Jednakost u društvu nejednakosti

Četvrti radni sto projekta PAMETNIJA ZGRADA, pod nazivom Jednakost u društvu nejednakosti, održan je 10. i 11. maja 2013. u Kulturnom centru Rex. Na tri prethodna susreta detaljno smo diskutovali i definisali preduslove i principe na kojima bi trebalo da bude zasnovana inicijativa za jedan drugačiji, redefinisani prilaz svima pristupačnoj zajedničkoj stanogradnji. Tema četvrtog susreta bili su izazovi učešća građana sa različitim startnim, pre svega ekonomskim pozicijama i koncipiranje modela zajedničke stanogradnje koja će i tu različitu početnu poziciju prinicipijelno uzeti u obzir. Time smo otvorili raspravu o tome na koji način bi jednakost bila ostvaraljiva u društvu nejedakosti u kojem živimo, i o odnosima nametnutim tržišnom logikom i principima, zbog kojih je mnogo naših sugrađana predaleko od rešenja stambenog pitanja. Kao i kako u datim okolnostima napraviti značajan iskorak ka prevazilaženju predubeđenja i stava da je razmišljanje o alternativnim modelima rešavanja stambenog pitanja uzaludno. U okviru ovoga radnog stola nastavili smo i da se praktično bavimo formulisanjem principa za funkcionisanje buduće stambene zadruge i pozvali učesnike da se pridruže proširenju organizacionog tima projekta.


SADRŽAJ:

Izveštaj: Jednakost u društvu nejednakosti

     Mogućnost jednakosti u društvu nejednakosti

     Zadružna pravila, deo 1

     Ekonomija jednakosti

     Zadružna pravila, deo 2

     Plan narednih aktivnosti

Audio snimci sa radnog stola audio


Izveštaj: Jednakost u društvu nejednakosti

02PRVOG DANA, 10. maja 2013, na programu je bilo teoretsko-filmsko izlaganje Mogućnost jednakosti u društvu nejednakosti, koje je održao Tadej Kurepa, anarhosindikalista, politikolog i urednik bloga “Political Films“. Izlaganje je bilo ilustrovano odlomcima iz filmova: Sećam se (Amarcord, 1973), Matrix (1999), The Wobblies (1979), Akira (1988), Laka lova 2 (Snabba cash 2, 2012), Society(1989), Salo – 120 dana Sodome (1975), Convoy (1978), Za zemlju i slobodu (Land and Freedom, 1995), Priznanje (The Confession, 1970), O jagodama i krvi (The Strawberry Statement, 1970).

Tadej je istakao da, ako govorimo o jednakosti u društvu nejednakosti, pre svega treba reći o kakvom društvu se radi. Tako je u kapitalističkoj društveno-ekonomskoj formaciji nejednakost inherentna, jer se celo društvo zasniva na prisvajanju viška vrednosti od strane kapitalista, tj. na otuđenom radu radničke klase. Nejednakost je ugrađena u same temelje tog sistema koji se održava kako uz pomoć represivnog aparata države (policija, sudstvo, vojska), tako i uz pomoć ideoloških aparata države (školstvo, crkva, porodica, mediji) koji održavaju status quo. Društvena nejednakost je zato strukturalno pitanje, ugrađena je u temelje kapitalističkog sistema, ona nije samo klasna nejednakost, nego i rodna, etnička itd. Ipak, u kontekstu rešavanja stambenog pitanja najrelevantnija je klasna nejednakost, jer ona preseca sve ostale.

01Od Tadeja smo čuli da društvo u kojem živimo ideolozi vladajuće klase proglašavaju društvom jednakih šansi. Međutim, treba postaviti pitanje jednakosti kako u kontekstu društvene strukture tako i u kontekstu pojedinca u toj strukturi. Na taj način dolazimo do pojma klase po sebi i pojma klase za sebe. Klasa po sebi znači da radnička klasa postoji kao takva, to je ono što je ona objektivno, dakle, ljudi koji su u društvenoj strukturi prinuđeni da prodaju svoj rad. Radnička klasa za sebe znači da je ona svesna svog položaja, da radnik uviđa da je njen pripadnik i da je svestan postojanja suprotstavljenih interesa sukobljenih klasa koji ne mogu biti prevaziđeni društvenim dijalogom, već samo strukturalnom promenom celog društva.

Pojmu radničke klase po sebi odgovara koncept jednakosti u nejednakosti, koji podrazumeva da su oni koji su eksploatisani jednaki među sobom, a nejednaki u odnosu na eksploatatora. Radničkoj klasi za sebe odgovara koncept jednakosti u zajedništvu, koji znači da su ljudi u nečemu zajedno (borba, rad ili rešavanje stambenog pitanja) i svesni su da su jednaki među sobom u okruženju nejednakosti. Kao drastičan primer jednakosti u nejednakosti videli smo segment iz Pasolinijevog filma Salo (1975), a kao primer jednakosti u zajedništvu deo iz filma Sema Pekinpoa Convoy (1978). Ponekad se jednakost u nejednakosti i jednakost u zajedništvu presecaju, a takav slučaj prikazan je u insertu iz filma O jagodama i krvi (1970). Jednakost u zajedništvu često ima elemente jednakosti u nejednakosti upravo zbog toga što se ljudi okreću zajedništvu jer su svesni da su zajedno u nejednakosti.

06Čuli smo i upozorenje na uvek moguću opasnost da u društvu lažno-proklamovane jednakosti ne bude ni jednakosti ni slobode. To je primer nejednakosti u jednakosti, tipičan za leve totalitarne projekte. Rečima Bakunjina, sloboda bez socijalizma je privilegija manjine i nepravda, ali je socijalizam bez slobode ropstvo i brutalnost. U prilog tome pogledali smo insert iz filma Koste Gavrasa The Confession (1970), koji se bavi suđenjem Rudolfu Slanskom 1952. godine, odnosno staljinističkom torturom i isleđivanjem u montiranom sudskom procesu.

Tadej je predstavio moguće probleme sa kojima će se suočiti svaka inicijativa za zajednički poduhvat u kojoj su učesnici na nejednakim početnim pozicijama, bilo da se ta nejednakost ogleda u finansijama, radnim pozicijama, obrazovanju ili slobodnom vremenu. Cilj projekta PAMETNIJA ZGRADA je da eventualni plasirani model bude što fleksibilniji i da u idealnom slučaju uključi i nekog ko je beskućnik i onog ko može da reši stambeno pitanje na bilo koji način. Ovde je reč o jednakosti u zajedništvu, gde je potrebno da se dogovorom oko najmanjeg zajedničkog interesa ili cilja postigne momenat jednakosti koji bar na startnoj poziciji može da prevaziđe zatečenu situaciju u kojoj su ljudi nejednaki. Konkretno, u našem slučaju to znači da bi trebalo da budemo svesni da neko ulazi u projekat samo sa željom da reši stambeno pitanje, a neko zato što želi da unapredi svoj profesionalni status ili obogati svoj portfolio takvim jednim projektom, odnosno zato što mu donosi određeni društveni kapital (recimo, ako u projektu zajedničke stanogradnje učestvuju arhitekta i građevinski radnik, drugi će dobiti samo stan, a arhitekta uz stan dobija i uspešan projekat uz svoje ime).

Kada kolektivno osvestimo sopstvene interese i težnje (u ovom slučaju, o rešavanju stambenog pitanja) i kada definišemo zajedničke ciljeve, onda je od ključne važnosti precizno formulisati međusobne odnose, tj. njihovu strukturu (zadružna pravila), što je preduslov da projekat dođe do faze realizacije (izgradnje). Zaključili smo da je bitno da pitanje jednakosti u našem projektu bude permanentno otvoreno i da može uvek da se pokrene ako neko smatra da je jednakost narušena. Prvi korak ka jednakosti u zajedništvu je kolektivno postavljanje dovoljno jasnog i dovoljno preciznog okvira za saradnju, uz ciljeve koji se mogu smatrati najmanjim zajedničkim sadržaocem pojedinačnih pristupa i interesa. Skupi stanovi i stambeni krediti su jedan od načina za kontrolu populacije i zbog toga je važno da se jedan ovakav alternativan, povoljniji model razvija kako bi ljudi mogli da budu nezavisniji i slobodniji.

03DRUGOG DANA radnog stola, 11. maja, otpočeli smo razmatranjem pravila stambene zadruge, koji su sastavili naši saradnici iz organizacije Pro Bono, zatim smo slušali izlaganje Dušana Grlje o ekonomiji jednakosti i tome da li je ona ostvariva ili makar zamisliva u postojećim okolnostima, da bi se potom sa ovim u obzir uzetim teorijskim znanjem ponovo vratili na predložena zadružna pravila. Na kraju smo planirali naredne aktivnosti u okviru PAMETNIJE ZGRADE.

Radni sto otvorio je Nebojša Milikić, objasnivši ideju permanentnog vršenja monitoringa i istraživanja sopstvenih pozicija kroz intervjue i razgovore sa učesnicima u projektu, kako bismo naš model stanogradnje učinili što primenljivijim u različitim okolnostima. Želja je i da ovaj poduhvat otvori put pregovaranju sa institucijama sistema i sa lokalnim vlastima, čime bi se stvorili novi mogući pristupi stanogradnji, relevantni za svaku opštinu.

