada vam se na vratima bez najave pojavi privatni izvršitelj sa namerom da popisuje vaše stvari – a sve to radi namirenja blagovremeno namirenog duga za komunalije, za koji čak čuvate priznanice! I na sve to dolaze troškovi postupka i izvršiteljske naknade koji u zbiru mogu biti veći od glavnice – čak i do nekoliko puta.

U opisanim okolnostima, a zbog loših zakonskih rešenja, odsustva pravne sigurnosti i javašluka, vi biste se pravno našli usred izvršnog postupka, a ne na njegovom početku, što znači da ne biste imali pravo na prigovor, jer je rešenje o izvršenju postalo pravosnažno! Iako vi to rešenje nikada niste videli, izvršenje će biti sprovedeno.

U raljama infostana

Recimo da imate posla sa Infostanom, beogradskim javnim preduzećem za objedinjenu naplatu, koje poodavno ima problema sa bazama podataka, a od 2011. godine primenjuje sistem knjiženja uplata koji je suprotan Zakonu o obligacionim odnosima. Vi, naravno, pojma nemate za taj sistem – čiji je cilj da se po svaku cenu izbegne zastarevanje potraživanja – pa ste uredno, mesec za mesecom platili račune za celu 2016. godinu, verujući da plaćate za periode navedene na vašim uplatnicama. A vaše uplate su ili (a) automatski otišle na „najstarija potraživanja”, to jest na davno zastarele dugove, pod uslovom da uopšte postoje, ili (b) „iz nekog razloga” nisu proknjižene. Infostan odluči da vas tuži za navodno neplaćene mesečne račune iz 2016. godine. Ako opomena pred utuženje izostane, jer je obaveza njenog slanja izostavljena iz novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju (ZIO), vi gubite mogućnost da problem sa Infostanom rešite na miran način, primenom za vas povoljnog Zakona o zaštiti potrošača. Potom bivate utuženi, a izvršitelj nema obavezu da proveri istinitost navoda iz Infostanovih poslovnih knjiga. Ukoliko dobijete od njega rešenje o izvršenju, imate priliku da u roku od osam dana uložite sudu prigovor, potkovan dokazima da ste račune platili. To se izvršitelju neće mnogo svideti, jer ako uspešno osporite celokupno potraživanje, on će ostati bez svoje „nagrade”, koju po zakonu naplaćuje od vas, a ostaće i bez troškova postupka na kojima voli da zarađuje.

Izvršenje iseljenja porodice Bubnjević, Zemun, decembar 2017. Foto: Zoran Dimitrijević

Fiktivnom dostavom protiv prigovora

Međutim, izvršitelj će se obradovati ako dostava rešenja o izvršenju dva puta ne uspe. Nije vam se primala plava koverta? Vaši ukućani su zaboravili da vam kažu da je dolazio poštar? Bili ste u bolnici, na godišnjem odmoru, službenom putu? Poštara (ili izvršiteljevog kurira) mrzelo je da se penje na deseti sprat jer vam ne radi lift, pa je napisao da vas nije našao? Posledice su iste – rešenje o izvršenju će biti istaknuto na oglasnoj tabli suda i osam dana kasnije smatraće se uručenim. Nastupiće pravosnažnost, i kreće horor koji se može svesti na Ršumovićev stih „U brzom vozu šišali kozu”. Jer jednom kad krene sprovođenje izvršenja, troškovi postupka, opravdani ili neopravdani, samo se množe i prevaljuju na izvršnog dužnika, što je poznata praksa iz svih zemalja gde privatni izvršitelji postoje.

Bez efikasne zaštite

Šta raditi pošto ste izgubili pravo na prigovor? Možete da zatražite povraćaj u pređašnje stanje, najkasnije osam dana pošto ste saznali za izvršni postupak, ali samo ako imate dokaza da niste krivi za neuspelu dostavu rešenja o izvršenju. Pritom, ovo pravno sredstvo ne odlaže izvršenje.

