Zajednička dobra

U poslednje vreme sve je više grupa građana koje u svojim lokalnim sredinama staju u odbranu zajedničkih dobara koja su se našla pod udarom investitora i lokalnih vlasti. Šume na Zlatiboru i Zvezdari, izvor vode na Miljakovcu, javne zelene površine u naselju Aerodrom u Kragujevcu, Šumicama i Neimarskom parku, samo su neki od primera. Radni sto ZAJEDNIČKA DOBRA smo organizovali 11. jula u Kulturnom centru REX sa idejom da okupimo neke od ovih inicijativa i da, kroz razgovor, vidimo šta su specifičnosti pojedinačnih slučajeva i, što je važnije, šta im je zajedničko. Takođe, ovo je bila prilika da ove inicijative razmene iskustva, ali pre svega, da svi zajedno razmislimo o tome na koji način bi trebalo da reaguje svaka sledeća grupa koja se uhvati u koštac sa sličnim problemom. Naime, ono što sve ove grupe dele je osećaj neverice i dezorijentisanosti u trenutku kada su shvatili da im neko seče drveće ispod prozora, da im bager rastura košarkaški teren ili da se vrše prva premeravanja za građevinske radove u zajedničkom parku. Svaka od ovih inicijativa je morala da krči sopstveni put, ne shvatajući u početku ni šta se tačno dešava ni kome da se obrate za pomoć.


SADRŽAJ:

Izveštaj: Građanske pouke o zaštiti zajedničkih dobaraZimsko pregrupisavanje u Kragujevcu i na Zvezdari Audio snimak radnog stola audio 


Izveštaj: Građanske pouke o zaštiti zajedničkih dobara

01Radni sto je počeo predstavljanjem Zaštitimo Zvezdarsku šumu, inicijative sa najdužim stažom među prisutnima. Vladimir Martinović iz ove inicijative podsetio nas je na dugu hronologiju njihove borbe koja je počela maja 2009. godine kada su saznali da je u toku javna rasprava o novom planu regulacije Zvezdarske šume koji je predviđao seču nekoliko hektara kvalitetne šume i izgradnju saobraćajnice i stambenih objekata unutar same šume. Za postojanje javne rasprave, kao i samog plana, saznalo se sticajem okolnosti, što pokazuje koliko je netransparentan i nedostupan proces unutar kojeg se odlučuje o stvarima koje se tiču života mnogih ljudi. Građani koji žive u samoj šumi i oko nje, a poučeni iskustvom komšija iz Petog parka, na brzinu su odlučili da se organizuju i dignu buku oko celog slučaja. Klasični mediji su bili dosta nepristupačni i nezainteresovani za ceo slučaj, pogotovo u početku, tako da su se najviše oslanjali na društvene mreže i druge mogućnosti na Internetu. Pored toga, organizovali su potpisivanje peticije, priredili performanse i razne druge ulične akcije, a poslali su i mnoštvo pisama raznim institucijama na svim nivoima vlasti. Nakon ovakvog javnog pritiska, Sekretarijat za zaštitu životne sredine je stao iza zahteva inicijative da se odustane od plana, i na taj način je stvoren prostor za ljude iz institucija i stručnu javnost da hrabrije nastupe u svom protivljenju seči i izgradnji unutar Zvezdarske šume. Nakon dve i po godine, sredinom decembra 2011, odustalo se od planirane gradnje ali šuma i dalje nije zaštićena što iziskuje stalnu budnost inicijative. U tom kontekstu, Vladimir je istakao važnost psihičke i fizičke izdržljivosti ljudi unutar ove i ovakvih inicijativa, jer zamor „ljudskog materijala” može značiti i poraz napora građana.

02Dejan Restak, koji je govorio o iskustvima inicijative Zaštitimo Šumice, istakao je srećnu okolnost da je njihova inicijativa bila tako efikasna, i u 3 nedelje došla od ilegalne seče do sađenja novih stabala, jer i sam ne zna koliko dugo bi izdržali da se okupljaju po kiši, da tako intezivno obilaze sve nadležne institucije i da drže pažnju medija. Njihove prednosti su bile u tome što je jedan od komšija sačinio snimak ilegalne seče, što su raspolagali potrebnim znanjima i dobrim konktaktima i što je po sredi bio očit primer bahatosti i korupcije. Naime, ista osoba je izdala dozvolu za postavljanje sportskog balona ispred sportskog centra Šumice i rukovodila firmom koja je dozvolu dobila. On je pokušao da iskoristi vakum vlasti i na dan izbora je angažovao ljude da pored sportskog centra, na javnom prostoru, poseku drveće koje je onemogućavalo monitranje objekta. Građani su brzo reagovali i uz pomoć medija ukazali na ovaj slučaj i zaustavili ceo proces. Dejan je istakao da, pored prirode i kompleksnosti problema, na uspeh inicijative presudno utiče kapacitet njenih članova da se bave celim slučajem. Pored neophodnog vremena i odlučnosti, traži se i poznavanje različitih oblasti kao i pristup medijima i ljudima na relevantnim položajima. Obilaženje institucija, razgovori sa svim akterima, sastavljanje prijava i tekstova, i mnoštvo drugih aktivnosti sa ciljem da se kreira spektar pritisaka koji mogu da pomognu rešavanju problema iziskuje stalno zaposlenje. Iako su ih kontaktirale razne organizacije tokom njihove borbe da očuvaju Šumice, svi su nudili samo savetodavnu pomoć, a najveći problem je bio sa logistikom. Izostaje sistemska pomoć, a Dejan vidi rešenje u instituciji ili organizaciji koja pomaže građanima kada se nađu u ovakvom ili sličnim problemima, koja daje pravnu, medijsku i logističku pomoć.

03Vladimir Marković, koji je zajedno sa Nebojšom Popovićem predstavio rad organizacije Zeleno naselje Petlovo brdo, rešenje vidi u udruživanju na nacionalnom, sistemskom nivou. Jedan od modela je Nacionalni klaster šumarstva i bliskog sektora koji se bavi stanjem šuma u Srbiji, a uz pomoć struke i javnosti bi mogao da utiče na pojedinačne probleme. Kroz stvaranje zbornih mesta za inicijative koje se bave sličnim problemima u različitim mestima, izbeglo bi se trošenje energije na svađe i kucanje na razna vrata, već bi moglo da se deluje odozgo. Važno je sistematizovati stvari, izboriti se da šume budu prepoznate kao javni interes. Na samom Petlovom brdu, i pored važeće namene zemljišta po GUPu za zeleni pojas i postojeće zaštite same šume koja štiti naselje od buke, zagađenja i klizišta, investitori dobijaju dozvole od opštine da kvazi-legalno seku šumu. Uništava se 5 hektara zelenog pojasa koji stoji između naselja i spajanja kružnog puta i Ibarske magistrale. Građani svojim telima pokušavaju da spreče radove i obliaze sve nadležne institucije ali nailaze na malo razumevanja. Vladimir je istakao da im je formalno registrovanje udruženja pomoglo u prepoznavanju njihovih napora od strane nadležnih institucija, i da su tek tada dobili poziv od predsednika opštine na sastanak. Ipak, odgovori su i dalje nemušti i netačni, tako da po njegovom mišljenju, institucije samo crpe aktivističku energiju. Najbolje čemu ovakva inicijativa može da se nada je da sakupi dovoljno dokaza sa kojima će da izađe pred medije i nekog uticajnog, kao što je gradonačelnik, pa da on pošalje poruku da je degradacija šume nedopustiva. Međutim, i to rešava problem samo jednog lokaliteta ali ne i sistematičnost ovakvih napada na zelenilo. Problem Zelenog naselja Petlovo brdo je što su oni na periferiji i teško dobijaju potrebnu pažnju medija i javnosti.

04Grupa građana koja se protivi izgradnji novih objekata u kragujevačkom naselju Aerodrom, o kojoj je govorio Marko iz inicijative Bitka za Aerodrom, takođe ima problem sa medijskom reprezentacijom. Ljudi nisu upoznati sa onim što se dešava, a velika većina vesti predstavlja inicijativu u negativnom svetlu jer su mediji u Kragujevcu uglavnom na gradskom budžetu. Kako puno ljudi zavisi od gradskih vlasti i njihovih poslova, problem je i širi pa tako ni bendovi koji su vezani za Dom omladine ne smeju da sviraju na protestima da ne bi izgubili prostor za probe, a urbanisti koji privatno podržavaju inicijativu ne smeju da se izjasne javno jer ne bi mogli da rade posle. Same vlasti se trude da zaustave proteste, kako pregovorima tako i pokušajima podela kroz sitna potkupljivanja u vidu zadovoljavanja partikularnih potreba različitih kućnih saveta, ali i pretnjama krivičnim prijavama. Međutim, uvidom u ceo slučaj postaje jasno da je izdavanjem lokacijske dozvole za gradnju stambene zgrade na poljani unutar ovog naselja prekršen zakon. Dozvola je izdata u suprotnosti sa GUPom (po parcelizaciji koja više nije važeća) i njegovim parametrima (udaljenost između zgrada), kao i protivno pravilima vatrogasne zaštite koja ima rigorozne standarde. Po već utvrđenom obrascu, za izgradnju novog objekta se saznalo tek kada su se pojavili radnici koji su vršili prva merenja. Građani su brzo reagovali i od tada ne dozvoljavaju bilo kakve aktivnosti vezane za građevinske radove na poljani, već jednom nedeljno, a po potrebi i češće, organizuju okupljanja na kojima je prisutno između 500 i 600 ljudi koji se protive izgradnji koja bi radikalno narušila kvalitet života u samom naselju. Glavna bojazan je koliko dugo može da potraje ovaj entuzijazam. A u njegovom očuvanju pomaže znanje da postoje i druge inicijative koje su se našle u sličnoj situaciji i uspele da istraju u svojim zahtevima. Tako se na poljani u Aerodromu puštao film o borbi građana oko Petog parka i to je diglo veru u uspeh svima.

U nastavku razgovora raspravljalo se o različitim strateškim i taktičkim rešenjima koja su ove inicijative primenjivale, kao i o rešenjima koja bi pomogla svakoj sledećoj sličnoj inicijativi. Tri glavna pravca rada o kojima je bilo reči su: mobilizacija ljudi, mobilizacija resursa unutar lokalne zajednice i šire i pritisak na institucije. Veliki broj ljudi koji protestuje ili se protivi nekoj odluci, vlast ne može lako da ignoriše. U tom kontekstu su zahvalne i peticije, pogotovo u manjim sredinama gde se procentualno relevantan broj potpisa jednostavnije prikupi. U mobilizaciji, pogotovo šire zajednice, važni su mediji ali oni klasični najčešće nisu lako dostupni, tako da Internet u aktivnostima ovakvih inicijativa postaje nezamenjiv. Do medija, ali i drugih važnih aktera, najlakše se dolazi preko ličnih poznanstava. To je jedan od razloga zbog kojih je značaj mobilizacije resursa lokalne zajednice veliki. Poznavanje prava, urbanističkih i drugih propisa, pristup informacijama i donosiocima odluka – samo su neke od stvari koje svaka inicijativa mora da savlada u svom radu. Postojanje ljudi sa stručnim znanjem i dobrim kontaktima to značajno olakšava. Više puta je istaknuto i to da je vreme sa kojim zainteresovani građani raspolažu – resurs od nemerljive važnosti.