Istovremeno, Nebojša je ukazao na opasnost od stavljanja pokretača PAMETNIJE ZGRADE u privilegovanu poziciju, odnosno na opasnost od ulaska u zonu u kojoj se lični interesi predstavljaju kao opšti. Naime, iako nevladin sektor (kome pripada i ova inicijativa) ima važnu funkciju u društvu, primedbe o tendenciji pojedinaca koji u njemu rade, da predstavljaju privatne, lične ili klasne interese kao opšte interese, uglavnom su tačne. U većini slučajeva civilni sektor zapravo ne kritikuje sistem već pokušava da u njemu pronađe što bolje mesto za sebe, koristeći pritom rečnik kao da dela za opšte društveno dobro. Nevladin sektor ima ogroman kapacitet, ali ograničen efekat, upravo zato što se odmah kod ljudi javljaju sumnje u pogledu finansijera određenog projekta ili pravih interesa učesnika. Zato, kako je projekat PAMETNIJA ZGRADA relativno ambiciozan u polju socijalnog preduzetništva, i ima taj opšti cilj, ne smemo dozvoliti da se njegov primarni cilj izjednačava sa rešavanjem sopstvenog stambenog pitanja. Zbog toga, iako nema rešeno stambeno pitanje, možda i nije poželjno da u samoj stanogradnji učestvuje neko od inicijatora i koordinatora projekta. Potrebno je napraviti i razliku između projekta PAMETNIJE ZGRADE i potencijalne buduće Pametnije zadruge, pa zato i do sada sastavljena pravila posmatrati kao osnovu za ovaj, ali i druge moguće poduhvate koji bi je čak i nezavisno nastavili.

Zadružna pravila. Sa Milošem Veselinovićem, pravnikom iz organizacije Pro Bono, i ovoga puta smo nastavili rad na zadružnim pravilima (statutu) Pametnije zadruge.

Počevši od razlike između imperativnih i dispozitivnih pravnih normi, Miloš je pojasnio da zadruga funkcioniše u skladu sa imperativnim pravnim normama koje su postavljene u pravnom poretku i koje se moraju poštovati, ali i u skladu sa dispozitivnim pravnim normama koje članovi zadruge (zadrugari) mogu menjati i prilagođavati svojim potrebama. Ako postoji saglasnost između članova zadruge da se funkcioniše na određeni način, zadrugari će uvesti određena pravila, makar se ona donekle i kosila sa pravnim normama.

08Jedno od najvažnijih zadružnih pravila koje smo diskutovali u našem nacrtu je da član zadruge može biti samo lice koje nema rešeno stambeno pitanje, čime bi se sprečilo stvaranje profitera na račun zadruge, npr. da neko ko već ima par stanova ne bi mogao da kupi još jedan čijom bi daljom prodajom profitirao. Sa prethodnih susreta ostala je sporna sama definicija nerešenog stambenog pitanja. Sada je usaglašeno da se pod nerešenim stambenim pitanjem podrazumeva situacija u kojoj neko ili uopšte nema stan ili nema stan koji je adekvatan njegovim potrebama. Predloženo je da se koristi definicija nerešenog stambenog pitanja koja prati objektivne kriterijume (recimo, zakonski propisan broj kvadrata po članu domaćinstva), a ne subjektivne (nekome i stan od 100 kvadrata može da bude nedovoljan), kako bi ovaj pravilnik mogao da posluži kao primer i u komunikaciji sa državnim ili lokalnim vlastima. Pošto je projekat usmeren i na podizanje kvaliteta stanovanja, pod nerešenim stambenim pitanjem smatrao bi se i neadekvatan stambeni prostor u smislu loših uslova stanovanja (vlaga, manjak svetlosti), bez obzira na eventualno postojanje dovoljnog broja kvadrata. Razmotrena je i mogućnost da član zadruge tokom procesa izgradnje nasledstvom stekne nekretninu (reši stambeno pitanje), kao i mogućnost da u toku gradnje dobije decu. Predloženo je da se u obzir uzima faktičko stanje u trenutku sticanja članstva, i da je dobro razmišljati o prostornoj varijanti koja bi unapred ostavila otvorenu mogućnost dogradnje u slučaju proširenja domaćinstva (primer projekta grupe Elemental iz Čilea).

Predloženo je da se članstvo u zadruzi omogući i ljudima koji imaju rešeno stambeno pitanje, a žele da učestvuju u projektu, pod uslovom da objasne svoju motivaciju, koju bi uprava zadruge razmotrila. To bi na primer mogao biti sociolog, koji bi želeo da tokom godina prati razvoj odnosa koji nastaju u takvoj zajenici. Ovi pridruženi članovi ili članovi specijalnog statusa bi plaćali članarinu, a njihovo članstvo u zadruzi bilo bi definisano kao forma saučestvovanja. Legitiman motiv učestvovanja mogao bi da bude i želja roditelja da ostvari članstvo za svoje dete koje na primer ima 16 godina i zbog godina (članovi su punoletni) je sprečeno da bude član.

Smisao osnivanja Zadruge je ustanovljenje i praktikovanje različitih oblika zajedničke stanogradnje. Minimalni broj zadrugara je 30. Zadružna delatnost podrazumeva: zadovoljavanje potreba zadrugara za stambenim ili poslovnim prostorom, štednju za izgradnju ili kupovinu stambenog i/ili poslovnog prostora, davanje kredita i sredstava štednje svojim članovima, izgradnju ili kupovinu stambene zgrade, stana ili poslovne prostorije, održavanje stambenog i poslovnog prostora, kao i obavljanje investitorskih poslova ili izvođačkih radova na izgradnji stanova svojih članova. Zadruga se može baviti svim ovim delatnostima, ili samo delom.

Dosta predloženih članova zadružnih pravila nije izazvalo nedoumice prisutnih. Tako, na primer, zadrugari imaju mogućnost da isključe iz zadruge člana koji radi protiv njenog interesa ili čije ideje nisu spojive sa idejama zadruge. Zadruga može da stiče imovinu koju će potom koristiti na načine o kojima odlučuju zadrugari. (Na primer, ako je 16 zadrugara skupilo sredstva dovoljna za izgradnju 17 stanova, taj dodatni stan zadruga bi svojom odlukom mogla dati na beskamatni kredit nekome ko je socijalno ugrožen, ili bi se on mogao izdavati a prihod uplaćivati u humanitarne svrhe ili koristi za investiranje u zgradu.) Naslednici imaju pravo nasleđivanja imovine. A jedan od imperativnih članova statuta (koji se ne može menjati) je da član kome je prestalo članstvo u zadruzi odgovara za obaveze zadruge iz perioda njegovog članstva bar još godinu dana nakon prestanka članstva.

Bitno je praviti razliku između novčane članarine za funkcionisanje zadruge od novca i/ili rada koji član ulaže da bi stekao pravo svojine na nekom stanu u zgradi. Pojedinačna dugovanja članova zadruge trećim licima ne mogu se naplatiti od zadruge, time je stambena zadruga u znatno povoljnijoj situaciji nego društva sa ograničenom odgovornošću, gde je takvo potraživanje moguće naplatiti. Važna stvar je i da zadruga eventualnu dobit ne može da raspodeli svojim članovima. Primera radi, ako je u zgradi ostalo par slobodnih stanova koje je zadruga potom prodala, taj novac se ne može raspodeliti članovima zadruge, ali se može staviti u rezervni fond, koji bi mogao da služi kao neka vrsta “crnog fonda”. Potrebno je precizno definisati uslove korišćenja novca iz tog rezervnog fonda.

Ekonomija jednakosti. Sociolog, teoretičar i radnik u kulturi Dušan Grlja predstavio nam je jednu važnu teorijsku, ali i praktično-političku perspektivu koja može biti korisna za pitanja koja se tiču samoorganizovanja građana vezanih za urbanizam i stambenu politiku. Dušan je govorio o ekonomiji jednakosti, odnosno o pojmu zajedničkog, naspram koncepcije privatne i javne svojine, kao i o mogućnostima organizovanja autonomije.

Dušan je istakao potrebu sistematične analize neoliberalnog kapitalizma, čija ekonomska struktura daje okvir u kojem se odvijaju sve današnje privredne aktivnosti. Već duže vreme svedoci smo razaranja javnih institucija zaduženih za socijalna pitanja (uključujući i stanovanje) i deregulacije usled koje tržišni principi postaju dominantna matrica u rešavanju svih društvenih problema, a slobodno tržište se smatra lekom za sve društvene boljke.

08U tim okolnostima sa Zapada nam dolazi nova političko-ekonomska ideja – ideja komunizma. Ovoga puta ideje iz Marksovog Kapitalarevitalizuju se usled posledica finansijske krize iz 2008. godine, kada je kolaps banaka sprečen upumpavanjem novca građana (iz budžeta) u privatne ruke vlasnika velikih banaka. Nova ideja komunizma ne temelji se samo na obnavljanju marksističke političke ekonomije, već sadrži i jedan istorijski novitet – pojam zajedničkog (commons) – oko koga se artikulišu i ekonomski i politički aspekti te nove ideje. Možda je zato komOnizam bolji termin od komUnizma. U engleskom se pojam commons odnosi na specifičan svojinski odnos, zajednička dobra kojima svi pripadnici jedne zajednice raspolažu, dok pojam common označava obične ljude, svetinu koja mora da radi da bi preživela. Novi pojam zajedničkog podrazumeva reaktiviranje ne samo zajedničkih dobara (i sredstava za proizvodnju), zajedničkog upravljanja tim sredstvima, već i ideje ekonomske jednakosti.Zajedničko upravljanje zajedničkim dobrima ne proizvodi samo drugačije ekonomske odnose, nego i dovodi do nastanka jednog novog načina udruživanja i kolektivnog duha.

Dvadesetak godina nakon Drugog svetskog rata, takozvanu “državu blagostanja” (welfare state) na Zapadu, tj. kejnzijanski kapitalizam karakterisali su nezapamćen privredni rast (visok životni standard za široku populaciju i socijalna zaštita za najsiromašnije) i takozvani klasni kompromis; ustupci koji su davani radnicima bili su veći nego ikada pre ili posle u kapitalizmu. Država je bila stimulator i regulator privrednih aktivnosti, intervencijom je suzbijala negativne efekte slobodnog tržišta, a najbitniji sektori privrede bili su u državnom vlasništvu. Čitav sistem počivao je na funkcionalnoj podeli na privatno i javno, koja je odražavala klasni kompromis. Osim privatne svojine kao osnove kapitalizma, kejnzijanski kapitalizam je institucionalizovao i javnu svojinu.