Ako izvršitelj učini nepravilnost, tu je zahtev za otklanjanje nepravilnosti, koji takođe ne odlaže izvršenje, ali izvršitelja može odvesti na sud i učiniti ga materijalno odgovornim. Međutim, zakonodavac se u novom ZIO postarao da ovo sredstvo osakati, pa se njime više ne mogu osporavati izvršiteljevi pravni akti u postupku sprovođenja izvršenja već samo njegove faktičke radnje. Uveden je i rok od 15 dana za ulaganje zahteva koji teče od nastanka nepravilnosti, ali ne i od saznanja za nepravilnost. Samim tim je sudska kontrola izvršiteljskih zaključaka onemogućena, a dramatično je sužena mogućnost izvršnog dužnika da uloži to sredstvo i izbori se za naknadu štete. Na primer, ako izvršitelj prekrši načelo srazmere, tj. hoće da vam uzme kola ili kuću, iako na raspolaganju ima vašu platu, penziju ili druge pokretne stvari, vi nikako nećete moći da istaknete tu činjenicu, osim onda kad je javna prodaja već obavljena, pa i tada bez mogućnosti odlaganja izvršenja! Ako izvršitelj proceni vašu vrednu umetninu na uvredljivo nisku sumu, nećete moći da angažujete veštaka. Ako vam izvršitelj odbije od plate/penzije dve trećine mesečnog iznosa (što je zakonski maksimum), i time vam ugrozi egzistenciju i mogućnost da plaćate račune, moraćete da ga molite da smanji taj obim, a tu je konačna reč njegova.

Možete da tražite odlaganje izvršenja, ali uslovi su teško ispunjivi.

Bluz za treća lica

Položaj će vam naročito biti težak ako ste treće lice u postupku – ako ste svoju stvar pozajmili osobi koja je dužnik, ili ako sa dužnikom živite – jer će izvršitelj na adresi iz dužnikove lične karte popisati i stvari trećih lica. Treća lica moraju da dokažu da su te stvari njihove, prigovorom koji ne odlaže izvršenje i o kojem izvršitelj odlučuje kao da je sudija. I ne dao vam bog da od investitora kupite stan, koji zbog skupe takse niste uknjižili, pa se onda pojavi neko ko kaže da je stan kupio pre vas, dobije investitora na sudu, uknjiži se, a vas uz pomoć izvršitelja izbaci na ulicu – jer ste treće lice.

Protest za ukidanje izvršiteljske mafije, oktobar 2017. Foto: Ana Toader

Odgovornost za neodgovorne

Slabe su šanse, videli smo, da će izvršitelj odgovarati za štetu. Drugo sredstvo protiv njega je disciplinska prijava Ministarstvu pravde ili pristrasnoj Komori izvršitelja, posle čega će eventualno biti opomenut, ili će platiti kaznu, a može i da ostane bez posla – što se izuzetno retko dešava.

Po njega bolnije, a za vas korisnije sredstvo biće privatna krivična tužba ili krivična prijava, pod uslovom da je njegovo postupanje imalo oblik krivičnog dela. Izvršitelj može biti i prekršajno odgovoran ako je na primer odbio da vam pruži uvid u spise iz vašeg predmeta.

U opisanom slučaju sa Infostanom, možete da tužite poverioca zbog neosnovanog obogaćenja. Ali parnica nije ni brza ni efikasna kao izvršni postupak, koji je očigledno napravljen da služi bogatim i moćnim poveriocima, dok će siromašnim dužnicima koža biti brzopotezno oguljena, a mogu i nepovratno ostati bez imovine, čak i kad su sve činjenice na njihovoj strani.


Privatni izvršitelji

Privatni izvršitelji, koji se sada iz ideoloških razloga nazivaju „javnim”, u Srbiji su uvedeni 2011. godine, glasovima koalicija oko DS i SPS. Gotovo istovremeno su uvedeni u Hrvatskoj, zaslugom HDZ. Ali tamo se, u jeku predizborne kampanje, digla ogromna javna pobuna protiv te profesije, da bi posle pobede SDP na izborima decembra 2011. godine, izvršitelji ostali bez posla, a da nisu ni počeli da rade. 