05Prisutne inicijative su najviše razlike pokazale u odnosu prema pritisku na institucije i saradnji sa političkim partijama. Institucije imaju mandat da štite javni interes, a svaka od ovih inicijativa pokazuje da one to ne rade. Važno je svaki od slučajeva potkrepiti dokazima, a institucije nerado zvanično sarađuju na takvoj potrebi, pa postoje različite strategije kako do dokaza doći. Prva podrazumeva pronalazak saradnika unutar establšmenta, nekoga ko radi unutar institucije ali je nezadovoljan njenim radom, ima simpatije prema inicijativi i njenim ciljevima i hoće da pomogne iznutra. To može biti i neko ko više ne radi u institucijama ali poznaje slabosti sistema, ko zna kako ih iskoristiti ili „koga treba pritisnuti”. Druga strategija je saradnja sa opozicionim strankama koje rado pomažu svaki napad na vladajuće partije i dostavljaju informacije i logistiku. Problem sa tim je što je to najčešće „pakt sa đavolom” koji lako može da se obije o glavu kasnije, optužbama da je cela inicijativa proizvod opozicije ili svojatanjem uspeha od strane samih opozicionih stranaka. Paradoks je u tome što bi bavljenje takvim slučajevima i trebalo da bude posao opozicije.

Oba modela i dalje rešavaju samo pojedinačan slučaj i ne garantuju dugotrajan uspeh čak i na lokacijama gde je pobeda izvojevana, jer sa protokom vremena, promenom vlasti, intervencijom nekog sa višeg nivoa ili dolaskom novog investitora sa malo drugačijim planom i vezama, sve se vraća na početak. U tom smislu, više učesnika je potcrtalo da je ključno raditi na bazi koja bi se suprotstavila svakom sličnom pokušaju, odnosno na širokom društvenom prepoznavanju značaja javnih i zelenih površina kao opšteg dobra. Činjenica da postoje zakoni koji se redovno krše pokazuje da sistem ne funkcioniše i da pritisak mora stalno da dolazi odozdo. Ovakve inicijative, koje predstavljaju pojedinačne ekscese, a ne sistemski odgovor na sveopštu uzurpaciju, ne mogu da imaju iste strategije ali mogu da dele zajedničku politiku i mrežu podrške.

Preuzmite audio zapis radnog stola audio 


Zimsko pregrupisavanje u Kragujevcu i na Zvezdari / januar 2013.

zaj-epŠest mešeci nakon radnog stola, situacija u kragujevačkom naselju Aerodrom je mirna. Nakon mnogobrojnih protesta i dugotrajnog izučavanja dokumentacije i zakona, podneta je prijava republičkom urbanističkom inspektoru zbog nepravilnog izdavanja lokacijske dozvole, što je zaustavilo sve pokušaje započinjanja gradnje. U međuvremenu su se otvorile i druge urbanističke afere koje su završile hapšenjima u Direkciji za urbanizam Kragujevca. Rešenje republičkog urbanističkog inspektora da je lokacijska dozvola za izgradnju stambeno poslovnog objekta na Aerodromu suprotna Zakonu o planiranju i izgradnji, doneto je sredinom novembra. Međutim, gradske vlasti ne odustaju od planova da omoguće gradnju na Aerodromu pa su krajem godine doneli odluku o izradi novog detaljnog plana regulacije naselja. Borba građana sa vlastima i investitorima se nastavlja na proleće.

Za to vreme, u Beogradu je pred usvajanjem novi plan generalne regulacije koji pokriva i oblast Zvezdarske šume. Nacrt plana predviđa spajanje dve postojeće ulice, ali je nejasno da li je reč o novoj ulici ili ranije predviđenoj pešačkoj zoni. Na primedbu u vezi Nacrta plana inicijative Zaštitimo Zvezdarsku šumu, Komisija za planove Skupštine grada Beograda je samo šturo odgovorila da je ona neosnovana, još jednom demonstrirajući nespremnost javnih institucija da građanima pružaju precizne informacije o stvarima koje utiču na njihov život.

Megdan oko Kalemegdana

MegdanKalemegdanU ponedeljak, 9. aprila u Kulturnom centru Rexu održan je prvi radni sto u toku 2012. pod nazivom MEGDAN OKO KALEMEGDANA koji je tematizovao promenu plana regulacije za blok između ulica Dunavske, Tadeuša Košćuškog i Bulevara vojvode Bojovića a kome pripada i bivša fabrika Beko kod Kalemegdana, kao i planiranu izgradnju sedmospratnog komercijalno-rezidencijalnog kompleksa na tom prostoru. Ideja ovog radnog stola je bila da se na jednom konkretnom primeru propitaju i razumeju mehanizmi, odnosi i procesi koji oblikuju razvoj grada kao i mogućnosti koje građani/ke imaju da utiču na planiranje i razvoj sredine u kojoj žive. Za razmatranje slučaja bloka oko bivše fabrike Beko KO GRADI GRAD tim se opredelio ne samo zbog njegove tadašnje aktuelnosti (Plan detaljne regulacije usvojen na sednici Skupštine grada 9. marta 2012.), značaja (nalazi se u centru grada, u delu urbanističke celine Beogradske tvrđave, kulturnog dobra od nacionalnog značaja) i postojanja inicijative građana, istaknutih stručnjaka koja se argumentovano javno protivi ovakvom planu, već i zbog činjenice da analiza ovakve inicijative i njenih trenutnih ishoda može biti poučna za mnoge aktiviste kao i njihove aktuelne planove ili dugoročne strategije delovanja.


SADRŽAJ:

Izveštaj: U sred megdana oko Kalemegdana
Razgovor u Zavodu, bez šaltera i formulara – uvod u studiju slučaja 2013.
Analiza: Javni interes u magli kapitala
Audio snimak radnog stola audio 

Dokumentacija Aleksandre Banović o celom slučaju  


Izveštaj: U sred megdana oko Kalemegdana

Na ovom tročasovnom radnom stolu članovi KO GRADI GRAD tima predstavili su aktere i tok nastanka plana za predmetni blok oko fabrike Beko, sadržaj, smisao i zahteve inicijative stručnjaka protiv izmene detaljnog urbanističkog plana kojim bi se ugrozio Kalemegdan, a zatim su pozvani učesnici, koji dolaze sa različitih pozicija, objasnili ili problematizovali određene aspekte celog slučaja – čime je otvorena diskusija za sve prisutne. Ključne teme radnog stola su bile jako mala mogućnost pravovremenog uključivanja građana u javni uvid ovakvih izmena plana (i projekata koji im slede), kao i niz postupaka i odluka javnih institucija koje su po oceni učesnika protivne javnom interesu. Opšti zaključak je bio da problemi nisu u nepoštovanju procedura i normi, već u njihovoj deregulaciji i relativizaciji, kao i u nedostatku transparentnosti razloga donošenja određenih odluka, o čemu detalje donosi ovaj izveštaj.

01-megdanOpsada Kalemegdana. Na skupu KO GRADI GRAD 2, u novembru 2011. godine, o temi zaposedanja” područja Kalemegdana kroz promene plana za tzv. blok Beko, buduću izgradnju na Kosančićevom vencu, proširenje ZOO vrta na Donji grad i povezivanje Kalemegdanskog parka sa savskim priobaljem i Beton halom su govorili Aleksandra Banović i Vojislav Petrović, arhitekte (vidite opsežnu dokumentaciju arhitekte Banović na ovom linku ). U pitanju je tema koja osvetljava sve ono što je problematično u trenutnom razvoju grada. Po sredi je ugroženost Kalemegdana i kulturnog nasleđa uopšte, čiji su uzroci u ispunjavanju investitorskih želja od strane političara, u upitnoj uključenosti urbanista, arhitekata i konzervatora u proces planiranja, kao i u netransparentnosti u donošenju važnih urbanističkih odluka, što podrazumeva i veoma malu mogućnost uticaja javnosti na ove procese. Da je reč o velikim razmerama zatvorenosti institucija ne svedoči samo praksa da zainteresovani pojedinci i grupe nemaju mogućnost da utiču na uslove i rešenja pre nego što se krene u izradu plana detaljne regulacije određene oblasti, nego i činjenica da su oni čak, iako najavljeni, sprečeni da prisustvuju sednici Skupštine Grada (9. marta 2012.) na kojoj se o tom planu donosi odluka. Kada je u pitanju transparentnost procesa donošenja odluka i njegova otvorenost za građane, ovaj slučaj možemo posmatrati kao paradigmu svih građanskih inicijativa, jer su nadležni organi u potpunosti ignorisali jednu stručno argumentovanu inicijativu.

Učesnici. Kako bi bolje razjasnili slučaj, u javnosti do tada malo poznate budućnosti bloka između ulica: Dunavska, Tadeuša Košćuška i Bulevar vojvode Bojovića, gde se danas nalazi zatvorena fabrika Beko, KO GRADI GRAD je na radni sto MEGDAN OKO KALEMEGDANA pozvao predstavnike Centra za planiranje urbanog razvoja (privatne firme koja je bila zadužena za izradu plana detaljne regulacije), Urbanističkog zavoda, kao i Gradskog arhitektu, koji ili nisu bili u prilici ili nisu želeli da se pozivu odazovu. Skupu su prisustvovali urbanista Darko Polić iz Novog Sada, autor bloga o urbanom dizajnu, Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava (član Koalicije za slobodan pristup informacijama od javnog značaja), kao i Miladin Lukić (inače zaposlen u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture) i Vojislav Petrović, arhitekta, obojica iz već pomenute inicijative stručnjaka koja je slučaj ovoga gradskog bloka prvobitno i iznela u javnost i pokušavala na različite načine da se suprotstavi odlukama gradskih čelnika po pitanju degradiranja Beogradske tvrđave.

Diskusiju su otvorili Dubravka Sekulić i Marko Aksentijević, koji su ime KGG tima najpre upoznali prisutne sa detaljima procedure za izmenu Plana detaljne regulacije i to na primeru bloka oko nekadašnje fabrike Beko. Bilo je reči i o mehanizmima koji se mogu promeniti u ovom procesu u cilju povećanja učešća i uloge struke i građana u razvoju grada (pogledajte dijagram).

