Socijalno kart(ir)anje

VRUĆ KROMPIR

U očekivanju izrade socijalnih karata zapitajmo se, prateći životne priče sirotinje kojoj preti izbacivanje iz socijalnih stanova, kako smo svi zajedno dovde došli i gde svi zajedno idemo?

– Ispričao: Milovan Pavlović, zapisao i uredio: Nebojša Milikić 

U okviru projekta socijalnog stanovanja u naselju Kamendin u Zemun Polju, socijalno ugroženim licima ponuđeni su stanovi u najam. Stanovnici naselja koji od iznosa socijalne pomoći ne mogu da plaćaju troškove tekućeg održavanja nalaze se u situaciji vrućih krompira, koje nadležne službe, mediji gladni senzacija i raspadnute mreže društvene solidarnosti prebacuju od jedne do druge instance beznađa i nemilosti. Aktuelne životne okolnosti kao da više nikoga ne uznemiruju, egzistencijalna beda, život u strahu, borbe siromašnih protiv još siromašnijih, normalizovani su i učinjeni navodno neizbežnim. Koristeći pravo da iseli stanara koji ne plati troškove stanovanja tokom tri uzastopna meseca, Grad Beograd i Infostan su tužili jedan broj ljudi za iseljenje ili za naplatu duga. U očekivanju izrade socijalnih karata zapitajmo se, prateći životne priče sirotinje kojoj preti izbacivanje iz socijalnih stanova, kako smo svi zajedno dovde došli i gde svi zajedno idemo?

Crtež po fotografiji: Zorana Pavlović

Milovan Pavlović: Ulazim ovde u stan, ima samo sudopera, na njoj potpisujem ugovor, i samo gledam gde je radijator, da mogu da se zavijem u jedno ćebe i legnem pored njega, dovoljno mi je. Ako mi neko ipak sve ovo oduzme… I sada evo hoće da me isele…


Rođen 1955. godine, blizu Kosjerića, majka domaćica, otac zemljoradnik, rastali se kad sam imao tri godine, a ja sam pripao ocu.


Školu završavam osnovnu u selu, posle četvrtog razreda u Ražani. U jednoj svesci i pismeni i domaći i sve, škola mi je pomagala, nastavnik Mladen, i danas sam mu zahvalan, nisu me obarali.


U porodicu u mojoj 10. godini dolazi maćeha i tada počinju moje muke, nema ljubavi, nema ništa. Baba me je štitila ali nije imala moć da me zaštiti. Bežao sam od kuće, kod familije, pa me policija vrati jer sam maloletan. Jedan brat se rađa, pa drugi, pazi ih, čuvaj ih, njih pa sebe. Oni rade po ceo dan, ja moram da gledam decu i kravu, i ovce, ako dete zaplače, ja dobijem batine. Otac me dao u službu, kao slugu, imao sam 13 godina. Ustaješ prvi, u 4 sata, nahrani krave, konje, bikove, očisti štalu, položi i napoji. Gazda ulazi da vidi da li je sve u redu. Bio je moćan i nek mi sad neko kaže, ako nije bilo kapitalizma u Titovo vreme, kako sam ja mogao da služim? Prezirem privatnike, ljudi ne znaju šta je privatnik.


Radio prvo u zadruzi, vozio i traktor. Onda u Valjevu kao sezonski radnik, suva šljiva za izvoz, pa u Lazarevcu po preporuci, istovarujem cement, pšenicu, brašno. Pa u Kumodraž, stovarište Bukovičke Banje, raznosim kiselu vodu. Borba za život. Zadruga je imala podrum rakije kod Jovanove pijace. E to je moj životni početak. Autobus, linija Javor-Beograd. Na stanici reka ljudi, nikad to nisam video, stojim i ne znam gde ću, vidi to jedan čovek i poveze me sa stanice do podruma, i napiše mi telefon, da se javim u BiP. Nisam trenuo te noći, ima ona pevalica, svaki sat, cang, cang, cang, jedva čekam da svane, da preletim do BiPa. Krenem ujutru, dolazim na kapiju, a tamo brat od onog čoveka, upravnik, raspoređuje me na flašaru, mašinu, da me obuče. Posle vojska, pa Transport Beograd, Bačvanska ulica, eno još stoji tabla, međunarodna špedicija, zasnujem radni odnos, pa Fabrika odlivaka Beograd, pa Invest, Zavod, Privredna komora. Šaban Šaulić izbacio tada onu pesmu „Po svetu tužan i sam lutam tražeći sreću, ne čekaj majko sina, nikad ti doći neću”.


Stanovao prvo kod onog gazde, a u zadruzi mi dali sobicu, bio sam i čuvar. U Valjevu me je zemljak primio i nije mi naplaćivao kiriju. U Beogradu poslovođa kaže „nemam te gde”, ali čuje to komšija i kaže – „kod mene će da spava”. U Transportu Mađari mi ostave šleper plus mi daju da spavam u kabini. Onda mi našli sobicu kod jednog Albanca. I tako, 35 godina podstanar. Žarkovo, Zvezdara, Konjarnik, Karaburma Ćalije, Zemun. Rastanem se sa ženom, izbace me iz stana na Vidikovcu zbog rušenja, završim na psihijatrijskoj klinici. Kad je izašao konkurs, imam sve papire, fali mi 9 meseci staža, idem u pekarsku industriju na pakovanje hleba, onda u Putnik na pranje autobusa, nadomirili mi staž i odlazim u invalidsku penziju. U Đurićevoj, iznajmila mi baka sobicu za 2.000 dinara, od 2001. do 2008. penzioner podstanar. Pre ulaska u ovaj stan lečim se na klinici, spavam u Urgentnom centru na stolici. Centar za socijalni rad mi je davao uvećanu pomoć, ali posle Petog oktobra dodaci su ukinuti.


Živim u jednosobnom stanu u Kamendinu, nemam za troškove, imam ogroman dug koji ne mogu da platim, tuže me, imam presude za iseljenje. I ja tužim njih, organizovao sam peticije, pomagao ljudima, pomogli i meni advokati i sudije koje znam. Uspeo sam da oborim presudu. Advokat Sekulić me zastupa bez dinara, evo njegovog nalaza. I kažem, siromaško pravo, ne smeš da me sudom teraš u još veću bedu, pa gde ću i šta ću ja ako me izbace? Moje psihičko stanje – parnično nesposoban. Sveli su me sa 13.000 da živim i da plaćam ovo sve. Stanje mi se zbog toga pogoršava. Kako je živeti ako čekaš svaki dan da te izbace na ulicu?

 

Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).