U Sloveniji, prvoj zemlji bivše Jugoslavije koja je uvela privatne izvršitelje, pripadnici te profesije su stavljeni pod strogu kontrolu sudova, i nemaju pravo – za razliku od kolega u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji – da sprovode izvršenja na nepokretnostima i novčanim sredstvima.


Troškovi izvršnog postupka

Troškovi izvršnog postupka (izvršiteljevi i poveriočevi troškovi uz razne izvršiteljske naknade) mogu premašiti iznos glavnice, a mogu biti i višestruko veći kod bagatelnih potraživanja. Uzmimo za primer dug od 1.100 dinara za doplatnu kartu parking servisa. Prema javno-izvršiteljskoj tarifi, u kategoriji potraživanja do 12.000 dinara, trošak poveriočevog predujmljivanja tzv. „naknade za pripremanje, vođenje i arhiviranje predmeta i donošenje rešenja o izvršenju” iznosi 1.800 dinara. „Uspešna lična dostava dužniku” iznosi 900 dinara. „Naknada za uspešno sprovođenje izvršenja” (koja se nekada cinično zvala „nagrada”) iznosi 1.800 dinara. Ukoliko poverilac ima i trošak angažovanja advokata za sastavljanje predloga za izvršenje (6.000 dinara), ukupni ceh je 10.500 dinara, bez PDV-a. A to je 10 puta više od duga za doplatnu kartu. Zatezna kamata pritom nije uračunata. I ovo može biti tek početak…

 

Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).

Niko gladan i bez krova nad glavom

EPIDEMIJA DELOŽACIJA

Osećaj kada izvršitelj odlazi podvijenog repa zbog toga što na svoj konto nije utefterio još koju hiljadu evra, ili kada policija odbija poslušnost ne želeći da izbaci porodicu na ulicu – nešto je neprocenjivo.

Radomir Klasnić 

„Niko gladan i bez krova nad glavom” jedna je od parola koja se od prošlogodišnjih velikih aprilskih demonstracija može videti gotovo na svakom radničkom protestu ili prinudnom iseljenju u Beogradu. Međutim, ta parola se u očima političko-ekonomskog establišmenta, pa čak i među nama, „običnim” ljudima, često posmatra kao nekakav nerealan ili čak utopijski zahtev. I zaista, kako smo došli u situaciju da nam poruka o zadovoljenju osnovnih životnih potreba – da svako treba da spava u toplom i da nije u redu da mu u stomaku zavija tužna pesma grčenja creva – zvuči kao nekakav radikalan politički zahtev?

U kakvom mi to društvu živimo i da li uopšte više živimo u društvenoj zajednici? Jesmo li svesni svoje međuzavisnosti – da hleba nema bez pekara, struje bez rudara, ni kvalitetnog zdravlja bez dobro plaćenog lekara – ili smo samo usamljena gomila pojedinaca čiji uspeh zavisi direktno od propasti onih drugih? Ako je ovo poslednje tačno, da smo samo životinje koje oštre svoje cenjene laktove kako bi došle do plena pre konkurenata, čemu onda država i poštovanje njenih zakona?

Zašto plaćamo porez, svakoga dana govorimo to dosadno „dobar dan”, poštujemo saobraćajna pravila, suzdržavamo se od ubistva i, na kraju krajeva – zbog čega savijamo kičmu za bednu platu dok neka tamo gospoda iz obesti pucaju bocama šampanjca na preskupim godišnjim odmorima? Zašto ne bismo sve jednostavno poslali u peršun ili neku drugu biljnu vrstu što izigrava smokvin list političke korektnosti?