02-megdanSlučaj tzv. bloka Beko, korak po korak. Usled propasti tekstilne industrije Beko, zbog postojećih dugova svojevremeno je formiran Odbor poverilaca konfekcije Beko, kojima se duguje novac i koji, na osnovu odluke Trgovinskog suda, raspolažu imovinom same kompanije kako bi namirili sopstvena potraživanja. Taj Odbor poverilaca 2007. godine prodaje zgradu bivše fabrike Beko u Bulevaru vojvode Bojovića i pripadajuće zemljište grčkoj kompaniji Lamda Development (registrovanoj u Srbiji pod nazivom Property Development) za 55,8 miliona eura. Bitan momenat je da ovde nije reč o „klasičnom“ procesu privatizacije, jer oni nisu kupili Beko kao fabriku, već samo njenu nekretninu. U novembru 2008. Property Developement (PD) sklapa ugovor sa privatnom firmom Centar za planiranje urbanog razvoja (CEP) koja se bavi izradom prostornih planova, da bi zatim PD pokrenuo inicijativu za izmenu Plana detaljne regulacije kod Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave Beograda, što predstavlja prvu fazu menjanja ovoga plana, koji se odnosi na površinu čitavog bloka i koji je veći od zemljišta koje je kupio PD. Gradski sekretarijat odgovara na ovu inicijativu i traži mišljenje relevantnih javnih preduzeća (Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, Opštine Stari grad, Urbanističkog zavoda itd.) o uslovima promene Plana. Njihova mišljenja šalju se Komisiji za planove Skupštine Grada, koja Predlog izmene Plana prosleđuje Skupštini Grada na usvajanje. Skupštinska Odluka o izradi Plana detaljne regulacije se zatim objavljuje u Službenom glasniku, što je prvi trenutak u kojem javnost postaje obaveštena o promeni Plana detaljne regulacije za blok oko Beogradske tvrđave. Ovo se dešava u decembru 2009, čak godinu dana nakon sklapanja ugovora između PD-a i CEP-a. Dakle, javnost se obaveštava tek nakon usvajanja Odluke o promeni Plana detaljne regulacije. U Odluci piše da je CEP izradio plan, a da je PD (privatni investitor) finansijer izrade Plana. Paradoks je da u toj Odluci stoji i da je javni interes prva stvar koja treba da se utvrdi, a u ovom slučaju to utvrđivanje javnog interesa plaća sam privatni investitor.

03-megdanNadalje, CEP izrađuje prvi Koncept Plana, a nakon pribavljenog pozitivnog mišljenja institucija koje su u prvom koraku dale uslove novog plana, CEP izrađuje i Nacrt plana, koji se šalje Komisiji za planove i Opštini Stari grad. Nakon toga je organizovan Javni uvid u Nacrt plan (avgust-septembar 2011), kojem ponovo sledi sednica Komisije za planove Skupštine Grada, na kojoj predstavnica CEP-a prezentuje novi plan. Tada gospođa Aleksandra Banović, direktorka Gradskog zavoda za zaštitu spomenika u penziji i autor Detaljnog urbanističkog plana Kalemegdana iz 1969. godine, iznosi podatke i dokumentaciju koji osporavaju planirane izmene u regulaciji oblasti oko Kalemegdana. Na sednici Komisije izloženo je ukupno 5 primedbi na izmenu Plana, nijedna od njih nije prihvaćena, a o tome se odlučivalo na zatvorenom delu sednice, kojem nisu mogli da prisustvuju pojedinci koji su izneli primedbe na Nacrt plan. Sprečavanje njihovog prisustva odlučivanju pravdano je Pravilnikom, prema kojem zatvorenom delu sednice mogu da prisustvuju svi članovi Komisije, obrađivač Plana, institucije i pojedinci (uz tumačenje same Komisije da se to odnosi na pojedince iz institucija, a ne na zainteresovane stručnjake i građane). Nakon ove sednice Komisije za planove CEP izrađuje finalnu verziju Plana, koja se ponovo prosleđuje istoj Komisiji, a zatim i Gradskoj skupštini, koja 9. marta 2012. na sednici izglasava Odluku o usvajanju Plana detaljne regulacije za blok između ulica: Dunavska, Tadeuša Košćuška i Bulevar vojvode Bojovića. Za ceo kompleks oko Kalemegdana do mesec dana pre toga važeći planski dokument bio je Detaljni urbanistički plan iz 1969. godine, koji je kao rešenje predlagao izmeštanje fabrike Beko i izgradnju parka i rekreativnog prostora na tom mestu. Međutim, kao osnova pri izradi novog Plana detaljne regulacije iskorišćen je Generalni urbanistički plan (GUP) iz 2003. godine, u kome je namena ovoga bloka već bila izmenjena u tzv. gradski centar, i u kojem stoji da raniji detalnji planovi nisu obavezujući ako su izmene u skladu sa GUPom.

04-megdanZašto je ovo problematično? Na radnom stolu smo imali prilike da čujemo da je u novom Planu detaljne regulacije sporan urbanističko-arhitektonski aspekt, tj. sam predlog rešenja koji podrazumeva izgradnju hotelsko-poslovno-stambenog kompleksa sa preko 100.000 kvadratnih metara, koliko recimo iznosi površina Gornjeg grada Beogradske tvrđave. U pitanju je izuzetno masivna intervencija, sa 7 do 10 spratova, na svega 20 metara od fortifikacionih elemenata same Tvrđave. Ovaj novi bedem Beograda, visok 23 metra, unakaziće” panoramski izgled grada iz pravca Ušća, ali i sa leve obale Dunava. Ceo ovaj poduhvat u suprotnosti je sa prihvaćenim principima integrativne konzervacije i održivog razvoja, koji kulturno dobro tretiraju kao neobnovljivi resurs razvoja (kad se jednom drastično izmeni, šteta je nenadoknadiva). U novom Planu problematično je i to što je Plan posmatrao samo taj blok a ne celinu Beogradske tvrđave.

Kako je ovde reč o kulturnom dobru najviše kategorije za Republiku Srbiju, u diskusiji je iznet stav da direktnu odgovornost za izmenu Plana snosi direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koja je izdala uslove za Plan, kako smo čuli bez znanja ili saglasnosti stručne službe Zavoda. A time se Zavod saglasio sa svim zahtevima privatnog investitora na ovoj lokaciji. Ministar kulture i njegovi pomoćnici nisu ni reagovali, a prvi glasovi pobune došli su tek od grupe (uglavnom penzionisanih) arhitekata na sednici Komisije za izradu planova.

Peticija građana. Miladin Lukić, član ove inicijative, inače zaposlen u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, istakao je da je posle Javnog uvida, a pre usvajanja novog Plana, podneta peticija građana kako bi se sprečila izgradnja pomenutog objekta. Pošto je za podnošenje amandmana potrebno bar 500 potpisa birača sa teritorije Beograda, peticiju za izmenu Regulacionog plana za celu teritoriju Kalemegdanske tvrđave, a prvenstveno za prostor fabrike Beko potpisalo je 580 građana. Iako su podneli molbu da prisustvuju sednici Skupštine grada, prvobitno na sednicu nisu pušteni uz izgovor o nedostatku slobodnih stolica. Kada su tražili da im se to pismeno saopšti, ustupili su im dve stolice, iako je bilo puno slobodnih mesta. Po mišljenju prisutnih građana, na raspravi u Skupštini Grada odbornici su bili nezainteresovani za ovu temu, po svemu sudeći niko od njih nije pročitao amandman koji su građani potpisali, a vlast je tada, 9. marta 2012, usvojila novi Plan detaljne regulacije.

A područje Beton hale? Na skupu MEGDAN OKO KALEMEGDANA vođena je kratka diskusija i o budućoj planiranoj gradnji 24.000 kvadratnih metara kod Beton hale, sa druge strane Kalemegdana, što je povod da se slučajevi Beton hale i fabrike Beko nazivaju blizanačkim pričama”. Vlasnik Beton hale je bila država, sada je to Grad Beograd. Grad je upravljanje Halom poverio Javnom preduzeću Zelenilo Beograd, koje iznajmljuje lokale u Hali, a to bi trebalo da radi Poslovni prostor Opštine Stari grad. U toku 2011. održan je javni konkurs za obalu Save kod Beto hale koji zaobilazi Društvo arhitekata što je, kako smo čuli od prisutnih nedopustivo i presedan, a pravdano je javnim nabavkama. Konkurs je raspisao Urbanistički zavod u dogovoru sa Gradom.

08-megdanMogući, stvarni prostor za građanske inicijative? Urbanista Darko Polić, ukazao je da je osnovno pitanje kako se od jedne inicijative dolazi do konačnog, usvojenog Plana detaljne regulacije, koji pretstavlja zakonski dokument na lokalnom nivou i kojim treba da se konkretizuje javni interes. Moć, koja je nekada bila rezervisana samo za državni nivo, sada se disperzira, tako da jedan njen značajan deo treba da pripadne” i građanskim inicijativama. 

Međutim, u ovdašnjoj praksi tek Nacrt Plana ide na Javni uvid, dok pre toga javnost o Planu ne zna ništa. Građanima koji na Javnom uvidu daju neku primedbu na Nacrt neophodan je odgovor Komisije za planove povodom njihovih pitanja. Potrebna je povratna reakcija od Komisije, koja sada ne postoji, već se o primedbama na Nacrt Plana odlučuje na zatvorenom delu sednice. Ovim sistemom formalizovano je učešće javnosti, kojeg zapravo nema. U Komisiji za planove sede stručnjaci, ali njih postavlja gradska vlast, a trenutno u Komisiji nema nijednog člana koji se profesionalno bavi zaštitom kulturnog nasleđa. Na sednici na kojoj se odlučivalo o novom Planu, dakle neposredno pre prosleđivanja Plana odbornicima, nijedan profesionalac ni iz Gradskog ni iz Republičkog zavoda nije bio prisutan. Sve to govori da se moramo boriti za omogućavanje Javnog uvida u Plan već nakon izrade Koncepta Plana. Nije dovoljno prisustvo svega nekoliko protivnika Nacrta Plana na otvorenom delu sednice Komisije za planove, već se mora napraviti širi front.

06-megdanIstaknut je i poguban uticaj ovakve procedure na život ljudi u neposrednoj blizini lokacije o kojoj je reč. Naime, Skupština Grada ne bi smela da ne obaveštava javnost o ovim procesima sve dok se ne usvoji Odluka o izradi Plana, jer se regulacioni planovi i građevinske dozvole donose bez saglasnosti suseda, a time je moguće nekome ugroziti kvalitet života ako se, recimo, umesto parka koji je predviđen regulacionim planom podigne zgrada od 10 spratova, koja zaklanja dolazak svetlosti u stan.

Postavljeno je i pitanje zaštite kulturnog nasleđa, jer Beogradska tvrđava ne predstavlja samo srpsku kulturnu baštinu. Na toj liniji čuli smo i predlog da ovakvi forumi prerastu u jedinstvene nevladine organizacije, koje bi zapravo bile interesne grupe za lobiranje pri relevantnim evropskim institucijama za zaštitu spomenika kulture. Iako Grad Beograd izražava veliku želju da Beogradska tvrđava dođe na UNESCO-vu listu kulturne baštine, veliki problem je i Zakon o kulturnom nasleđu iz 1994. godine koji ne prati aktuelne standarde.