Međutim, od sredine 1960-ih godina “država blagostanja” počinje da se urušava, a 80-ih godina dolazi do prelaza sa kejnzijanskog na neoliberalni kapitalizam. Umesto masovne proizvodnje i potrošnje, standardizovanih proizvoda i velikih i uticajnih sindikata sa dobrom pregovaračkom pozicijom, sada dolazi do razbijanja sistema masovne proizvodnje i do korišćenja novih tehnologija, što za posledicu ima fleksibilizaciju proizvodnog procesa (sve manje i manje proizvodnih jedinica, sve manje zaposlenih, fleksibilno radno vreme, fleksibilni ugovori o radu) i multitasking (rad više različitih poslova od strane jednog zaposlenog). Višak vrednosti se više ne izvlači iz proizvodnog rada, nego kapitalizam samo skuplja kajmak sa onoga što ljudi rade, što nas dovodi do pojma autonomije.

Govoreći o pojmu autonomije, Dušan je istakao da u kapitalizmu standardno postoje 2 klase – oni koji poseduju sredstva za proizvodnju i oni koji ih ne poseduju pa moraju da rade da bi preživeli. Međutim, danas radnici počinju da stiču vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju (računar radnika u IT sektoru, intelektualni kapital, mogućnost rada od kuće), što čini da je kapitalizam danas više zainteresovan za uzimanje rente nego za samu organizaciju proizvodnog procesa. Ta situacija, u kojoj se proizvodni proces otrgao iz ruku kapitala i u kojoj radnici imaju priliku da sami organizuju svoj rad, povoljna je za radikalnu promenu društvenih odnosa. Autonomija živog rada predstavlja ključni politički pojam koji bi mogao da omogući da se desi nešto novo.

Dušan je zaključio izlaganje stavom da se ideja autonomije sastoji od izvesnog isključenja određene grupe ljudi iz tokova kapitala. Pošto radnici danas u izvesnoj meri imaju kontrolu nad sredstvima za proizvodnju, njima nije neophodan čitav finansijski sistem da bi zadovoljavali sopstvene potrebe, tako da je moguće formirati autonomne organizacije koje prevazilaze te tokove. Problem nastaje ako smo sami sebe primorali da uređujemo svoje živote po logici ulaganja i dobiti i ako prema svim svojim potrebama postupamo kao da ulažemo u nešto i očekujemo neku dobit od toga (ne obrazujemo se da bismo bili kulturni nego da bismo na tržištu ostvarili bolju poziciju za sebe). Sve dok se razmišlja u okviru tog ideološkog konstrukta, u kategorijama ulaganja i povrata, sama ideja zajedništva biće ugrožena.

Diskusija o načinu donošenja odluka. Nakon izlaganja Dušana Grlje poveli smo razgovor o načinu donošenju odluka o bitnim pitanjima zadruge, odnosno o osetljivom odnosu većine i manjine, o čemu je bilo reči i na prethodnim radnim stolovima.

Kada je reč o načinu odlučivanja, jasno je da jedna organizacija ne može da zadovolji želje i interese svih članova u potpunosti, jer udruživanje u neku zajednicu podrazumeva odricanje od dela lične slobode. Međutim, ako se pogleda iz drugog ugla, udruživanje istovremeno donosi i veću slobodu, jer omogućava mnogo toga što se pojedinačno ne može postići.

09U diskusiji je ukazano da treba biti svestan da ne postoji idealan sistem odlučivanja za sva pitanja i za sve situacije. Moguće je i poželjno da postoje različiti načini odlučivanja za različita pitanja i u okviru iste zadruge, čak i u okviru iste zgrade (prosta većina, dvotrećinska većina itd.). Ne može se očekivati da svi budu zadovoljni rešenjima za neka ne toliko bitna pitanja (koja će biti boja fasade, na primer), ali je važno da se svi slože oko ključnih pitanja. Ako se radi o praktičnim pitanjima, ne mogu se odluke donositi jednoglasno – ako 30 ljudi bira između 3 lokacije, nemoguće je da svima podjednako odgovara ista lokacija. Važno je razvijati različite forme organizovanja i odlučivanja, a ne unapred zadati jedan kruti model koji će se primenjivati bez obzira na okolnosti. Pokrenuto je i pitanje prevazilaženja situacija u kojima se manjina suprotstavlja većini jer joj većinsko gledište nipošto ne odgovara. Jedan od predloga za tu situaciju je da oni koji se ne slažu sa donetom odlukom ne moraju da učestvuju u njenom sprovođenju, ali ne smeju da sprečavaju većinu da tu odluku sprovede.

Skupštinu čine svi zadrugari, ona donosi zadružna pravila, odlučuje o poslovnim politikama, prestanku zadruge, donosi programe i planove razvoja, odlučuje o raspodeli dobiti, bira i opoziva članove upravnog i nadzornog odbora i direktora zadruge. Upravni (izvršni) odbor zadruge sprovodi odluke skupštine, konkretizuje ih i prilagođava situaciji. On postoji jer verovatno nisu svi zadrugari zainteresovani da se bave svakodnevnim poslovanjem zadruge, već samo žele da odlučuju o poslovanju. Dok zadruga ima mali broj članova, neće biti razlike između skupštine i izvršnog odbora, pa samim tim neće biti potrebe ni za nadzornim odborom. Direktor zadruge uvek mora da postoji. Da bi neko mogao da bude biran na funkciju direktora, treba da ima visoku stručnu spremu i bar 3 godine radnog iskustva, da poseduje organizacione sposobnosti i da nije osuđivan za krivična dela protiv privrede i službene dužnosti.

Vodili smo diskusiju i o pitanjima predstavljanja zadruge i o mogućnostima sprečavanja prekoračenja ovlašćenja od strane onih koji zadrugu predstavljaju. Iako nas dominantan sistem usmerava ka reprezentativnom (PR) modu (u kojem jedan čovek govori u ime svih, tj. u ime cele organizacije ili u kojem se samo sa jednim predstavnikom pregovara), bitno je da suštinske odluke koje se tiču svih (recimo lokacija parcele) donosi skupština zadrugara konsenzusom, dok direktor zadruge može da pregovara recimo o tehničkim pitanjima u vezi sa odabranom parcelom, ako se ta pitanja ne tiču kvaliteta života svih zadrugara. Još jedan mogući način rešenja tog problema je da svako uvek ističe da govori u svoje ime, a ne u ime zadruge ili da bude potpisan samo kao član zadruge, a ne kao izvršni inokosni organ. Jedan od iznetih predloga je i da se sve što treba da ide u javnost emituje na sajtu zadruge.

Pravila stambene zadruge – nastavak, o jednakosti u učešću i investiranju. Jedno od pitanja o kojem se razgovaralo bilo je da li za svaku pojedinačnu zgradu treba osnovati posebnu zadrugu ili jedna zadruga treba da pokriva više potprojekata (zgrada). Prva varijanta je dosta komplikovanija, a i skuplja zbog dupliranja organa zadruge, tako da se ideja jedne jedinstvene zadruge čini mnogo boljom. Na tragu tog pitanja, razmatrali smo i opcije u slučaju formiranja više različitih grupa (od kojih svaka gradi po jednu zgradu na posebnoj lokaciji) i eventualne propasti jedne od tih zgrada/poduhvata (ako recimo upadne u dug). U pravila smo uneli da u tom slučaju cela zadruga snosi odgovornost. Na pitanje da li članstvo pojedinaca u zadruzi prestaje njihovim ulaskom u stan ili ne zaključili smo da je stvar slobodne volje pojedinca da li će ostati član zadruge i nakon rešavanja sopstvenog stambenog pitanja.

10Kada je reč o podeli nadležnosti, svi zadrugari bi trebali da odlučuju o započinjanju novog projekta (izgradnji zgrade). Posle toga, o projektovanju same zgrade, raspodeli stanova unutra zgrade itd., odlučivaće samo zadrugari koji će živeti u toj zgradi. Sa druge strane, svi članovi zadruge odlučivaće o pitanjima koja se tiču svih zadrugara, uključujući korišćenje zajedničkih sredstava. Nakon izrade projekta zgrade i odabira lokacije, zadrugar ulaže novac u stan određene kvadrature, a nakon uplate novca o njegovom trošenju odlučuje zadruga, ne pojedinici.

Neposredno vezano za temu jednakosti, diskutovano je vrednovanje uloženog rada zadrugara na izgradnji zgrade i da li tržišnu vrednost rada treba koristiti kao parametar. Izneta su oprečna mišljenja o tome da li arhitekta koji je član zadruge treba da bude plaćen po tržišnoj ceni njegovog rada na projektu ili ne, kako ustanoviti koliko tačno vredi čiji rad ako se ne primenjuju tržišni principi, odnosno, da li bi trebalo jednako vrednovati (po danu) rad svakog zadrugara bez obzira na posao koji se obavlja. Jedan od iznetih stavova bio je da se radom na pripremi i izgradnji zgrade zapravo zamenjuje novac koji zadrugar nema da uloži (ili ga ima ali želi da radi), a ako među zadrugarima nema onih koji su stručni za potrebne poslove, onda će se od novca zadrugara, po tržišnoj ceni, platiti stručnjak koji nije član zadruge. Zbog toga bi neuzimanje u obzir tržišne cene rada moglo da napravi minus u budžetu celog projekta.