Foto: Ana Toader

Danas kod komšija, sutra i pred tvojim vratima

Evo, na dorćolskom Dunavskom keju tridesetak pandura izbacuje na ulicu penzionerku Branku Havatmi i njenog sina Tareka koji boluje od cerebralne paralize. Branku izbacuju na ulicu zbog duga od šest hiljada evra. Izvršitelj je njen stan od 48 kvadrata na Dorćolu prodao za svega 26 hiljada evra, iako se na toj lokaciji kvadrat stambenog prostora prodaje i za više od dva somića. Da je prodala samo tri kvadrata, imala bi da plati dug, ali ne – umesto toga je ostala bez doma. Zamislite taj scenario! U stvari, ne morate da zamišljate. Izvršitelji sa policijskim rukopisom pišu ga svaki dan. Od 2011. godine, kada su uvedeni privatni izvršitelji, deložacije se ređaju kao na pokretnoj traci – zbog neplaćenih komunalija, kreditnog duga banci, pljačkaške privatizacije, prevara sa dvostrukom prodajom stanova – you name it!

Pitajte radnike „Trudbenika”, nekadašnjeg građevinskog giganta koji je uništen u kriminalnoj privatizaciji, čije je iseljenje više puta sprečeno uz pomoć komšija, prijatelja i aktivista, kako je glumiti u tom filmu.

„Ja živim samo sa penzijom od 12.000 dinara. Nemam ništa drugo. Ako dođe do iseljenja, ja nemam gde da odem… mogu samo da se ubijem.” Ovo su potresne reči 76-godišnje Slavke Horvatović, bivše radnice Trudbenika koja duže od dve decenije živi u prostoriji od devet kvadrata, u baraci sa zajedničkim kupatilom u okviru naselja bivših radnika „Trudbenika” na Konjarniku.

Izvršitelji po nalogu banke već godinama kruže kao lešinari oko nekoliko beogradskih radničkih naselja u kojima je 75 porodica smešteno u radničkim barakama. Tužbe protiv njih počele su da stižu još 2008. godine kada je firma „Montera”, u vlasništvu tadašnjeg funkcionera Demokratske stranke Dragana Kopčalića, kupila ovu firmu koja je nekada gradila pola Beograda. Kako to obično biva u divljačkoj tranziciji i tokom prvobitne akumulacije kapitala, politički zaštićena „Montera” opteretila je imovinu „Trudbenika” hipotekama, iako je to bilo zabranjeno ugovorom o privatizaciji. Stečajni upravnik nije osporio hipoteke, već je po nalogu banaka na mučene radnike nahuškao izvršitelje.

Kada pratimo vesti, pod pritiskom dominantne ideologije, uglavnom mislimo kako su svi ti ljudi sigurno zaslužili da se nađu u toj situaciji zbog svoje neodgovornosti, a redovno zaboravljamo da se – u srpskoj realnosti – u svakom trenutku možemo naći na ulici, ni krivi ni dužni.

Kada je porodica Jakšić iz Novog Sada potpisala 2001. godine ugovor o kupovini stana, nije ni sanjala da će ostati i bez stana i bez novca koji su u taj stan uložili – i to bez bilo kakvog neodgovornog kredita, hipoteke i ostalih dugovanja. Reč je samo o – dobroj staroj korupciji.

Naime, investitor je prilikom useljenja Jakšićima predao ključeve duplo manjeg stana od obećanog, zadržavši pritom 33.000 evra koje im je za taj stan naplatio. Razumljivo, nezadovoljni tom prevarom, Jakšići su zatražili raskid kupoprodajnog ugovora i povraćaj novca sa kamatama što je 2009. godine postalo i pravosnažna sudska odluka. Međutim, investitor novac nije želeo da vrati. Jakšići su pokrenuli postupak izvršenja, ali – gle čuda – on već godinama nije sproveden zbog navodnog „zastoja u sudu”. U međuvremenu, ponovo se uknjiživši kao vlasnik, investitor je njihov stan prodao nekom drugom. Nakon toga pokrenuo je i postupak za izbacivanje porodice Jakšić iz Bulevara kralja Petra Prvog. Pogađate – ovog puta nikakvog zastoja nije bilo. Nakon mukotrpne borbe sa policijom i izvršiteljem, i uprkos podršci okupljenih građana, četvoročlana porodica sa dvoje male dece završila je na ulici.