Borba Davida i Golijata – kako dalje. Na radnom stolu MEGDAN OKO KALEMEGDANA stekao se utisak da je posredi borba Davida i Golijata i da je pitanje svih pitanja: šta mi možemo da uradimo? Izražena je vera u mogućnost i nužnost borbe i postavljeno je pitanje koje strategije i taktike tom prilikom treba koristiti. Predložene su peticije koje uvek dospevaju u javnost, ali i mogućnost pokretanja postupka pred Poverenikom za zaštitu informacija od javnog značaja. Čuli smo predlog obaveznog postavljanja sajta koji bi se bavio samo problemom Kalemegdana, kao i organizovanja što masovnijih protesta kako mediji ne bi mogli da ih zaobiđu. Kao ozbiljno ograničenje sa kojim se ova inicijativa suočava istaknuta je zatvorenost medija. Brojni mediji (Blic, Studio B i drugi) napravili su izveštaje u prilog inicijativi protiv novog Plana, ali ih ipak na kraju nisu objavili. Na Studiju B je čak iz TV priloga isečen deo sednice Skupštine Grada na kojem je podnet ranije pomenuti amandman građana.

Jedan od organizatora ovog skupa, Nebojša Milikić, zaključio je da se treba fokusirati na sistemske probleme, na to kako se inicijative građana potiskuju i ignorišu, kako nadležne službe ne rade ono što bi bile dužne da rade. To treba da bude praćeno personalizacijom – recimo, treba prozvati onog ko je odgovoran za izbacivanje iz TV izveštaja dela sednice na kojoj je podnet amandman, jer taj pojedinac dobija platu iz budžeta Grada da predstavlja inicijative građana, a ne da ih isključuje.

07-megdanNa toj liniji odlučeno je i da se treba obratiti direktorki Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ustanove koja je iz državnog budžeta plaćena da štiti spomenike kulture, kao javni interes svih građana. Po rečima prisutnih, direktorka je samoinicijativno, bez konsultacija sa kolegama u svom Zavodu, dala saglasnost na izradu novog Plana, ocenivši da se time ne narušava kulturno dobro. Istaknuto je da treba težiti poništavanju njene saglasnosti, jer se time dovodi u pitanje ceo projekat. A iznet je i stav da slanje protestnih pisama kojima se utiče na nečiju emociju nema nikakav efekat, već da se državnim institucijama mora poslati konkretno pitanje na propisanim obrascima, uz pozivanje na član zakona – na primer, pomenutoj direktorki Zavoda treba postaviti zvanično pitanje na osnovu kog člana kog zakona je potpisala to što je potpisala. U slučaju izbegavanja odgovora ili skrivanja podataka, treba se obratiti Povereniku za zaštitu informacija od javnog značaja. 

U cilju dalje tematizacije ovog problema treba se obratiti i ministru kulture i njegovim pomoćnicima, kao instanci koja bi mogla da zaustavi dalji tok projekta. Gradonačelnika, koji postavlja članove Komisije za planove Skupštine Grada (i kojoj je nadređen) treba pitati kojim se kriterijumima rukovodi prilikom izbora članova/ica Komisije i kako se određuje njihova stručnost.Važno mesto obraćanja jesu i mediji, naročito gradska kuća Studio B koja je dužna da se bavi ovakvim inicijativama. Na kraju je iznet i predlog da se treba obratiti svim kandidatima za funkciju gradonačelnika Beograda (na izborima u maju 2012), jer bi bilo dobro ispolitizovati ceo ovaj proces uvođenjem raznih političkih stranaka koje preko svojih kanala mogu da pokreću temu u Gradskom veću, Skupštini Grada ili u medijima.

Pred nama je dug, ali prokrčiv put do epohe u kojoj će u Srbiji procedure odlučivanja biti javne i u skladu sa standardima i principima koji postoje u zakonima. Cilj je primorati institucije (koje su osnovane da bi štitile javni interes) da rade posao zbog kojeg postoje, umesto da permanentno izigravaju čitav set principa, normi pa i zakona iz svoje nadležnosti.

Preuzmite audio zapis radnog stola audio


Razgovor u Zavodu, bez šaltera i formulara / 21. decembar 2012.

09

Nakon sumiranja utisaka sa diskusije Megdan oko Kalemegdana, KO GRADI GRAD tim stupio je u kontakt sa direktorkom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Verom Pavlović-Lončarski i zamolio je za razgovor o problemima koji su pominjani ili analizirani na radnom stolu. Nakon više odlaganja (zbog odsutnosti pojedinih članova KGG tima), sastanak je održan u petak 21. decembra u samom Zavodu. Na sastanku su direktorka i arhitekta konzervator Marina Nešković predstavile svoje stavove kao i zvanične dokumente od kojih su mnogi bacili drugačije svetlo, kako na samu problematiku i hronologiju urbanističkog planiranja bloka oko fabrike Beko, promene detaljnih planova, davanja saglasnosti tj. uslova od strane Zavoda, tako i na prirodu do sada primenjenih aktivističkih koncepata i ishode uloženih napora. Bila je to duga razmena misljenja, “bez rukavica” i sa mnogo različitih argumenata jedne i druge strane. Neformalnost razgovora omogućila je razmatranje brojnih, za dati slučaj vezanih, tema i pred KGG tim postavila moguće nove zadatke – koji bi sa (za sada) elementarnog upoznavanja problematike mogli da pređu na ozbiljniju studiju slučaja Megdana oko Kalemegdana.

Zato KGG tim namerava da i u 2013. godini nastavi ovo istraživanje, pre svega kroz razgovore i detaljnu analizu sa svim drugim zainteresovanim aktivistima, arhitektama, planerima i nadležnim institucijama. Aktuelnosti ove teme doprinela je i debata u medijima (npr. tekst Mihajla Mitrovića u Politici) povodom pre par meseci predstavljenog arhitektonskog projekta koji za blok BEKO i firmu Lamda Development uradio arhitektonski biro Zaha Hadid Architects iz Londona, i koji je bio na javnom uvidu u zgradi Gradske uprave 8-16. oktobra 2012. Cilj istraživanja je detekcija i objašnjenje svih postupaka i procesa koji su doveli do postojeće situacije. Ukoliko imate želju ili mogućnosti da se pridružite ovom istraživanju, kontaktirajte nas.


Analiza: Javni interes u magli kapitala / januar 2013.

Naša saradnica Dubravka Sekulić, arhitektica koja je od početka angažovana na tzv. slučaju Beko, u tekstu napisanom specijalno za ovaj bilten daje osvrt kako na predmet Megdana oko Kalemegdana, u svetlu nekih vrlo sličnih problema iz regiona. Tekst Javni interes u magli kapitala upotpunjuje razumevanje ovakvog slučaja koji je, po mnogo čemu sudeći, pre pravilo nego izuzetak, pre svojevrsna operativna “mustra” uspostavljena u saradnji investitora i njima podređenih političkih, javnih i medijskih instanci nego specifičnost nekog pojedinačnog slučaja.

 

an1Sedmog februara 2011, jedan od najpoznatijih i najpraćenijih blogova o arhitekturi, s fokusom na objavljivanje novih projekata, Dezeen, objavljuje tekst naziva “Koncept vile za golf i spa rizort, Dubrovnik, Hrvatska – Zaha Hadid Arhitekti” (“Concept Villas for Golf and Spa Resort, Dubrovnik, Croatia by Zaha Hadid Architects”). Uz kratko uredničko pojašnjenje da je svrha projekta “definisanje arhitektonskog stila budućeg odmarališta”, tekst u potpunosti prenosi saopštenje o projektu koje je priredila marketinška služba ovog, u svetu jednog od najpoznatijih arhitektonskih biroa. Tekst projekta za dve tipske vile za apartmansko golf naselje u zaleđu Dubrovnika, dotiče se prostornog konteksta tek u par rečenica, uglavnom hvaleći pogled na dubrovački Stari grad, i važnost vizura. Nastavak je, gotovo generički opis arhitektonske dispozicije programa u odnosu na zadat projektni zadatak.

Zbog čega započeti tekst koji se bavi analizom “preuređenja” bloka oko zgrade Beka, pričom o projektu Zahe Hadid na Srđu? Gotovo dve godine kasnije, petog decembra 2012, na istom portalu objavljen je projekt “Beko Masterplan – Zaha Hadid Arhitekti”, u trenutku kada je bio na javnom uvidu u podrumu jedne od beogradskih gradskih institucija. Ova dva projekta su sličnija nego što se čini, i to ne samo zbog toga što ih povezuje ista arhitektica. Interesantno, objavljeni tekst nije stigao iz arhitektonskog biroa, već od strane organizatora Beogradske nedelje dizajna, iza kojih stoji jedna od većih marketinških agencija u Beogradu, glavnog promotera plana. Tekst, u najboljem maniru marketinškog teksta, gotovo slavi vizionarstvo grčkog developera da odabere projekt koji će Beograd napokon staviti na mapu i “postaviti nove standarde na srpskom tržištu, kao i tržištu jugoistočne Evrope, posebno vezano za standard života, ali i u polju arhitekture i građenja.” Ono što samo provejava kroz tekst o projektima na Srđu, u tekstu o Beku postaje potpuno otvoreno, arhitektonski projekat se “prodaje” tako što se prodaje ideja životnog stila čiju sliku projekt treba da stvori. Dodatno, arhitektonski program se ne pravi u odnosu na potrebe i potencijale grada, već, na sličan način na koji se planira marketinška kampanja za neki proizvod, u odnosu na sliku u medijima koja želi da se postigne.10Cilj oba projekta, i novog plana za Beko, i golfa na Srđu, je redefinisanje velikih prostornih celina koje imaju potencijal da ključno utiču na budući razvoj grada. Primat i pritisak tržišnog načina mišljenja o gradu kao preduzeću koje treba da proizvodi višak vrednosti, i koji podrazumevaju da je prostor grada primarna roba kojom grad raspolaže, utiču na način na koji Grad pristupa ovakvom tipu projekta. Gradske vlasti, umesto da se bavi razvojem celog grada, ulažu u infrastrukutru i razvoj onih delova grada za koje postoji zainteresovani (komercijalni) investitor, uz nadu da će se profit privatnog investitora preliti i na grad, i tako opravdati budžetsko investiranje u opremanje isključivo onih prostora za koje postoji poznati investitor. Za Grad, investitor je Investitor, benevolentni spasilac koji će pokazati šta i kako s gradom treba. Radi se, dakle, o potpunom prihvatanju ideje investitorskog urbanizma. Sa jedne strane, grad odustaje od ideje planiranja, iako se nominalno prave generalni planovi, što je u stvari jasan znak da grad odustaje od bilo kakve konceptualizacije, ukoliko prostor ne zadovoljava kriterijum robe koju treba po svaku cenu i što pre je moguće eksploatisati. Dakle, imaginacija prostora dolazi isključivo iz pozicije investitora, a nikako iz društvenog imaginarijuma. Lefevr (Lefebvre), francuski teoretičar koji je promovisao sintagmu „pravo na grad“, napade na javni prostor definisao je kroz investitorsko planiranje i urbanizam koji se u stvari osmišljavaju i izvode, bez sakrivanja, za tržište i sa namerom profita. Ono što je novo tu, jeste da investitori više ne prodaju (samo) kuće ili zgrade, već se sada bave prodajom imaginacije. Ovako postavljen sistem vrednosti, gotovo potpuno briše iz jednačine usmeravanja razvoja grada, građane, ne samo kao one aktere na čiji život te odluke direktno utiču, već kao i one koji doprinose ekonomiji grada, bukvalno, plaćanjem poreza i potrošnjom, ali i mnogo više “kapitalom” proizvedenim svakodnevnim životom u interakciji, posebno sa javnim prostorom. Uloga građana u donošenju odluka svodi se na povremeno davanje mišljenja o projektima koji su već završeni, i gotovo odlučeni, i glasanje na lokalnim izborima, i nikada nije vezana za konceptualizovanje budućnosti. Pored uloge građanina kao pasivnog potrošača, ovakav sistem mora da predvidi i arhitektu, koji je protagonist tek manje ili veće umešnosti u oblikovanju prostora na osnovu parametara koje dobiju od strane investora i urbanista, gde se bolje meri količinom kvadrata za prodaju “uguranih” na lokaciju, i spektakularnošću oblika.