Sa druge strane, iznet je stav o potrebi razlikovanja rada za sebe i za druge zadrugare – tj. “za nas”– od rada za drugog, te da takav rad ne treba vrednovati prema spoljašnjim principima tržišta. Tako smo došli i do pojma “suma uštede”. Naime, puno ljudi (zadrugara) ulaže svoj rad koji se različito vrednuje na tržištu i oni zajedno (od nosača cigli do projektanta) čine jednu sumu uštede, koja se potom raspoređuje po interno dogovorenim principima. Ako bismo se vodili logikom tržišta, mogli bismo postaviti i pitanje ko akumulira društveni kapital u ovom projektu. Arhitekta, pravnik i koordinator projekta, primera radi, generišu značajan društveni kapital učešćem u projektu, što je takođe merljivo na tržištu, pa bi, ako nam je stalo do jednakosti, tržišna logika nalagala da takvi učesnici treba da plate da bi uopšte bili deo poduhvata. Zato se nove mogućnosti otvaraju tek kada se izađe iz tog sistema, a to je moguće jer zavisi od samih ljudi, i nije nešto što je prirodno dato. Ovakav model, kome bi trebalo težiti, vezivao bi se za različite oblike solidarnosti, planiranja i inovacije koji otkrivaju nove mogućnosti, novi svet, a pritom bi svako napravio sebi stan i pomogao drugima.

Kako je Dušan Grlja rekao, u neizbežnom kontaktu sa realnošću, projekat PAMETNIJA ZGRADA pokušava da napravi alternativni model ne samo pukog rešavanja stambenog pitanja, nego i model puta koji se prelazi od faze u kojoj se stan nema do faze u kojoj se on poseduje. Odnosno alternativu putu “JA nemam stan – JA imam stan” do modela “MI nemamo stan – MI imamo stan”, dok je u pozadini “SVI nemamo stan – SVI imamo stan”. Ovim modelom se potencijalno obraćamo stotinama hiljada ljudi koji nemaju i ne mogu da dobiju stan pod postojećim uslovima, u želji da se napravi pomak sa principa ja-ja na mi-mi, a sa mi-mi na svi-svi. Ovakav pristup stanogradnji podrazumeva kako odbacivanje postojećeg modela straha i stalno preteće prevare, tako i pozivanje rođaka, prijatelja i kolega da doprinesu stvaranju nečeg novog.

Rad na zadružnim pravilima će biti nastavljen, jer treba napraviti izvesne izmene u formulacijama, dok još nije doneta odluka za par bitnih spornih pitanja. Ključna pitanja o kojima smo danas diskutovali, ali koja još treba promisliti i definisati tiču se principa demokratije (odlučivanja) i valorizacije rada. Svako ko je zainteresovan trebalo bi da iznese svoje predloge za izmenu pojedinih delova statuta, jer ćemo se radu na zadružnim pravilima vratiti na nekom od narednih radnih stolova PAMETNIJE ZGRADE.

10PLAN NAREDNIH AKTIVNOSTI. Četvrti radni sto PAMETNIJE ZGRADE okončan je razgovorom o sledećem koraku – sakupljanju ideja i obilasku potencijalnih lokacija – koji će prelaskom na praktične teme i zadatake projektu dati novu energiju. Kako bi smo pokrili što više mogućih scenarija realizacije projekta, predloženo je da prikupljeni predlozi lokacija budu kako u centru grada (gde se na primer očekuje rušenje udžerica), tako i u predgrađu, ali i na nekoj ledini (“na kraj sveta”) gde bi ovakav projekat bio potencijalni okidač i za dolazak drugih graditelja, pa time i za moguću izgradnju novog naselja. Dogovoreno je da svi zainteresovani predlažu potencijalne lokacije putem sajta, a da se onda početkom jula meseca organizuje nekoliko mini-ekspedicija kako bi se ove lokacije videle i diskutovale uživo. Za lokacije je potrebno pribaviti osnovne informacije (kome zemljište pripada, kolika mu je cena, da li su vlasnici voljni da ga prodaju, koji su dozvoljeni parametri izgradnje, koliko je lokacija udaljena od gradskog prevoza itd). Pre samih mini-ekskurzija bilo bi dobro organizovati kratak sastanak radi koordinacije obilaska lokacija. Svi učesnici radnog stola pozvani su da se na različite načine pridruže inicijatorima projekta i tako prošire organizacioni tim, čime bi se omogućilo da se projekat dalje otvori ka dosta većem broju učesnika.


Audio zapisi sa radnog stola
Ovde možete preuzeti audio zapise sa svih sesija radnog stola Svi za jednu, jedna za sve?:

Mogućnost jednakosti u društvu nejednakosti audio

Zadružna pravila, deo 1 audio

Ekonomija jednakosti audio

Zadružna pravila, deo 2 audio

Svi za jednu, jedna za sve?

Treći radni sto projekta Pametnija zgrada, održan 9. marta 2013. pod nazivom Svi za jednu, jedna za sve bavio se složenim odnosom između individualnog i kolektivnog intersa u nekom zajedničkom poduhvatu, a konkretnije u poduhvatu zajedničke stanogradnje – uzimajući u obzir da živimo u ekonomskom sistemu, ideološkom okruženju i kulturi koji istovremeno forsiraju individualističko delovanje i “snalaženje”, a potiskuju sećanje na mogućnosti i praksu zajedničkog planiranja i stvaranja, kao i na vreme društvene solidarnosti. Radni sto se bavio preispitivanjem postojećih iskustava stambenih zadruga u Srbiji, dao podlogu političke teorije, i priliku da komentarisanjem predloženih pravila organizacije moguće “pametnije” stambene zadruge našu incijativu razmatramo sa principijalnih i pravnih apekata. Kroz kratke vežbe testirali smo i neka očekivanja i raspoloženja učesnika i učesnica radnog stola u vezi procesa i rezultata projekta.


SADRŽAJ:

Izveštaj: Svi za jednu, jedna za sve?

Audio snimci sa radnog stola 

Predlog zadružnih pravila 


Izveštaj: Svi za jednu, jedna za sve?

Prva sagovornica, Suzana Jovićević, generalna sekretarka Saveza stambenih zadruga Srbije, pohvalila je Pametniju zgradu kao inicijativu, dala presek oblika zadrugarskih udruživanja i zadrugarstva u oblasti stanogradnje u Srbiji i dala konretne savete našoj inicijativi. Ideja pametnije zgrade poklapa se sa idejom stambenog zadrugarstva koje je pre svega sistem organizovanja fizičkih lica u cilju rešavanja njihovog stambenog pitanja, ali kroz uzajamnost i solidarnost, i to je ono što zadrugu razlikuje od svih ostalih pravnih lica koja se bave stanogradnjom. Cilj udruživanja u zadruge ne bi trebao da bude samo okupljanje ljudi sa nerešenim stambenim pitanjem već i okupljanje radi poboljšanja kvaliteta stanovanja. Stambena zadruga može da bude otvorena i za mogućnost ulaganja zadrugara kojim bi se stvorio višak stambenog prostora koji kasnije može da se proda na tržištu. Ono što u tom slučaju zadrugu razlikuje od preduzeća je to što sredstva koja preostanu moraju biti preusmerena u fondove zadruge i za poboljšanje uslova njenog poslovanja. Vraćanjem sredstava u fond zadruge smanjuje se cena kvadrata. Takođe je veoma bitno da nema raspodele dobiti. Zadruga mora imati rezervni fond za slučaj pokrivanja eventualnih gubitaka, sva ostala sredstva su namenska i o tome gde će ići odlučuje zadruga. Troškovi poslovanja zadruge iznose 3-7% od proizvođačke cene, i oni mogu biti manji ukoliko se izgradi dodatni broj stanova za tržište.

Regularni prvi korak u osnivanju zadruge je ugovor o osnivanju od strane fizičkih lica, zatim na red dolaze zadružna pravila. Stambena zadruga se osniva članarinom, nema udela i nema vraćanja revalorizovanog udela što je regulisano zakonom o zadrugama i opštim pravilima stambenog zadrugarstva kao podzakonskim aktom. Zaduga prema zakonu o udruživanju i osnovnim zadružnim principima mora ostati otvoreno društvo.

Suzana je istakla da sve što možemo da vidimo kao primer udruživanja radi stanogradnje u svetu i u Srbiji je praksa još od 1870. godine, kada je formirana prva stambena zadruga. Od tada Srbija nije bila bez aktivnih stambenih zadruga. Međutim, formiranje stambenih zadruga gde bi učešćem zadrugara u radu kvadratni metar bio jeftinij je zamro, te zadruge sada skoro da ne funkcionišu jer sistem PDV-a nije podržavao olakšice u poslovanju kao što su povoljnosti pri kupovini građevinskog materijala. Ono što je danas sporno je unošenje ličnog rada, što je zapravo suština zadruge. Danas se grade uglavnom zgrade udruživanjem sredstava zadrugara koji mogu fazno da uplaćuju sredstva prema ugovoru sa svojom zadrugom. Međutim, situacija je takva da ti stanovi sada ne mogu da se prodaju ni po ceni koštanja osim ako se ne nalaze na atraktivnim lokacijama.

Jedna od Suzaninih opaski ticala se nerealnosti cene stambenog kvadrata koju smo proračunavali na prvom radnom stolu Pametnije zgrade, jer je obračunata bez cene lokacije. Upravo zbog cene zemljišta, trenutno je najveći konkurentzadrugama država koja gradi socijalne stanove. Ova konkurencija je nelojalna jer država uvek ima povoljniju kombinaciju za dolazak do lokacije. Prema podatku koji je objavila Građevinska direkcija, proizvođačka cena kvadrata u naselju Stepa Stepanović je 1280 eura, što i jeste realna cena, dok je kvadrat zemljišta prilikom pribavljanja ove lokacije od vojske bio oko 180 eura, a pribavljanje lokacije u Beogradu inače iznosi između 400 i 500 eura po kvadratu.

Da bi gradnja bila legalna, u cenu kvadrata stana treba uračunati: pribavljanje lokacije (u slučaju da neko od zadrugara poseduje plac ili zemljište na kome bi se gradila kuća ili veći objekat, tada bi cena lokacije bila isključena iz direktnih troškova), zatim priključak na grejanje, vodovod i kanalizaciju, priključak za elektroinstalacije, uređenje zemljišta, izradu planske dokumentacije, urbanistički projekat, projekat objekta, saglasnosti, vođenje nadzora, geodetsko snimanje završenog objekta, tehnički pregled, upotrebnu dozvolu.