Ovakvih slučajeva u Srbiji poslednjih godina ima na stotine, svake godine sve više. Saša Bubnjević iz Zemuna ostao je bez krova nad glavom nakon što je izvršitelj po ubrzanoj proceduri prodao stan od 55 kvadrata za samo 42.500 evra, i to zbog deset puta manjeg duga. Pedesetdevetogodišnjoj Julijani Terek policija je testerom isekla ulazna vrata kako bi nju i njenog sina isterala iz opštinske barake na Dedinju, u kojoj skoro tri decenije živi i organizuje humanitarne predstave za decu. Sigurno ste čuli za slične primere od prijateljica, braće, kumova. Nemojte se zavaravati. Jednog dana može biti kasno. U Srbiji vlada epidemija deložacija i niko od nas nije imun.

Foto: Združena akcija Krov nad glavom

Ja Željko Mitrović, a ti govno

No, kako je uopšte koliko-toliko stabilan i siguran krov nad glavom postao luksuz, a podstanarstvo usud mlađe i srednje generacije? Ili – ako idemo bliže korenu problema – kako je ideologija privatizacije presekla vezu čitave zajednice sa brigom o stanovanju?

Šta god mislili o socijalističkoj Jugoslaviji, činjenica je da su zvanične politike u to vreme u najvećoj meri zastupale princip da stanovanje mora biti omogućeno svima. Posle raspada Jugoslavije, međutim, stambena politika – kao i svaka druga – postaje individualizovana, a kolektivna briga društva o stanovanju prepušta se tržištu i logici profita. U situaciji kada ratno-tranziciono društvo postaje sve više raslojeno i sve siromašnije, a pojedinci sve bogatiji – tržište predstavlja unapred nameštenu igru u kojoj pobeđuju oni koji su najbliže političko-ekonomskoj moći. No, ideološkim radom političara i medija, ali i „nepoštene inteligencije”, stvorena je zla bajka kojom se krivica lukavo prebacuje na nas same. Posedovati stan je stvar sposobnosti pojedinaca, a ako nemaš krov nad glavom, pa – sam si kriv. Ostaje ti podstanarstvo, višedecenijski stambeni kredit na grbači ili životarenje u roditeljskoj kući u „najboljim godinama”. A ako slučajno skoči rata kredita, zakasni plata ili ostaneš bez posla zbog nekog sa članskom kartom vladajuće partije – kuc, kuc, eto izvršitelja za vratom i pred vratima.

S druge strane, političari i tajkuni u uskoj sprezi prave pare prodajom gradskog zemljišta i ulaganjem u nekretnine, a čik pogodi da li je neki izvršitelj zakucao na dveri dvora Željka Mitrovića da ga pita kada će da plati višemilionske dugove. Naravno da nije, već mu se odobravaju novi multimilionski krediti.

„Ja sam dobio bivšeg gazdu na sudu zbog duga od 8.000 evra i nikom ništa. Zaštićen kao polarni medved. Meni izvršitelj došao za 2.000 dinara neplaćenog komunalnog duga. Ima li tu prava i pravde u ovoj našoj jadnoj Srbiji. Hm, čini mi se – kako za koga”, rekao je jedan naš sugrađanin i na jednostavan način definisao ulogu pravne države kao ničeg drugog do batine bogatih i moćnih, miljama daleko od sredstva za uspostavljanje pravde jednako dostupne svim građanima Srbije.

Foto: Združena akcija Krov nag glavom

Promena dolazi odozdo – od svih građana za sve građane

Pitanje je, međutim, šta ćemo da preduzmemo da bismo ovakvo stanje konačno, ali i temeljno promenili. Bez kozmetičkih promena i prevaziđene kurta-murta političke klackalice s „nužnim zlom” na vlasti. Treba nam promena odozdo – od svih građana za sve građane, jer će se politička kasta, odsečena od života običnog sveta, uvek dogovoriti sa tajkunima i bankama. Jedna od najužasnijih stvari kod deložacija je što je u većini slučajeva sve po zakonu. Ipak, treba imati na umu reči Tomasa Džefersona: „Kada nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost”.