Jedna od osnovnih odlika (star)arhitekture je da se ne dovodi u pitanje poreklo kapitala i proces kojim je došlo do projekta na kome su angažovani, niti njegovu primerenost u lokalnom kontekstu. Sa druge strane, profesionalna arhitektonska scena, prihvata ta pravila i često je sklona da “oprosti” poreklo neke arhitekture ukoliko se ona smatra formalnim pomakom u disciplini. Zbog toga i ne treba da čudi stav arhitekte Vuka Đurovića iz CEP-a, koji je bio izrađivač plana detaljne regulacije za blok omeđen ulicama Dunavska, Tadeuša Košćuška i bulevarom Vojvode Bojovića, koji je, upitan da li će novi objekti zakloniti tvrđavu odgovorio: „Sve što nacrt plana predviđa u skladu je sa uslovima koji su dali i gradski i republički zavodi za zaštitu spomenika kulture. Voleo bih i ja da to bude park, ali da je država htela da to napravi, ne bi joj trebalo pedeset godina za to, niti bi to prodala privatnom investitoru“1.

Ova izjava upućuje na dva ključna mesta u, i za razumevanje “slučaja Beko”. Prvo, da je “država prodala Beko privatnom investitoru”, a drugo da je sve što je u planu napravljeno “u skladu sa uslovima” i po propisima. Pitanje da li bi sudbina bloka Beko bila drugačija da su država ili grad raspolagali tim prostorom (primer privatizacije Luke Beograd ne otvara puno prostora za optimizam), ali to ovde nije bio slučaj. Beko (zgradu fabrike) prodao je Odbor poverilaca Beko (fabrike) u stečaju, grčkom investitoru Lamda Development. Grad Beograd otvara prostor za transformaciju bloka oko fabrike Beko, promenama prostornih planova. Zona bloka je važećim Generalnim urbanističkim planom (GUP) označena kao gradski centar. Ovo je tehnička kategorija, koja ne podrazumeva da je zona centar grada, već da se u njoj nalazi koncentracija različitih, uglavnom javnih funkcija, koje su dominantne, i uključuje stanovanje i zelenilo u svoju strukturu. Nakon što je obezbedio vlasništvo nad pomenutim prostorom, grčki investitor inicira promenu Plana detaljne regulacije (PDR). PDR je osnovni operativni alat koji prevodi GUP u konkretne parametre po kome će se neki prostor oblikovati. On je dokument na nivou zakona na osnovu koga se donose sve odluke u prostoru, i definišu parametri za buduće građenje. Jedan od osnovnih zadataka izrade PDR-a je utvrđivanje javnog interesa za neku lokaciju, i taj proces je utvrđen procedurom po kojoj izrađivač plana (Urbanistički zavod Beograda, ili privatni biro sa licencom za izradu urbanističkih planova) kontaktira sve javne institucije od značaja za lokaciju i od njih dobija uslove za lokaciju. Izrada PDR-a je bojno polje na kome se prelama želja investitora za što više kvadrata i komercijalnijim sadržajima, zarad većeg profita i većeg manevarskog prostora za špekulisanje, i svih ostalih javnih interesa. Izradu PDR-a finansira investitor. Do usvajanja novog PDR-a u martu 2012. godine, područje bloka Beko bilo je regulisano Detaljnim urbanističkim planom (DUP) Kalemegdan donetim šezdesetih godina. Grad Beograd je odobrio da se prilikom izrade novog PDR-a, područje bloka izdvoji iz šire celine i planira i programira kao nezavisna celina. Time je narušena ideja da tako veliki gradski potez, treba sagledati u širem neposrednom kontekstu i celini, koja dodatno postaje bitna kada se sagleda centralna pozicija bloka Beko u odnosu na postojeće gradske panorama/vizure, i važnost Kalemegdana, kao neposrednog zaleđa, ne samo za identitet celog Beograda, već i Srbije. U Evropi je uobičajena praksa da za tako bitnu lokaciju grad uključi kao jedan od investitora u proces, često korišćenjem prava prvootkupa ili kupovinom zemlje po tržišnoj ceni, Grad Beograd, i na primeru ove lokacije se vodi neoliberalnim prostornim politikama da tržište najbolje može da odredi šta je potrebno nekom prostoru. Da bi do kraja shvatili drugo ključno mesto moramo razmotriti konceptualnu promenu koja se dogodila prelaskom iz socijalizma u (predatorski) kapitalizam u tretmanu prostora.

Beograd je, kao i svi ostali gradovi bivše Jugoslavije, ušao potpuno nespreman, posebno sa planerske strane, u period posle socijalizma, u kome je prostor od resursa postao roba. Zakonom je bilo regulisano da se prostor planira “u skladu sa ciljevima društvenog i ekonomskog razvoja, očuvanja i racionalnog korišćenja prirodnog bogatstva i zaštite i unapređenja životne i radne sredine”, a zasnovano na “pravu i dužnosti radnika i svih radnih ljudi da raspolažu prostorom, čuvaju prirodne i radom stvorene vrednosti”2 Devedesetih, institucije, kao i celo društvo, fokusirane na preživljavanje, nisu se niti uspostavile kao demokratske, niti pripremile za rad u tržišnim uslovima, to jest, nikada nije promišljeno, kako se u situaciji u kojoj postoji slobodno tržište određuje javni interes, ko u tom procesu odlučuje i najbitnije, kako se u taj proces uključuju građani. Tačke uključivanja građana u proces planiranja, nisu se puno promenile iz perioda kada se mislilo da zbog toga što se planira za narod i ne treba puno pitati taj isti narod. Krhka demokratičnost institucija, pod udarom neoliberalnih transformacija posle 2000. i krupnog (i krupnijeg) kapitala, nestala je, a institucije su počele da rade za slobodno tržište.

U tom kontekstu, procedure, koje su u slučaju bloka Beko u potpunosti ispunjene (proces promene Plana detaljne regulacije trajao je pune četiri godine), ne mogu biti zalog čuvanja javnog interesa, zbog toga što su od nastanka, kao sredstva definisanja i očuvanja javnog interesa, različitim procesima subverzije i mimikrije deregulisane u instrumente koji služe da obezbeđuju korist kapitalu. Izradu Plana detaljne regulacije, na osnovu uslova koje daju gradske institucije, plaća sam investor, zato se i može čuti, kada se postavi pitanje zbog čega se ne uslovi malo više, ako ništa drugo, način utvrđivanja javnog interesa i programa, “ko smo mi da nekom ko je kupio, i ko želi da investira svoj novac, kažemo šta da uradi sa svojim novcem”. U tom kontekstu, realno pitanje onda i postaje, ko smo to mi?

an3U slučaju bloka Beko pojavila se grupa građana koja je odlučila da postavi pitanje javnog interesa i načina na koji je došlo do promene plana detaljne regulacije bloka, i ukaže na one u lancu donošenja odluka za koje sumnjaju da nisu postupili po propisima i da su izašli iz svojih ovlašćenja. Ta grupa građana, uglavnom urbanista i arhitekata po struci, nije uspela da omasovi svoj protest, niti da svojim prigovorima u svim fazama procesa promeni njihov ishod, time pokazavši da je upitno da li i taj suženi prostor za uticaj građana na promene koje se tiču njihove svakodnevice u gradu stvarno postoji ili se samo formalno odigrava. Iako se može reći da je neuspešna, njihova inicijativa pokazala je koliko je neophodno prisustvo građana kao korektivnog faktora koji čuva, definiše, i usmerava javni interes. Zbog toga je zgodno ponovo se vratiti na slučaj Srđa, gde postoji šira građanska inicijativa “Srđ je naš!” koja deluje u saradnji sa Društvom arhitekata Dubrovnika, čiji je pritisak odigrao ključnu ulogu u tome da Županija odbije ovaj, po mnogo čemu, neadekvatan plan. U trenutku kada se pojavio projekat Zahe Hadid, građanske inicijative doživele su ga kao skretanje diskusije u javnosti sa teme da li je iznad dubrovačkog Starog grada potrebno sagraditi ekskluzivni i zatvoreni kompleks namenjen golfu, veličine Starog grada, koji bi infrastrukturno bio opremljen poreskim novcem i od strane grada, kada je to jedini prostor ostao Dubrovniku da se širi i sagradi neophodne javne institucije – na teme estetike.

Interesantno je da se oko bloka Beko priča fokusirala na odgovornost i ulogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture, uglavnom na nivou Republike, iako je u proces bio uključen i Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Iako tema zaštite nasleđa, ovde ima puno smisla zbog neposredne povezanosti ove lokacije sa lokacijom Kalemegdana, fokus na jednu od perifernijih tačaka u odlučivanju, pomerio je diskusiju javnosti u polje prepucavanja onih koji su protiv razvoja i čuvaju svaku malu kuću i onih koji su za progres. Otvaranje diskusije baš na ovoj tački zasluga je prvenstveno aktivista, od kojih su neki i sami službenici Zavoda, koji su insistirali na nekim nadležnostima Zavoda koje su možda mogle da promene ishod projekta. Sa druge strane, postoji pitanje koliki je kapacitet i stvarna mogućnost Zavoda da stvarno bude ono što se od njega očekuje, brana javnog interesa koja proaktivno razmišlja i budućnost, a ne samo čuva materijalne ostatke prošlosti. Jedan od zaključaka ovog slučaja svakako može biti da je neophodno ponovo promisliti institucije koje se bave planiranjem grada, i načina na koji zastareli alati kojima barataju nisu u stanju da se nose sa pritiscima slobodnog tržišta. Ilustrativan primer je činjenica da je važeći Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. i da je potpuno, čak i terminološki, neprimeren 2012. ili 2013. godini.