Obzirom na sadašnju neusaglašenost propisa, izrada pilot projekta po modelu nekadašnjih stambenih zadruga zahtevala bi mnogo priprema i konsultacija, pre svega u Ministarstvu ekonomije koje je predlagač novog zakona o zadrugama, zatim u Ministarstvu građevina i Inspektoratu za bezbednost na radu jer nepoštovanje njihovih propisa podrazumeva veoma oštre sankcije.

U novom zakonu o zadrugama, koji bi trebao da uđe u skupštinsku proceduru do leta, i koji će po prvi put obuhvatati sve oblike zadrugarstva, stoji da je dužnost države da unapređuje zadrugarstvo i da se stara o određenim pogodnostima i olakšicama koje bi zadruge trebalo da imaju u svom radu. To bi na primer bile poreske olakšice, olakšice za pribavljanje lokacije (dakle ne preko konkursa već neposrednom pogodbom) i olakšice u oblasti kredita. Trenutno, novoosnovana zadruga ne može uzeti kredit jer još nema zadružnu svojinu, ali i ovaj problem može da se prevaziđe jer zadruga ne mora nužno da jamči svojom sopstvenom svojinom za vraćanje kredita, već to mogu i zadrugari lično, putem menice ili hipoteke. Cilj bi bio da se vrate štedno kreditne zadruge koje su ukinute.

Trenutno u Srbiji postoji nekoliko primera boljih stambenih zadruga koje su aktivne, dok prema evidenciji Privrednog registra postoji 254 stambene zadruge, znači velika većina nije aktivna. Činjenica je da je pomoć zadrugama očigledno potrebna, a Zadružni savez zahteva da država jače stane iza njih. Zadrugama danas najviše šteti neusaglašenost propisa i nepoštovanje zakona o zadrugama, što je boljka današnjeg pravnog sistema.

Jedno od pitanja upućenih Suzani bilo je da li zadruga može da se bavi održavanjem zgrada. Održavanja zgrade može da se prepusti Gradskom stambenom, ali zadruga takođe može da ga preuzme na sebe, raskidanjem ugovora sa Gradskim stambenim (ukoliko je on prethodno bio sklopljen). Na pitanje o prodaji stana izgrađenog u zadružnom kolektivu, odgovor je da je uslov za prodaju da sve obaveze moraju biti podmirene, kao i da mora postojati potvrda da je stan uknjižen. Cena stana (da li može da bude viša od cene gradnje), kao i rok kada stan može da se proda, određuju se zadružnim pravilima i mogu se predvideti ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti.

Ugovorom između zadruge i zadrugara definiše se na koji se način se valorizuje rad zadrugara na poslovima za zadrugu. Svaka kompenzacija zadrugaru mora se regulisati prema zakonu o radu jer je često dolazilo do zloupotreba. Vrednost tog rada iskazuje se u novcu po ceni rada za posao koji je obavljen, pri čemu treba da se naglasi ukoliko je posao urađen bez nadoknade.

Dok su opštine nekada i besplatno davale zemljište stambenim zadrugama, a one danas moraju da ga pribavljaju po tržišnim cenama, po usvajanju novog zakona o zadrugama mogla bi se očekivati veća pomoć opština. Po Suzaninom mišljenju, inicijativa Pametnija zgrada, pojavil se u pravom trenutaku i mogla bi da postane pilot projekat, koji bi dobio konkretniju pomoć grada i države – po usvajanju novog zakona. Od Saveza stambenih zadruga moguće je tražiti stručan savet, a kada zakon bude usvojen biće organizovano savetovanje.

Između izlaganja, umetnica Vahida Ramujkić je učesnike radnog stola animirala vežbama čija je zamisao bila da se ispita funkcionisanje i rad individue u grupi i njeno mesto u kolektivu ali i da deluju stimulativno na individuu koja je deo jednog kolaborativnog projekta. Tako su prisutni napravili i prvi dijagram šta bi po njihovom mišljenu idealno trebala da zadovolji pametnija zgrada (po pitanju vizije, planiranja, realizacije i proslave poduhvata).

Teoretski prilog radnom stolu dao je sociolog Milan Rakita, koji je predstavio neke od aspekata odnosa individualnog i kolektivnog interesa i mogućnosti njihove regulacije ili deregulacije iz ovdašnje perspektive obuhvatajući period od šezdesetih godina do danas. Ključna tema je bila država blagostanja (welfare state), odnosno kriza i razgradnja tog modela poslednjih tridesetak godina koji je i doveo do strukturne transformacije društva u kome živimo koje se naročito očituje u svojim negativnim efektima u periferijama svetskog kapitalističkog sistema kao što je teritorija bivše Jugoslavije.

Pre toga neophodno je dati kraći istorijski osvrt na procese transformacije načina proizvodnje i reprodukcije savremenog kapitalizma koji su prouzrokovali kumulativne promene društveno-ekonomske organizacije kapitalističkih društava nakon Drugog svetskog rata i perioda welfare state sistema, dovevši do konačne disolucije modela socijalne države u periodu tzv. finansijalizacije, odnosno ekonomske i političke dominacije spekulativnog finasijskog kapitala. Ovi procesi predstavljaju strukturne uzroke aktuelnih promena u sistemu regulacije odnosa između privatnog i društvenog vlasništva, redefinicije koncepta javnog dobra i rekonfiguracije međuzavisnosti individualnih i kolektivnih interesa i prava, koji se skupa u zaoštrenom obliku ispostavljaju u vidu nemogućnosti artikulacije individualnog interesa kao kolektivnog interesa, to jest, kao opštedruštvenog, javnog interesa.

Otuda razmatranje odnosa između individualnih i kolektivnih interesa i prava ne može biti zaodenuto u apstraktan teorijski govor o istorijskom ili transistorijskom antagonizmu između različitih vrsta komunitarizma, s jedne, i liberalističkog i individualističkog razumevanja ljudskih prava, s druge strane, već potrebuje konkretne ekonomske i političke analize mehanizama uslovljenosti ovog odnosa koje razotkrivaju privid navodno “prirodnih”, spoljnih ili slučajnih okolnosti koje determinišu mogućnost, odnosno nemogućnost artikulacije indivudualnih interesa pojedinaca i društvenih grupa kao zajedničkih, kolektivnih interesa. (preuzeto iz apstrakta izlaganja)

Rakita je istakao važnost samoorganizovanja jer skupovi kao što je ovaj su veoma dobri jer bolje definišu interese ljudi i artikulišu jedan socijetalni odnos, u sistemu gde kao kod nas nema podrške sličnim inicijativama. Na opasku da se na taj način stvara oblik zajednice koji je subverzivan prema poretku ali ipak može da posluži kao izgovor državi, diskusija se ravila u pravcu da bi stanovanje organizovano na ovaj način bilo zadovoljeno mimo tržišta i mimo države. A da ovakav novi oblik samoorganizovanja ne mora nužno biti zasnovan na politički levoj ili desnoj orijentaciji već na principima egalitarnosti i solidarnosti.

Poslednji deo sastanka bio je posvećen živoj diskusiji pravilnika “pametnije” stambene zadruge koji su pripremile kolege pravnici iz organizacije Pro Bono i njihovom preciznom formulisanju. Dokument se nalazi na ovoj stranici, na kojoj možete davati i svoje komentare i predloge kroz koje ćemo nastaviti na sledećem radnom stolu, koji je planiran za 10. i 11. maj. Tada ćemo se detaljnije baviti i procenom vrednosti udela zadrugara različitih startnih pozicija i po kom modelu bi se vrednovali njihovi ulozi – novčani, nenovčani, uloženi rad, itd. i kako ovi principi postaju deo zadružnih pravila.


Audio zapisi sa radnog stola

Ovde možete preuzeti audio zapise sa svih sesija radnog stola Svi za jednu, jedna za sve?:

Sesija sa Suzanom Jovićević 

Sesija sa Milanom Rakitom 

Sesija o predlogu zadružnih pravila 

Pametnije od vlasništva i profita?

Ovaj, prvi radni sto u 2013. godini bio je posvećen pitanjima vlasništva i profita, koja često na odlučujući način mogu uticati na motivaciju, održivost i javni značaj jednog poduhvata zajedničke stanogradnje. Bez ambicije da odmah rešimo sve postojeće i moguće probleme i dileme iz ovih oblasti, želimo da ih učinimo predmetom promišljanja i diskusije kako pokretača projekta, tako i svih zainteresovanih. U petak 1. februara, sumirali smo rezultate inicijalnog radnog stola Pametnije zgrade, održanog u decembru, a grupa STEALTH pripremila je i predstavila jedan broj primera inicijativa i poduhvata samo-organizovane gradnje ili kolektivne gradnje iz više zemalja sveta, sa posebnim osvrtom na to kako se odnose prema vlasništvu i profitu. Diskusija o ovim primerima kao i onim koje su predstavili drugi učesnici nastavljena je i narednog dana. U subotu 2. februara, kroz format “radnog stola” detaljnije smo se bavili temama vezanim za profit i vlasništvo, a svaki radni sto je bio praćen diskusijom:

– uvodno izlaganje na temu profita u stanogradnji u Beogradu; odnosa cene kvadrata i plate i neodrživost postojećeg modela, pripremio je predstavnik sajta Plata Rata.

– o temi individualno i kolektivno vlasništvo i vlasnički odnosi u zajedničkom poduhvatu; pravo i pravda unutar i izvan važeće legislative, govorili su pravnici organizacije Pro bono.

Na kraju susreta u subotu zajednički smo prodiskutovali i počeli sa planiranjem sledećeg radnog stola, izlagača, publike i učesnika.

Detaljniji izveštaj sledi.