Srećom, čini se da ima sve više građana koji otpor shvataju ne samo kao solidarnost prema svojim komšijama i sugrađanima, već i kao svojevrsnu dužnost. Sve je više ljudi koji su shvatili da je problem sa deložacijama i stanovanjem sistemski, i da nam niko neće pomoći do nas samih. Ti ljudi ustaju zorom i dolaze pre policije da brane Branku Havatmi i njenog bolesnog sina na Dorćolu, na Vidikovcu se goloruki suprotstavljaju plaćenim batinašima koji po ko zna koji put nasrću na jedini dom dve romske porodice, dok u naselju radnika „Trudbenika” vode rovovski rat ne dozvoljavajući policiji da se probije u njihova dvorišta. Okupljeni mahom u Združenoj akciji Krov nad glavom i Kolektivoj odbrani stanara, ti ljudi, bez ikakvog ličnog interesa osim svesti da i oni jednog dana mogu biti u istoj situaciji, već godinu dana izuzetno organizovano igraju iscrpljujuću igru čekanja sa policijom. Oni šutom blokiraju ulaze zgrada i izduvavaju gume na kombijima za utovar stvari svih tih nesrećnih ljudi kojima su oni jedina nada da, makar na još neko vreme, zadrže krov nad glavom.

Njihov aktivizam vam se čini uzaludnim? Znam, skeptični ste, umorni od života i depresivni – niko od nas nije mnogo bolji. Ne verujemo da išta može da urodi plodom! Postali smo strašljivi, skrećemo pogled od tuđe nesreće, u strahu da kojim slučajem ne pređe na nas, kao nekakva tranziciono-gubitnička bolest. Kad vidimo onog ko ima manje od nas, oči nam se lepe za pločnik k’o žvakaće gume, jer vidimo sopstvenu propast u polupraznoj kutiji za priloge. Neki od nas se okreću za Suncem Sistema kao čovekoliki suncokreti, iako svesni njegovog radioaktivnog uticaja, skupljaju se što bliže njemu da ih ogreje, prodaju se za siću misleći samo na sebe, zanemarujući patnju svojih bližnjih. Jedni drugima smo postali asteroidi udaljeni milionima milja, iako sedimo za istim stolom. Ponekad nam se čini da je solidarnost porculanska vaza slomljena tamo negde između prvog ratnog pucnja i poslednje privatizacije.

Međutim, promena je moguća i promena se dešava. Moramo se osloniti na sebe same. Ponovo isplesti mrežu solidarnosti i vratiti u modu poštenje, jer nismo roba ni robovi, niti smo jedni drugima vukovi, već zajednica ljudi u kojoj svako ima svoju ulogu. Važno je samo organizovati se. Pre svega, organizovati se! Imamo snagu u brojevima, a znamo i da je istorija na našoj strani. Samlevena generacija, u večitom limbu, ni tamo ni ‘vamo, može stvari p(re)okrenuti iz korena. A, budimo realni, ni nemamo baš šta da izgubimo. Treba samo da pobedimo strah i povratimo sebe. Osećaj kada izvršitelj odlazi podvijenog repa zbog toga što na svoj konto nije utefterio još koju hiljadu evra, ili kada policija odbija poslušnost ne želeći da izbaci porodicu na ulicu – nešto je neprocenjivo. Svest o tome da ste kolektivnom akcijom sa desetinama drugih ljudi uspeli da sačuvate dom nekome – nepovratno menja čoveka i čini ga boljim. Promena dolazi odozdo, a strah u očima moćnika biće nam gorivo da ni u teškim trenucima ne odustanemo. Sve dok svi ne budu imali ono najosnovnije – pun stomak i krov nad glavom.


 

Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).

1 2