Kada je privreda lošim privatizacijama i pritiskom prelaska na privatno vlasništvo uništena, blok Beko u kome nema proizvodnje, još više postaje vidljiv u svojoj “neprimerenosti” u odnosu na centralnu poziciju koju zauzima u gradu, i neupitno je da je tom prostoru trebalo da se desi proces koji bi promišljao, u kontekstu celog grada, šta takav blok treba ubuduće da predstavlja i sadrži. To se nije dogodilo, ali je moguće da će nasleđe bloka Beko biti da će se probuditi veća javna svest oko prava na grad i uticaja građana. Sada kada se pojavio i urbanistički projekt Zahe Hadid, bitno je truditi se da se kritika i diskusija oko projekta ne svede isključivo na estetski kriterijum. Postojeći mediji koji se bave arhitekturom, gotovo su potpuno neupotrebljivi, zbog toga što je estetika jedina razina na kojoj se bave projektima, i to je sigurno polje u kome se mora desiti promena, ne samo ako želimo kvalitetniju profesiju, već i ako želimo kvalitetniji prostor grada. Neophodno je insistirati da prava kritika projekta mora da počiva na kritici procedura i donošenja odluka, i truditi se da se one promene. Samo tako, moći ćemo da utičemo na definisanje javnog interesa i da budemo, kao građani, korektivni faktor da budući razvoj grada ne postane u potpunosti potčinjen interesima kapitala.

Autorka teksta želi da se zahvali Ivi Marčetić za vredne komentare koji su pomogli pri oblikovanju teksta.

fusnote:

1 Izjava objavljena u tekstu “Beogradsku tvrđavu guta stambeno-poslovni kompleks” Politika 29. septembra 2011.

2 izvor:  Zakon o planiranju i uređenju prostora iz 1985.

reference: Concept Villas for Golf and Spa Resort, Dubrovnik, Croatia by Zaha Hadid Architects (pristupljeno 13.01.2013), Beko Masterplan by Zaha Hadid (pristupljeno 13.01.2013.)

Susreti gradskih entuzijasta i majstora (2. deo)

Subota, 19. novembar, 18:00 – 21:00 

Predstavljanje pojedinaca i grupa koje na sopstvenu inicijativu, sitnim koracima i velikom energijom unapređuju naš zajednički prostor.

Učestvovali:

Grupa Kobra (Milan Stojiljković), Donja Toponica –

bivši karate klub, danas ekološko udruženje mladih, na mestu divljih deponija izgradili dečji park i izletište, renovirali Dom kulture

Zaštitimo zvezdarsku šumu (Vladimir Martinović), Beograd –

inicijativa za očuvanje i unapređenje zvezdarske šume ugrožene planiranim izgradnjama

Photo Expo (Ivana Branković), Zrenjanin –

Dobro drvo – model za plansko učešće građana u ozelenjavanju

Filip Vukša, Beograd –

student, podnosilac preko 650 prijava, žalbi i predloga za unapređenje grada

Mesna zajednica Rgotina (Jasmina Urošević, Nenad Jeremić, Slobodan Perčić, Zoran Cokić) –

akcija kolektivnog kopanja kanala za potrebe vodosnabdevanja

Skupština zgrade u Ljubinke Bobić 11 (Moma Jovanović), Beograd –

nagrađivani za najuređenije dvorište na Novom Beogradu

Centar za regionalna istraživanja (Anna M. Plestović), Subotica –

istraživanje i edukacija u oblasti prostornog planiranja i uređenja prostora

Mikro art (Ivan Branisavljević i Radomir Lazović), Beograd –

inicijatori Ulične galerije u pasažu kod Bezistana, od ilegalne akcije u zapuštenom prolazu do institucionalno ustupljenog prostora

Treći Beograd (Milorad Mladenović) –

umetnička zadruga koja je samostalno izgradila galeriju, klub i prostor za umetnički rezidens na levoj obali Dunava

Moderirali: Ana Džokić, STEALTH.unlimited i Marko Aksentijević

** PREUZMITE AUDIO SNIMAK SUSRETA **

 

——————–

 

Izveštaj sa susreta:

Za kraj skupa „Ko gradi grad” predviđen je nastavak jučerašnjih Susreta gradskih entuzijasta i majstora, a svoj rad i akcije predstavilo je još 9 inicijativa građana.

 

Prvu među njima, grupu Kobre iz Donje Toponice, predstavio je Milan Stojiljković. Kobre su u početku bile karate klub, da bi kasnije postale neformalno ekološko udruženje mladih. Njihova prva značajnija aktivnost bila je smena rukovodstva lokalne Mesne zajednice. Naime, Kobre su putem Interneta saznale za projekat „Milion stabala” i ponudili su lokalnim vlastima njegovu realizaciju. Kako su bili odbijeni, krenuli su u kampanju od vrata do vrata i pozvali građane na protest, nakon čega je smenjeno rukovodstvo Mesne zajednice. Članovi grupe Kobre prošli su 3 kursa za obuku aktivista nevladinog sektora, a ubrzo su počeli sa konkretnim volonterskim akcijama. Očistili su dve deponije, sa kojih su uklonili 30 kubika otpada, a zatim su organizovali aukciju predmeta sa deponije, kako bi uticali na svest građana o nužnosti čuvanja životne sredine. Na lokacijama bivših deponija napravili su dečji park i centar za rekreaciju, čije održavanje meštani sami finansiraju. Renovirali su i Dom kulture, u kojem organizuju izložbe zanatskih radova i razne kulturne programe, a u planu je i uređivanje centra Donje Toponice. Neizmerni entuzijazam grupe Kobre rezultirao je brojnim nagradama, među kojima je i nagrada Ministarstva omladine i sporta za najbolju volontersku akciju na Fejsbuk stranici.

 

Sledeća se predstavila inicijativa Zaštitimo Zvezdarsku šumu iz Beograda, koja ima za cilj zaštitu i unapređenje Zvezdarske šume, ugrožene planiranom gradnjom. Vladimir Martinović je istakao da je šuma zapuštena već 20 godina, a da je njihova inicijativa nastala pre par godina, kada su saznali za plan o proširivanju Gradske bolnice na račun šume i o izgradnji saobraćajnica kroz šumu, koje bi svakako pratila i stambena izgradnja. Na taj način Zvezdarska šuma bi faktički bila pretvorena u park. Sastavili su peticiju, sakupili 3000 potpisa komšija i predali ih gradskoj vlasti, a rezultat toga je bila promena odluke o širenju bolnice, čime je jedan deo šume sačuvan. Međutim, još uvek postoji opasnost od izgradnje 2 ili 3 saobraćajnice koje bi išle kroz šumu. Kao značajan problem istaknuto je i nepostojanje kulture posećivanja Zvezdarske šume, usled čega je i zainteresovanost ljudi za očuvanje šume mala, jer nisu vezani za nju kao, na primer, za Košutnjak. Inicijativa Zaštitimo Zvezdarsku šumu trudi se da vrati šumi značaj koji i sama šuma, a i Opservatorija u njoj zaslužuje da ima. Čuli smo i predlog prisutnih da treba postaviti putokaze do Opservatorije, jer se neretko dešava da posetioci ne umeju da je pronađu.

 

Treća učesnica subotnjih Susreta bila je Ivana Branković iz inicijative Photo Expo iz Zrenjanina, koja je osmislila i realizuje projekat „Dobro drvo” kao model za plansko učešće građana u ozelenjavanju. Inicijatori projekta, Ivana i Vlada, pričali su o mogućim pravcima svog društvenog aktivizma i došli na ideju da sade drveće, ali su shvatili da to u Zrenjaninu nije moguće. Pozvali su nadležne institucije, poput Direkcije za izgradnju grada, koja treba da planira, i Gradskog zelenila, koje treba da sadi. Okupili su pojedince iz tih institucija, između kojih do tada nije postojala nikakva komunikacija. Iako su prihvatili da dolaze na sastanke i sa podsmehom se odnosili prema Ivaninom i Vladinom predlogu ozelenjavanja Zrenjanina, posle desetog sastanka došlo je do preokreta. Projekat „Dobro drvo” je počeo da se ostvaruje i za godinu dana zasađeno je više od 100 stabala. Pozivali su ljude preko Fejsbuka da se uključe, delili su flajere, u projekat su uključili i škole, od kojih je svaka dobila po jedno drvo. Pokrenuli su i Nedelju sadnje na fejsbuku, gde su izložene različite vrste drveća, pa svako ko želi da sadi može da izabere koje drvo želi da posadi. Drveće se sadi u gradu, po parkovima i tamo gde je predviđeno urbanističkim planom i po vrstama drveća. Ivana i Vlada su snimili i 2 reklame kojima pozivaju građane da se priključe akciji ozelenjavanja. Ivana je istakla da je na skupu „Ko gradi grad” dobila ideju da organizuje i diskusije jednom mesečno.

 

Najduži aplauz „zaradio” je gradski entuzijasta Filip Vukša iz Beograda, student pejzažne arhitekture, javnosti poznat kao podnosilac preko 650 prijava, žalbi i predloga gradskim institucijama u poslednje četiri godine. Sve je počelo vožnjom bicikla stazom od Dorćola do Ade. Suočen sa brojnim rupama i napadima pasa duž staze, Filip je rešio da nešto uradi, da dokaže kako i koliko pojedinac može da utiče na svoju okolinu. Za početak je podneo 150 prijava koje su se odnosile na rupe i nedostatak rasvete na pomenutoj biciklističkoj stazi. Zatim je polje delovanja proširio na ceo grad – pisao bi prijave kad god bi negde video da ne radi sijalica ili da nema drveća tamo gde je predviđeno da bude. Zahvaljujući Filipovim prijavama u Beogradu je posađeno 500 sadnica, a nadležni su čak počeli da upućuju na Filipa ljude koji prijavljuju probleme. Vukša kaže da je najviše pažnje posvetio problemu gradskog prevoza. Uticao je da se reši problem neizvršavanja poslednjih polazaka na brojnim linijama, do kojeg dolazi zbog bahatosti vozača i loše organizacije (dispečeri koji su zaduženi za kontrolu vozača završavaju posao 2 sata pre poslednjeg polaska autobusa). Kao rezultat aktivnosti za vreme letnjeg raspusta, Filip je napisao i elaborat na 100 strana, u kojem je naveo nedostatke na svim autobuskim stanicama na području Beograda. Međutim, od 3500 u elaboratu obrađenih stajališta, do sada je sanirano samo oko 200, što je ipak veliki uspeh. Filip ističe da su ga nadležni vremenom prihvatili i da ga danas svi uvažavaju, iako su se u početku bunili i zamerali mu što ga zanima ono što se dešava oko njega. Naredna Filipova akcija tiče se pokretanja Internet sajta, na kojem će građani moći da nađu ko je nadležan za šta u gradu, kako se piše i kome se upućuje prijava, a verovatno će moći da dobiju i gotovu prijavu na osnovu podataka koje su uneli.