Audio zapisi sa radnog stola:

     Deo 1 – Primeri iz sveta audio

     Deo 2 – Profit u stanogradnji, odnos cene kvadrata i plate audio

     Deo 3 – Primeri iz sveta 2 audio

     Deo 4 – Vlasnički odnosi u zajedničkom poduhvatu audio

Moguće pametnije zgrade? (STEALTH.unlimited prezentacija) pdf

Pro Bono prezentacija (uskoro!) 

Pametnija zgrada: inicijalni radni sto

pamzDa li vas interesuje izgradnja solidnog stana negde u Beogradu po ceni od 300-400-500 €/m2? Nemoguće? 

Polazeći od stava da je pravo na stan osnovno ljudsko pravo, a pomenute cene za većinu Beograđana jedine realne, pred kraj 2012. KO GRADI GRAD pokrenuo je inicijativu PAMETNIJA ZGRADA. Osnovna ideja ove inicijative je promišljanje načina izgradnje stanova u Beogradu koji bi bili dostupni velikom broju građana koji nemaju stan, niti ga mogu steći pri sadašnjim nametnutim tržišnim uslovima.

PAMETNIJA ZGRADA je projekat otvoren za ljude koji žele da zajednički saznaju i praktično nauče kako doći do stana kroz prihvatljivo investiranje i uz minimalnu realnu cenu – ljude koji su zainteresovani ili spremni da se zajedno upuste u planiranje, investiranje i izgradnju – na pametniji način – planirajući kolektivno, investirajući odgovorno (svoje vreme, znanje, radne sposobnosti i/ili raspoložive finansijske resurse) i gradeći inteligentno. Pozivu na inicijalni skup, održan u Kulturnom centru Rex, 14. i 15. decembra, odazvalo se tridesetak zainteresovanih i aktivnih učesnika. Skup smo otvorili razmenom ličnih motiva, očekivanja i rezervi prema ovakvom projektu a nastavili ga diskusijom kako na nivou planiranja jednog konkretnog projekta, tako i na nivou koncipiranja jednog široko primenjivog modela gradnje. Na prvom sastanku načete su neke od tema koje mogu biti od značaja za jednu ovakvu inicijativu, npr. tradicija i praksa samogradnje u Srbiji, mogući oblici saradnje, udruživanja i odlučivanja, kao i pravne mogućnosti i standardi koji bi se mogli primeniti.


SADRŽAJ:

Izveštaj: Pametnija zgrada, početak:


Pametnija zgrada, početak!

01Za razliku od prethodnih skupova, na kojima su predstavljane već postojeće inicijative koje se bave pitanjem uređenja ili (pre)namene gradskog prostora, ovaj put je KO GRADI GRAD uputio javni poziv za otpočinjanje jedne nove inicijative, pod nazivom PAMETNIJA ZGRADA. Na poziv se odazvalo tridesetak zainteresovanih koji su veoma aktivno učestvovali na oba dana skupa, a sve je završeno dogovorom za skori nastavak okupljanja i razradu projekta. (O planu za 2013. čitajte ovde.)Prvi dan, 14. decembar 2012. Razgovor je otvorio Nebojša Milikić iz Kulturnog centra Rex i KGG tima, istakavši da iako je pravo na stanovanje jedna od stavki u Deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, rešavanje pitanja stanovanja je istovremeno integrisano i u mnogim ideološkim narativima koji obezbeđuju hegemoniju vladajućim društvenim formacijama. Projekat PAMETNIJA ZGRADA bi upravo trebao da predstavlja određenu vrstu iskoraka iz postojećih normi i modela nedostižnog stana kupljenog na tržištu, jer je u našem ili bilo kom drugom savremenom društvu norma koja „propisuje” na koji način se dolazi do stana zapravo društveni konstrukt, a ne prirodna činjenica, pa je zato moguće i menjati je. Prevashodni cilj upravo započete inicijative je produkcija modela koji obuhvata sve što treba uraditi i sve o čemu treba voditi računa da bi se jedan ovakav projekat realizovao, a ne toliko praktična izgradnja konkretnog objekta. Stoga se projekat neće baviti (samo) snalaženjem u praksi, već pre svega intervencijom u postojeće stanje i nedostatak alternativa tržišnim spekulacijama. Želja je da se vremenom pridobije što veći broj ljudi koji će promišljati na ovu temu i možda produkovati neke nove modele načina dolaženja do stana. Diskusija je otpočela pozivom svima prisutnima da iznesu svoje motive i očekivanja od učešća u ovom projektu.

03Motivi. Jedan od često pomenutih motiva bio je egzistencijalne prirode – nemanje sopstvenog stambenog prostora (život sa roditeljima, dugogodišnji podstanarski status) usled nemogućnosti da se do stana dođe pod sadašnjim uslovima („kredit nas vodi u ropski položaj”). Više učesnika navelo je profesionalnu zainteresovanost kao motiv (arhitekte), a bilo je i onih koje uvek zanimaju društveni eksperimenti kao takvi ili neprofitne inicijative. Kao motiv su navođeni i „bolesna” radoznalost, nemirenje sa stvarnošću i verovanje u oglede i vaninstitucionalno udruživanje, želja da se dođe do prostora van pravila koja nameće sistem ili želja da se ne živi ukalupljenim načinom života. Čuli smo da motiv za učešće u našoj inicijativi može biti i zanimanje za organizaciju odnosa među sustanarima u budućoj zgradi i za potencijalno jačanje osećaja zajedništva, npr. kroz zajedničko kuvanje, zajedničko podizanje dece itd. 

Kod brojnih učesnika/ca primetna je mešavina političke i lične motivacije, te je kao bitan motiv isticana politička dimenzija projekta (modela) – svest o tome da zajednicu kao takvu ruinira sam koncept vlasništva koji proizvodi otuđenje ili činjenica da su prijatelji koji su uzeli stambene kredite nestali sa scene društvenog života, da su opsednuti poslom i zaradom kojom moraju da vraćaju kredite. Zbog toga se od ovog modela očekuje da proizvede drugačiju mogućnost rešavanja stambenog pitanja uz iznalaženje novih oblika saradnje i solidarnosti, odnosno, da se na tom modelu konkretnog, stambenog zajedništva iskaže neko opštije i šire, političko zajedništvo. U svakom slučaju, izneti motivi su bili veoma jasni i inspirativni!

Očekivanja. Očekivanja pokretača inicijative za pametniju zgradu variraju od relativno skeptičnih do izrazito optimističkih. Jedni očekuju od modela da bude alternativa postojećim okolnostima, a drugi da poveruju da je „drugačiji svet moguć”. Većina veruje da je ovakav projekat izvodljiv i realan, ali neki ističu potencijalni problem međuljudskih odnosa, odnosno, nepoverenje među ljudima kad su prostor i novac u pitanju. Dok smo, sa jedne strane, čuli skeptične tonove da je za ovaj poduhvat potrebno znatno više „žrtve” nego što su ljudi tradicionalno spremni da podnesu, sa druge strane smo čuli stav da bi prema našem modelu mogla biti izgrađena i višespratna zgrada na Novom Beogradu, a ne samo kuća na periferiji. Konačno, iskazano je i mišljenje da novi model može biti uspešan ako se postavi solidna pravna osnova (čvrst i dobar ugovor) i mišljenje da je sve pomenuto realno izvodljivo ako se istraje „u ludosti i hrabrosti”.

04Rezerve. Pred kraj prvog dana skupa govorilo se o rezervama i mogućim problemima u jednom idealnom modelu. Čulo se da problem može biti što tražimo prostor koji nije zauzet od strane postojećih državnih ingerencija (država ne vodi sistematski računa o problemu nedostatka stambenog prostora), a u isto vreme svojim delovanjem možemo na neki način „osloboditi” tu istu državu obaveze da o tome vodi računa. Kao značajan problem istaknuto je to što bi se pronalaženjem novog modela praktično zašlo na teren onih koji grade i prodaju stanove u Beogradu po cenama višestruko većim od cene gradnje, čime bi se došlo u sukob sa interesima krupnog kapitala na tržištu stanova. Iako bi naš model podrazumevao netržišnu izgradnju stanova, zasmetao bi onima kojima nije u interesu da se pravi ovakav novi model koji bi zadovoljio potrebe njihovih potencijalnih kupaca, a van njihove kontrole. Zbog toga bi došlo do pritisaka na zakonodavca, što bi na kraju moglo da nas vodi u sukob sa pomenutim dominantnim, hegemonim ideološkim modelom pa time i sa onima koji ga zastupaju i na njemu grade svoju političku i ekonomsku moć. Istaknuto je i da će se naš model suočiti sa velikom inercijom tekuće prakse (urbanista, građevinske operative…), da značajan problem može biti ako ljudi ne razumeju tačno u šta ulaze, kao i da od države ne treba ništa očekivati jer mnogo toga radi na pogrešan način.Prvi dan susreta KO GRADI GRAD: PAMETNIJA ZGRADA završen je u duhu optimizma – profesor Živojin Bata Karapešić naveo je kabilsku izreku: „Svi su znali da je to nemoguće, on nije znao. I uspeo je.”

Drugi dan, 15. decembra 2012. Ovoga dana održana su četiri radna stola, na kojima je diskutovano o ovdašnjoj praksi samogradnje, o savremenoj zadružnoj gradnji, o mogućim oblicima zajedničkog odlučivanja i o pravnim mogućnostima i standardima koje bi bilo moguće primeniti.