 

Skupu su se zatim obratili predstavnici Mesne zajednice Rgotina – Jasmina Urošević, Nenad Jeremić, Slobodan Perčić i Zoran Cokić. U ovom selu kod Zaječara živi 100 porodica i kako svakog leta imaju probleme sa vodosnabdevanjem, meštani su pokrenuli akciju kolektivnog kopanja kanala za potrebe snabdevanja vodom. Usled nedostatka novca kojim bi platili majstore, građani su se sami organizovali i počeli da kopaju kanal do rezervoara za vodu. Rad na kopanju kanala dugog 500 metara i dubokog 1 metar organizovan je tako da svaka porodica treba da iskopa po 5 metara. Aktivnost ovih entuzijasta i majstora neodoljivo podseća na neka davna vremena kada se, uz ravnomerno učešće svih, na radnim akcijama dobrovoljno radilo i gradilo za dobrobit svih članova zajednice. Ukazali su i da Rgotina ima veliki potencijal za turizam i da je zbog nadmorske visine i brojnih terena pogodna za pripremu sportista, ali da treba očistiti jezero i uložiti dosta novca u infrastrukturu, za šta oni nemaju mogućnosti.

 

Skupštinu zgrade u Ljubinke Bobić 11 iz Beograda predstavljao je njen predsednik, Moma Jovanović. Reč je o zgradi koja je nagrađivana za najuređenije dvorište na Novom Beogradu. Moma je govorio o tome kako treba kreativno raditi na uređivanju zgrade i istakao da je neophodno definisati kulturnu različitost zgrade, tj. stvoriti njen kulturni identitet. Potencijal svake zgrade leži u kreativnom istraživanju, a ono zahteva oslanjanje na sebe, na sopstvenu akciju i rad na rešavanju problema. Čuli smo da je bitno probuditi kreativnost stanara i zainteresovati ih, a bilo je reči o tome na koji način se to može postići. Kao mogući metodi izneti su organizovanje izložbi u holu zgrade ili dvorištu, projekcije filmova, ali i bilo šta drugo što će razvijati zajednički duh. U dotičnoj zgradi su pomenutim načinima uspeli da razviju svest stanara o poželjnosti ovih procesa. Iako kreiranje nekog novog duha zgrade uz učešće svih razvija osećaje pripadnosti zgradi i zajedništva među komšijama, ukazano je i da nije zanemarljiv momenat veće vrednosti stana u sređenoj i lepoj zgradi.

 

Potom je govorila Anna Plestović ispred Centra za regionalna istraživanja (CRI) iz Subotice,  organizacije koja se bavi istraživanjem i edukacijom u oblasti prostornog planiranja i uređenja prostora. Istaknut je značaj i nužnost istraživanja kao takvog, koje se mora sprovesti ako se želi uspešno planiranje urbanog i prostornog razvoja nekog grada. Centar za regionalna istraživanja, osnovan 2005. godine, uradio je jedno takvo istraživanje na području Subotice. Na osnovu toga su izveli zaključak šta se u Subotici ne menja, odnosno, šta su konstante. Istraživanje je pokazalo da se u Subotici ne menja saobraćajna struktura, koja je danas ista kao i 1778, dakle, u 18. veku, tj. da se ne menjaju ulične i putne mreže, ali ni stambeni blokovi. Na osnovu toga je izveden zaključak da se ne menja ni način kretanja društva. Zbog železničke infrastrukture istočni i zapadni deo grada su potpuno odvojeni – grad je ograđen prugama koje su bukvalno presekle grad na pola. CRI je objavio publikaciju u kojoj se nalazi čitav set predloga kojima se može poboljšati uređenje subotičkog prostora. Razmatrane su mogućnosti izgradnje biciklističkih staza, pitanje pruge, korist uvođenja tramvajskog sistema i dilema da li za tramvaj treba koristiti postojeće pruge ili ne. Anna je istakla i da su na prezentaciju ove publikacije iz nevladinog sektora došli predstavnici svih gradskih institucija, što predstavlja svojevrstan presedan u ovoj sredini, a svakako uliva nadu u racionalnije odnošenje prema pitanjima prostornog planiranja.

 

Pretposlednji učesnici Susreta gradskih entuzijasta i majstora bili su inicijatori ulične galerije Mikro Art, Radomir Lazović i Ivan Branisavljević. Oni su opisali kako su od ilegalne akcije u zapuštenom prolazu (pasažu kod Bezistana) došli do institucionalno ustupljenog prostora. Sve je počelo upoznavanjem umetnika Luke Doninija, koji širom sveta pronalazi ljude koji će u svojim sredinama, na javnom prostoru, lepiti njegove prepoznatljive fotografije. U maju 2010. godine, Radomir, Ivan i prijatelji su jedne noći zalepili Doninijeve slike u prolazu kod Bezistana, na zidu trafike koja prodaje dresove i na kojem je svojevremeno Bioskop Kozara kačio najave filmova. Ujutru su zatekli sve slike na podu pocepane i zgužvane, što je bio odgovor vlasnika trafike. Tad su odlučili da zatraže pomoć institucija da se slične stvari ne bi ponovo desile. Krenuvši od Opštine Stari grad i Kancelarije za mlade, preko Agencije za poslovni prostor i odobrenja gradonačelnika, grad je korišćenje ovog zida dodelio opštini, a opštinsko veće galeriji Mikro art. Opština se još obavezala da će rekonstruisati prostor po projektu arhitektinje Ive Čukić. Galerija samo što nije otvorena, a baviće se angažovanim temama koje nisu u fokusu medija i društva. Radomir i Ivan su zaključili da im je cilj da od ulične galerije Mikro art postepeno nastane centar alternativne kulture u Beogradu.

 

Susrete gradskih entuzijasta i majstora, kao i ceo trodnevni „Ko gradi grad”, zatvorio je Milorad Mladenović iz umetničke zadruge Treći Beograd, koja je samostalno, na privatnom posedu, izgradila galeriju, klub i prostor za umetnički rezidens na levoj obali Dunava. Radi se o jedinom kulturnom centru sa te strane reke, o mikroutopističkom projektu u koji njegovi članovi čas veruju čas ne veruju, ali istrajavaju u pokušaju da ga razviju sopstvenim sredstvima. Započeli su aktivnosti u polu-završenom objektu jer zbog manjka novca nisu mogli da čekaju da sve bude gotovo. Milorad je kao vodeću istakao ideju samoodrživosti Galerije, koja bi recimo podrazumevala da uzgajaju povrće na tom prostoru i da time pokrivaju račune za sam prostor. Nakon spajanja umetnosti sa rekom i brodovima, sledeći cilj je stvaranje dunavske umetničke mreže, a već su se povezali sa nekim umetničkim društvima iz inostranstva (Ljubljana, Banjaluka). U ovoj nekomercijalnoj galeriji deluje vrlo divergentna ekipa od 10 umetnika iz Beograda, ali se odlično slažu i često organizuju akcije poput kolektivnog ručka (prave hranu na obali, pričaju o budućim projektima, o politici itd). Do sada su radili izložbe i još uvek su u fazi sopstvenog definisanja.

 

Jedan od organizatora događaja „Ko gradi grad”, Ana Džokić, zatvorila je Susrete gradskih entuzijasta i majstora ukazivanjem da, iako „Ko gradi grad” nekome može delovati kao mikroutopija, brojnost i raznovrsnost priča koje smo čuli za ova tri dana pruža nadu da možda uopšte nije reč o utopiji. Vidimo se dogodine u REX-u!

  

Radionica 2 – Pravo na grad, Zagreb

Subota, 19. novembar, 14:00 – 17:30 

Prezentacija i razmena znanja i veština potrebnih za organizovanje inicijativa koje se bore za veću ulogu građana u razvoju gradova. Šta je potrebno da bi one bile održive, efikasnije i masovnije? I kako doći do predloga za zajedničkiji grad? Radionicu je vodio Teodor Celakoski iz zagrebačkog Prava na grad.

** PREUZMITE AUDIO SNIMAK SUSRETA **
—————-

Izveštaj sa radionice:
Drugu radionicu, subotnju, vodio je Teodor Celakoski iz zagrebačke inicijative Pravo na grad, koja je nastala radi pružanja otpora prekomernoj ekonomskoj eksploataciji javnog prostora i isključivanju građana iz procesa odlučivanja o prostornom razvoju Zagreba. Grupa Pravo na grad sve aktivnosti vrši u partnerstvu sa Zelenom akcijom, a angažuju se na slučajevima neodrživog urbanog razvoja i privatizacije javnog prostora i korupcije koja je prati. Celakoski je istakao da ova inicijativa predstavlja konsolidovanu koaliciju nevladinih organizacija na polju nezavisne kulture. Za uspeh njihove kampanje bio im je potreban i „kvalitetan” (jasno vidljiv i jak) protivnik, a njega nije bilo teško naći.

 

Na radionici je bilo reči i o trogodišnjoj kampanji koju su Pravo na grad i Zelena akcija vodili protiv Zakona o igralištima za golf. Ukazivali su da taj Zakon, usvojen krajem 2008. godine, omogućava zloupotrebe prilikom izgradnje golf igrališta i tom prilikom ne garantuje uvažavanje ekoloških pravila. Javni interes je očuvanje poljoprivrednog zemljišta i šuma, ali i socijalne pravde i jednakosti ljudi, što pomenuti Zakon osporava. Nakon tri godine protesta, ukidanje ovog Zakona se desilo, ali postoji opasnost da on faktički bude nadomešten usvajanjem „paketa građevinskih zakona”, koji omogućavaju devastaciju prostora, pogoduju isključivo građevinskom lobiju, podstiču korupciju i krše načela održivog razvoja. To je letos dovelo do širokog protesta kojim se zahteva izgradnja golf-igrališta isključivo u zonama sa sportsko-rekreativnom namenom, ali i zabrana podizanja stambenih kompleksa u tim zonama.

 

Pravo na grad i Zelena akcija organizovali su brojne kampanje, od kojih je svakako najveća bila ona koja se ticala odbrane Varšavske ulice u centru Zagreba, o čemu je Celakoski najviše i govorio na radionici. Kampanja je mogla biti vođena na Cvjetnom trgu, gde je bila predviđena izgradnja velikog komercijalnog kompleksa Hoto grupe ili u neposrednoj blizini, u Varšavskoj ulici, čiju je pešačku zonu trebalo da zameni rampa i ulaz u privatnu garažu te iste Hoto grupe. Varšavska je pažljivo odabrana kao glavna tačka konfrontacije, jer je otimanje pešačke zone radi izgradnje privatne garaže bio direktan udar na javni prostor.

 

Kampanja „Ne damo Varšavsku” započeta je formiranjem široke koalicije nevladinih organizacija i stručnjaka (arhitekata, urbanista) kako ceo proces ne bi delovao građanima kao običan bunt „alternativnih kulturnjaka” – da bi građani stali iza nečega, moraju biti uvereni da se ne radi o nečijem ličnom ili grupnom interesu. Osnovan je i urbanistički savet sa uglednim stručnjacima, a od neprocenjivog značaja bio je timing – cela kampanja odbrane Varšavske započeta je pre nego što je projekat bio odobren, tačnije, pre nego što je i dospeo u Skupštinu grada. Teodor ističe da šanse za uspeh postoje samo kada se na vreme počne sa senzibilizacijom građana i kada se proizvode medijski atraktivne situacije. Uspeh pridobijanja građana povećan je i udarom na „ključne igrače” u državi i gradu na uvek vidljivom i osetljivom polju urbanizma i njihovim dovođenjem u direktnu vezu sa otimačinom javnog prostora.