05Kako doći do krova nad glavom u Beogradu – na svoju ruku. Za ovu priliku Nebojša Kitanović bio je pozvan da nam predstavi orijentir za poduhvat jeftine stambene izgradnje u Beogradu, bez posrednika i pri postojećim uslovima i cenama. On je izložio jedan hipotetički, ad hoc model prema kojem grupa ljudi počinje da gradi zgradu baziranu na ekonomskom minimumu, a koja obezbeđuje kakav-takav standard. Nebojša nam je predstavio rezultate do kojih je došao istražujući koliko bi koštala gruba gradnja zgrade sa osam stanova ukupne površine 330 m2. Ovde je bilo reči samo o ceni majstorskih ruku i materijala za grubu gradnju (bez vrata, prozora, izolacije, struje, vode itd.). Navedeni model odnosio se na zgradu na dva nivoa (prizemlje i sprat), sa četiri stana po spratu, od kojih bi jedan imao 65 m2, drugi 45 m2, a dva stana bi imala po 22,5 m2.

07Na licu mesta je onda izvedena i računica, u kojoj su svoje znanje i informacije dodali prisutni. Birajući između plaćanja po dnevnicama i plaćanja po kvadratnom metru, Nebojša se opredelio za drugu opciju. Dnevnica za majstora iznosi 30-40 evra, a za pomoćnog radnika 20-30 evra, što bi zahtevalo znatno veća ulaganja od plaćanja po kvadratnom metru, jer je za ovakvu zgradu potrebno 8 radnika (pet majstora i tri pomoćna radnika). Kada je reč o plaćanju po metru kvadratnom, cena je 4 evra po kvadratnom metru, što znači da za majstorske ruke treba izdvojiti 2.350 evra (za dve etaža sa pregradnim zidovima). Kada se tome doda 660 evra za temelje, 1.892 evra za cigle, 804 evra za gvožđe, 9.934 evra za cement, 1.042 evra za pesak, 2.779 evra za krov, 2.548 evra za fert gredice i 1.500 evra za građu za krov, dobije se cifra od 25.000 evra. Kako je za izgradnju ovakvog objekta potrebno do 40 dana rada, na hranu i smeštaj za majstore (iz Leskovca) otišlo bi još 3.200 evra, što ukupno čini 28.200 evra za 330 kvadrata grube gradnje sa temeljima – ali bez kupovine parcele, bez dozvola, raščišćavanja terena itd. Nebojša je ukazao da i čak uz moguće odstupanje do 15% od ove ukupne cene, izgradnja kvadratnog metra nikako ne bi prešla 100 evra (po računici ona bi iznosila oko 85 evra po kvadratu.). Što je dovelo do reakcije da bi grupa po takvim cenama odmah mogla da gradi!

Nakon Nebojšinog izlaganja usledila je kraća diskusija o uslovima u kojima borave radnici na gradilištu, o nastanku takozvanih divljih naselja u Beogradu 1970-ih godina, o opštem odnosu države prema potrebama njenih građana i o drastičnoj razlici između tog odnosa danas i onog pre četrdesetak godina. Ali i o tome da u našem slučaju nije isključeno razmišljanje u pravcu gradnje bez dozvole, ako bi se objekat gradio na periferiji (na primer, oko Pančevačkog mosta u Trećem Beogradu), koji bi se kasnije legalizovao. 

14Neke prednosti i problemi savremene zadružne gradnje. Drugu sesiju otvorila je Paola Petrić koja je govorila o stvarnosti današnjih stambenih zadruga u Beogradu. Ona je predstavila jedan primerbezuspešnog pokušaja zadružne gradnje – iz ličnog iskustva. Grupa građana-podstanara, među kojima je bila i Paola, želela je da izgradi kuću po modelu zadruge u kojoj će svi oni zajedno živeti i pomagati se, kao jedna šira zajednica. Stupili su u kontakt sa predstavnicom Stambene zadruge Stari grad u nameri da realizuju svoju zamisao. Prvo što je trebalo uraditi je da se svi učlane u Stambenu zadrugu i da po principu ko-gradnje (zajednička početna sredstva) jedan deo sredstava daju budući stanari, a drugi (veći) deo Zadruga. Nakon završetka izgradnje članovi grupe građana mogli bi da uzmu kredit kojim bi isplatili Stambenu zadrugu. Iako su očekivanja ove grupe bila da principi zadružne izgradnje funkcionišu drugačije od principa regularne prodaje stanova na tržištu (koreni Stambenih zadruga kod nas potiču još iz vremena socijalizma, početka 1960-ih, kada su one tako i funkcionisale), u praksi su se, međutim, suočili sa time da bi sve bilo isto kao da su se obratili bilo kom privatnom investitoru. Tako zadruga kao što je ova, ne omogućava nikakvu pogodnost osim izbora lokacije, a cena kvadrata je čisto tržišna, tipična za deo Beograda o kojem je reč. Ispostavilo se da ovakva stambena zadruga zapravo figurira kao neka vrsta menadžerske agencije, odnosno, indirektnog investitora, i da pod imenom zadruge radi sve ono što se i inače danas radi na tržištu stanova u Beogradu. Iako je u ovom konkretnom slučaju određeno poverenje ulivala činjenica da konkretna stambena zadruga ne radi više projekata (zgrada) u isto vreme, već se na novu zgradu prelazi tek kad se završi prethodna, kao i činjenica da Zadruga uvek ima u ponudi više lokacija sa urednim papirima, grupa građana srećom nije ušla u aranžman sa Zadrugom jer nisu imali ni taj prvobitni novac koji je trebalo uložiti.

08Izneto je i nekoliko primera co-housing modela iz drugih zemalja, posebno iz Francuske gde je ovakav tipa stanovanja do 1970-ih godina bio zakonski moguć, a kada se prešlo na dominatno vlasnički model, i model socijalnog stanovanja, ovaj zakon je izmenjen. Ono što je interesantno je da danas na nivou čitave Francuske postoji organizacija Habicoop koja se bavi ponovnim uvođenjem co-housinga, kao zakonski mogućeg neprofitnog modela stanovanja, a u različitim gradovima deluju mnoge grupe koje po principu odozdo-na-gore ovakav vid stanovanja implementiraju. Zato bolje razumevanje ovoga primera može biti informativno i inspirativano i za nas.U diskusiji koja je potom usledila čuli smo, između ostalog, važan predlog kako treba težiti tome da tema co-housinga, odnosno, pristupačnog stanovanja bude otvorena za sve i da treba da bude konstantna tema u političkom prostoru, pa i u lokalnim i republičkom parlamentu. Takođe, nije dobro ako petoro ljudi nakon uspešnog rešavanja svog problema (useljenja u zgradu) prestane da se bavi tim pitanjima, već oni treba da budu prisutni kako bi podržavali one koji tek ulaze u sličan proces.

U razgovoru su pomenuta i dva arhitektonska projekta u kojima je osnovna konstrukcija objekata izgrađena a svakom od stanara je data mogućnost da ih sami dovrše. Prvi primer je projekat grupe Elemental, iz Čilea, koji je rađen kao socijalno stanovanje u kome vlada ulaže 7.500 dolara po stanu, a stanovnici imaju mogućnost da sami dograde onoliko kvadrata koliko je već izgrađeno (uz veoma male troškove). Drugi projekat je u okviru IBA Hamburg, kod njega će se betonski skelet i instalacije biti izgrađeni, a budući stanari onda sami biraju kako će izvesti ostalo. Ono što je ovde interesantno je da ovakav projekat zadovoljava čak i stroge nemačke standarde. 

10Oblici direktno demokratskog odlučivanja i upravljanja zajedničkim inicijativama. Treća sesija, na kojem je bilo reči o teoriji, domaćoj praksi i iskustvima direktno demokratskog odlučivanja, kao prikladnog za razvoj ovakvog projekta u koji bi bio uključen veći/veliki broj ljudi, otvorio je Tadej Kurepa iz Anarho-sindikalističke inicijative (ASI). Čuli smo da je direktna demokratija sistem odlučivanja u kojem svi na koje se odluke odnose imaju pravo na jednaku ulogu u njihovom donošenju, a pod ulogom se podrazumeva predlaganje, diskutovanje i glasanje o predlozima. Za sprovođenje odluka biraju se delegati koji imaju imperativni mandat, što znači da delegat ne može da izvršava odluku na svoju ruku, odnosno, da je menja. Iako se ponekad odluke menjaju u hodu u skladu sa situacijom, uvek se pred kolektivom podnosi račun za sve što je rađeno. Jako je bitno da svi učesnici imaju pristup relevantnim informacijama. Odluke uvek donosi kolektiv, a direktna demokratija se primenjuje kako u otvorenoj formi (svako može da učestvuje – zbor studenata, zbor meštana) tako i u zatvorenoj grupi. Od velike važnosti je kontrola učesnika nad procesom – ne postoji hijerarhijska struktura koja bi omogućila nekom da donosi odluke u tuđe ime. Direktna demokratija obezbeđuje strukturu u kojoj učesnici imaju oruđe kojim mogu da zauzdaju autoritarne i hijerarhijske tendencije (ako delegat izmeni donetu odluku u nekim pregovorima, on više neće biti delegat). U direktnoj demokratiji ljudi su znatno više spremni da se angažuju na sprovođenju donetih odluka jer su uključeni u proces njihovog donošenja. Ovaj oblik odlučivanja ima mnogo više birokratske kontrole („slobodarska birokratija”) od drugih oblika odlučivanja; ljudi su više posvećeni sprovođenju odluka i manje podložni ucenama, podmićivanju itd. (ako 2/3 ljudi donosi odluku, potrebno je podmititi 2/3 ljudi). Ključno pitanje je ko donosi odluke, a odgovor je kolektiv. Ako se neko i nametne, kolektiv ima mehanizme kojima se brani – preglasavanjem, odbacivanjem predloga, isključivanjem – za razliku od predstavničke demokratije u kojoj se sprovodi volja hijerarhijski pozicioniranih pojedinaca, odnosno, moć manjine.

09U kasnijoj diskusiji razmatrano je u kojoj meri je homogenost interesa učesnika preduslov direktne demokratije, odnosno, da li direktna demokratija može biti funkcionalna u izrazito polarizovanoj grupi. Na pitanje šta se dešava sa zajedništvom u direktnoj demokratiji ako većina preglasava manjinu i ako dolazi do disbalansa između većine i manjine dobili smo odgovor da je diskusija kičma direktne demokratije. Međutim, ako postoje nepomirljive pozicije oko suštinskih pitanja, one ne mogu da se usaglase diskusijom, nego isključivo glasanjem. Podrazumeva se da postoji zajednički cilj, a razlike se javljaju po pitanju sredstava kojima se do njega dolazi. Ako, pak, dođe do razlika i u pogledu suštinskih pitanja, raspad grupe je neminovan. Da bi grupa opstala, mora da postoji minimalni zajednički sadržalac, recimo – da postoji apsolutna saglasnost da se prave stanovi zbog rešavanja stambenog pitanja a ne zbog profita, da se koriste zeleni materijali itd.Pričalo se i o tome kada direktna demokratija gubi „svoje ja“ zbog postojanja grupe ljudi koja više orkestrira procese od ostalih i kako se sprečava osoba koja zna više od drugih da preuzme odlučujući uticaj u grupi. Ponuđen odgovor je da direktna demokratija nestaje onog trenutka kada odluka doneta na sastanku bude sprovedena na način suprotan utvrđenom.

Diskutovano je i o motivaciji pojedinca koji ulazi u projekat – za razliku od pojedinca koji se priključuje studentskoj borbi i staje iza parole/modela „Znanje nije roba”, u ovom slučaju osim zajedničkog cilja (izgradnja zgrade) postoji i partikularni cilj zadovoljenja sopstvenih stambenih potreba i za tog pojedinca projekat se ne završava koncipiranjem i afirmacijom modela ako on nije zadovoljio svoju konkretnu potrebu zbog koje je ušao u ceo proces. Takođe, istaknuto je da direktna demokratija nema način da kompenzuje nečiji lični gubitak – npr. ako se nakon završetka gradnje direktno demokratski odluči da neko umesto predviđena 33 m2 dobije stan od 12 m2, iz objektivnih okolnosti ili zato što treba napraviti kotlarnicu pa je to baš zapalo na njegovom delu. Ovo ne bi smelo da se dogodi ako postoji dobro planiranje, a neće se desiti ni u bazično homogenoj zajednici, gde se osnovni principi i vrednosti saradnje, solidarnosti i uvažavanja ni ne dovode u pitanje. Preduslov ulaska u ovaj proces su dobri međuljudski odnosi među onima koji ulaze u zajednički projekat. Direktna demokratija je ovde samo mehanizam, ne i rešenje.

11Pravne (ne)mogućnosti udruživanja i uređivanja obligatornih odnosa. Na poslednjoj, četvrtoj sesiji govorili su Miloš Veselinović i Andrej Malobabić iz inicijative Pro Bono koja besplatno nudi pravne usluge, zbog čega je na meti mnogih pojedinaca ili grupa koje to čine na profitnoj osnovi.Miloš je najpre izložio najčešće probleme sa kojima se danas suočavaju kupci stanova na neregulisanom beogradskom tržištu. Stanovi se prodaju po nekoliko puta, previsoka je cena stambenog prostora (tržišna cena stana je duplo viša od realnih troškova izgradnje stana), loš je kvalitet izgradnje (naveden je primer kupca kojem je investitor rekao da ne bi trebalo više od 3 osobe da izlaze istovremeno na terasu), a i pravna nesigurnost je otežavajuća okolnost.

Trenutno je u izradi Zakon o zaštiti kupaca nepokretnosti namenjenih prodaji na tržištu. U toku je podnošenje predloga zakona koji predviđa osnivanje posebnog registra objekata u izgradnji koji bi vodila Agencija za privredne registre (što znači da investitor mora da prijavi gradnju objekta Agenciji), poslovanje preko namenskog računa za svaki objekat (jer mnogi investitori grade više objekata odjednom, prebacuju sredstva sa jednog na drugi, pa neke zgrade nikad ne budu završene) i izdavanje bankarske garancije kupcu stana u izgradnji. Loše strane ovakvog rešenja su dodatno finansiranje (jer cene građevinskog materijala nisu stalne), obaveza unošenja celokupne cene pre početka radova i teškoće u odlučivanju u slučaju udruživanja.

Govoreći o pravnim mogućnostima za projekat PAMETNIJA ZGRADA, Miloš je predstavio četiri moguće pravne forme koje bi se mogle primeniti u našem slučaju: društvo sa ograničenom odgovornošću, ortačko društvo, komanditno društvo i stambena zadruga kao najprihvatljivije rešenje. (Pogledajte prezentaciju)

06Društvo sa ograničenom odgovornošću (firma, preduzeće) jednostavno se osniva, ono rešava problem upravljanja, tj. odlučivanja (razdvojeni vlasnici i upravljači), poreski aspekt je negativan, u slučaju uzrokovanja štete članovi društva odgovaraju samo onolikom imovinom koliku su uneli u društvo. Ortačko društvo podrazumeva odgovornost ortaka celokupnom imovinom, ulog je ili u radu ili u uslugama, moguća je prenosivost udela među ortacima, svaki ortak je ovlašćen za upravljanje i može da istupa ispred ortačkog društva, negativan je poreski aspekt. Komanditno društvo je najsličnije ortačkom društvu, a čine ga najmanje 1 komplementar (koji odgovara celokupnom imovinom) i 1 komanditor (koji odgovara samo imovinom do visine uloga u društvo), negativan je poreski aspekt.

Stambena zadruga je ovde predložena kao najadekvatnija pravna forma za model koji tražimo, i van ovakvog pilot projekta. Stambena zadruga se bavi izgradnjom stanova. Zadruga je pravno lice, može da kreditira zadrugare, postoji mogućnost dugogodišnjeg ulaganja, ne podleže porezu na prenos apsolutnih prava što je odličan poreski aspekt, postoji mogućnost obavljanja i drugih delatnosti radi prikupljanja sredstava potrebnih za izgradnju – na jednoj strani moguće je graditi za sebe i prijatelje, a na drugoj graditi po komercijalnim uslovima ili se baviti održavanjem zgrada itd.

Zadruga funkcioniše po sledećem principu – osnuje se, ljudi koji žele da ulažu u stan po netržišnoj ceni pristupaju toj zadruzi (minimum je 30 zadrugara), određuje se ko može, a ko ne može da bude član takve zadruge (recimo, mogu samo oni koji nemaju stan), pojedinac na osnovu uloga koji je uložio u stambenu zadrugu bira stan koji želi. Organi Stambene zadruge su Skupština zadruge, Upravni odbor, Nadzorni odbor i Direktor zadruge. Skupština zadruge donosi zadružna pravila, utvrđuje poslovnu politiku zadruge, odlučuje o statusnim promenama i prestanku zadruge, o osnivanju preduzeća i drugih oblika, a čine je svi zadrugari. Upravni odbor na osnovu skupštinskih odluka sprovodi poslovnu politiku zadruge, razmatra i predlaže Skupštini godišnji obračun. Nadzorni odbor vrši nadzor nad zakonitošću rada Upravnog odbora i Direktora zadruge, koji organizuje i vodi poslovanje zadruge, zastupa zadrugu i odgovara za zakonitost rada zadruge.

12Više učesnika/ca se složilo da je struktura stambene zadruge odlična za naš model, jer može lako da se implementira na naš slučaj. (Ali i da je važno da se ovakva zadruga principijelno razlikuje od već pomenutih, postojećih zadruga.) Miloš i Andrej iz organizacije Pro Bono su bili više nego zainteresovani za inicijativu PAMETNIJA ZGRADA i ponudili svoju, pravnu pomoć i u sledećim koracima projekta. (U nastavku možete pročitati i kraći tekst Jeftiniji stanovi, san ili relanost? o koji su za ovaj bilten napisali Miloš Veselinović Nikola Pantelić, iz Pro Bono, a kao zaključak njihovoj prezentaciji na samom skupu.)

Na samom kraju upućen je poziv prisutnima da razmisle o svemu što su čuli i saznali tokom ova dva dana, da podele informacije sa prijateljima, kako bismo se za nekoliko nedelja okupili u većem broju. KO GRADI GRAD tim svim učesnicima predložio je i moguće teme za nekoliko slećih sastanaka u 2013. godini, koje su detaljnije objašnjene u planu, a tiču se razrade pitanja svojine i profita, odnosa individualnog i kolektivnog interesa, ravnopravnosti učesnika nejednakih investicionih ili stručnih kapaciteta, i drugih. 

Audio zapisi sa radnog stola

Ovde možete preuzeti audio zapise sa svih sesija radnog stola Pametnija zgrada:

Motivi, očekivanja i rezerve audio

Kako doći do krova nad glavom u Beogradu – na svoju ruku audio

Neke prednosti i problemi savremene zadružne gradnje audio

Oblici direktno demokratskog odlučivanja i upravljanja zajedničkim inicijativama audio

Pravne (ne)mogućnosti udruživanja i uređivanja obligatornih odnosa audio


Pametnija zgrada, u 2013.

Ukoliko biste želeli da se priključite projektu PAMETNIJA ZGRADA, bilo na nivou zajedničkog razvoja modela ili praktičnog poduhvata (želite da zajednički gradite) – pridružite nam se na narednim skupovima i pozovite prijatelje za koje mislite da mogu biti zainteresovani! Nastavak sledi već 1. i 2. februara kada ćemo se baviti temom: vlasništvo ili ne, profit ili ne? A zatim planiramo seriju radnih stolova koji će biti održani do leta, a koji će se okvirno baviti sledećim temama: odnos individualnog i kolektivnog interesa (9. mart), ravnopravnost učesnika nejednakih investicionih ili stručnih kapaciteta (6. april), moguće lokacije i za njih vezane važeće regulative (11. maj). Pripremu i razradu tema za predstojeća okupljanja možete pratiti ili u njima učestvovati putem foruma na stranici ili uživo na radnim stolovima u Kulturnom centru Rex. Očekujemo vas!

1 2