 

Skupljanje potpisa za peticiju protiv devastacije Varšavske počelo je 2007. godine i prikupljeno je čak 55.000 potpisa Zagrepčana (ljudi su čekali u redovima da potpišu). Prvi veliki protest organizovan je u vreme usvajanja detaljnog urbanističkog plana u gradskoj skupštini. Protest, na kojem se okupilo čak 5.000 građana, uzrokovao je polarizaciju i vlasti i opozicije, ali plan je ipak usvojen. Pravo na grad i Zelena akcija nastavili su sa brojnim uličnim akcijama, organizovanim uglavnom ilegalno, jer bi u suprotnom skupovi bili zabranjeni ili bi gradski „šerif” Bandić (gradonačelnik) slao plaćenike da vrše kontraprotest. Medijsku vidljivost postigli su tek u poslednjih godinu i po dana konfrontacije, dok su u vreme izborne kampanje bili potpuno skrajnuti, što je bila posledica totalne medijske kontrole od strane vlasti. Protesti su redovno održavani uz bogat umetnički program pod nazivom „1001 (dana i) noći za Varšavsku”. Uprkos peticiji i građana i ljudi od struke, radovi u Varšavskoj počeli su u 6 ujutru 15. jula 2010. godine, što je izazvalo masovne proteste protiv seče stabala i raskopavanja Varšavske. Aktivisti Prava na grad i Zelene akcije okružili su tog jutra gradilište u Varšavskoj lancima i oblepili ga natpisima „nelegalno gradilište”, jer je dozvola za zauzimanje javne površine za gradnju rampe istekla prethodne godine, a žalbeni postupak na novo rešenje još nije bio završen.

 

Teodor Celakoski je govorio i o taktici organizovanja ovih masovnih protesta. Postojale su četiri taktička grupe građana. Prvu grupu čini jezgro pokreta. Njihov zadatak je i obaveštavanje druge grupe aktivista, a to su bili oni koji su se ranije obavezali da će, kada počnu radovi, reagovati u roku od sat vremena (takvih je bilo između 150 i 200). Treća grupa, od 500 ljudi, bila je ona koja je obećala da će doći na protest tokom dana, a četvrtu, najbrojniju grupu su činili građani koji su se prethodno javljali na osnovu radio oglasa, a nakon početka radova kontaktirani su sms porukama. Jedno od taktičkih rešenja primenjeno je sutradan – grupa od 200 ljudi imala je zadatak da lupa o ogradu gradilišta najjače što može, kako bi se izazvala veću pažnju, a sve sa ciljem omasovljavanja protesta narednih dana. U brutalnoj reakciji policije uhapšeno je 150 mirnih građana i pokrenuto je preko 100 sudskih postupaka protiv njih. Kada je bilo jasno da je Varšavsku nemoguće odbraniti, postalo je bitno ukazivanje na razmere policijske (državne) represije. Licemerje vlasti ogleda se i u drakonskom kažnjavanju organizatora protesta sa po 4.000 evra, uprkos činjenici da je prvobitni skup bio prijavljen, ali ne na mestu na kojem je održan, već u Varšavskoj ulici, u koju je bilo nemoguće ući zbog jakih snaga policije. Sa druge strane, prijava koju je grupa Pravo na grad podnela protiv gradonačelnika Bandića u vezi sa finansiranjem radova u Varšavskoj i dalje miruje.

 

Do novog velikog protesta i sukoba došlo je u aprilu 2011. godine prilikom otvaranja tržnog centra „Cvjetni” Hoto grupe i ulazne rampe za pripadajuću mu privatnu garažu u pešačkoj zoni u Varšavskoj ulici. Kako demonstranti nisu pušteni u tržni centar, manji broj njih je kasnije pojedinačno ušao. Zbog bušenja balona bivaju napadnuti od privatnog obezbeđenja Hoto grupe, što je dovoljni dokaz za tvrdnju da se o tom prostoru više ne može govoriti kao o javnom prostoru. Iako je koalicija za odbranu Varšavske na prvi pogled poražena, Celakoski kaže da je značaj višegodišnjih protesta nemerljiv, jer niko ne može reći da je sve bilo u redu, a izvučene su i izvesne pouke za budućnost. Ukazao je i da Hoto grupa nije izvršila ni minimum obaveza u pogledu zadovoljavanja javnog interesa. Jedan deo Varšavske ulice otet je za rampu privatne garaže, a drugi pretvoren u terasu za privatne kafiće unutar tržnog centra Hoto grupe. Reč je o preteranoj komercijalizaciji javnog prostora, usled koje on zapravo postaje privatni prostor. Kako nije napravljen ni prolaz do Gundulićeve ulice kao jedan od glavnih urbanističkih opravdanja celog projekta, jasno je da je priča o javnom interesu bila obična prevara.

Govoreći o taktičkim mrežama i platformama saradnje u procesu konfrontacije, Teodor je ukazao da je postojanje snažne namere važno koliko i društvena relevantnost plana, što znači da cilj mora biti postavljen na političkom nivou. Jedini ispravan stav jeste „mi hoćemo postići nešto”, a ne „mi propagiramo nešto”. Intenzivna saradnja i otvorenost prema različitim akterima čini da ove mreže budu inter-sektorske i inter-disciplinarne, a ključno je povezivanje sa organizacijama koje nisu iz istog kruga (poput sindikata i studenata). Time se izgrađuje šira javna platforma koja brani javna dobra. Za uspešnu borbu neophodna je i kompleksna, višeslojna organizaciona struktura, kakvu je njihova koalicija imala (četiri pomenute grupe građana, aktivisti, urbanistički savet, krizni štab za Cvjetni trg itd). Bitno je i izbegavati tvrde fraze, bilo da su anarhističke, kapitalističke ili neke treće, kako se nijedna grupa ne bi osetila konfrontiranom prema pokretu. Cilj koji treba ostvariti je participacija građana i uključivanje javnosti – nije bitno pridobijanje jednog stručnjaka da potpiše nešto radi potpisa, već je suština kako se oko bitnih pitanja može postići konsenzus svih stručnjaka. Čuli smo i da je važno koncentrisati energiju na ključne tačke (fokusirati se na neki spoljašnji događaj ili na zasedanje skupštine), a ne neplanski je rasipati (kao što je bio slučaj sa odbranom platana u Beogradu). Bilo je govora i o konkretnim modelima umrežavanja, odnosno proizvodnji institucija koje treba da pomažu nezavisnu kulturnu scenu.

Pred kraj radionice se povela diskusija o tome zašto gradnja hotela od 8 spratova kod fabrike Beko, koja ugrožava Beogradsku tvrđavu, nema veći prostor u javnosti. To je isprovociralo raspravu o razlozima teškoće pridobijanja ljudi u Srbiji da izađu na ulicu zbog određenog problema. Teodor je istakao da bi nekoliko stotina ljudi, ako se protest dobro orkestrira i artikuliše, bilo vrlo zanimljivo za medije, ali da treba pažljivo odabrati problem i udružiti one od kojih se ne očekuje da budu zajedno. Insistirao je i na dostupnosti kvalitetnih ljudskih resursa, poput Aleksandre Banović, a razgovor je zaključio uverenjem da platformu treba raditi samo sa onima za koje smo sigurni da nas neće napustiti ili sa onima čiji eventualni odlazak ne bi doveo u pitanje ceo proces.

 

  

Poseta Ekspediciji Inex Film

Subota, 19. novembar, 11:00 – 12:30 (Inex film, Višnjička 76)

—————-

Izveštaj sa posete:

 

Program drugog dana završen je izlaganjem Dobrice Veselinovića ispred Ekspedicije Inex film, a Ko gradi grad nastavljen je sutradan u istom duhu! Naime, prva aktivnost koju su učesnici imali u subotu bila je upravo poseta Ekspediciji Inex film. Nakon obilaska zgrade nekadašnjeg Inex filma na Karaburmi, u Višnjičkoj 76, na licu mesta je usledila kraća diskusija. Dobrica je istakao da je suština pokreta u samosnalaženju, poput prikupljanja minimalnih sredstava organizovanjem žurki i raznih kulturnih događaja, a ne pisanje projekta, što bi svakako obezbedilo više novca. Na tragu ideje da ljudi koji su se okupili urade ono što sami mogu i znaju je i cilj pokreta da ne stvara nekakvu instituciju, već mnogobrojne konekcije i neformalne mreže. Prisutne je, između ostalog, zanimalo i šta će biti sa Ekspedicijom kada vlasnik zgrade odluči da je upotrebi. Do tog trenutka treba izgraditi pokret koji će imati svoju ‘priču’ i dovoljnu prepoznatljivost i koji će se širiti u različitim pravcima nezavisno od lokacije. Nije bitan sam prostor, već proces koji se razvija u njemu. Dakle, zgrada koju smo obišli danas otvorena je za svakog.

 

  

Susreti gradskih entuzijasta i majstora (1. deo)

Petak, 18. novembar, 18:00 – 21:00 

Predstavljanje pojedinaca i grupa koje na sopstvenu inicijativu, sitnim koracima i velikom energijom unapređuju naš zajednički prostor.

Učestvovali:

Udruženje građana Almašani (Aleksandar Cvetković i Marijan Majin), Novi Sad –

inicijativa građana koja je uspešno uticala na izmene urbanističkog plana za Almaški kraj

Ana Vilenica, Pančevo –

urbane regeneracije: slučaj Tašmajdanskog parka u Beogradu

Vlado Čutura, Beograd –

bivši predsednik Mesne zajednice Kaluđerica

Beobuild Forum, Beograd 

internet platforma o funkcionisanju, izgledu i razvoju Beograda, organizatori radionice za optimizaciju gradskog saobraćaja

Aleksandra Banović, Beograd –

bivša direktorka Zavoda za zaštitu spomenika Beograda, pokretač inicijative stručnjaka protiv izmene detaljnog urbanističkog plana kojim bi se ugrozio Kalemegdan

Inicijativa za Društveni centar (Aleksandar Bede), Novi Sad –

inicijativa za promenu namene kasarne Rudolf Arčibald Rajs

Sačuvajmo beogradske platane (Vladimir Milutinović), Beograd –

grupa za zaštitu platana na Bulevaru kralja Aleksandra

Jugo cikling kampanja (Mirko Radovanac), Beograd –

koorganizatori Ulica za bicikliste i promoteri biciklizma

Ekspedicija INEX film (Dobrica Veselinović), Beograd –

samoorganizovana kolektivna akcija oživljavanja zgrade Inex filma

 

Moderirali: Ana Džokić, STEALTH.unlimited i Marko Aksentijević

** PREUZMITE AUDIO SNIMAK SUSRETA **

——————–

Izveštaj sa susreta:

 

Nakon otvorenog razgovora, tokom kojeg se na teorijskom i načelnom nivou promišljala moguća saradnja gradskih entuzijasta i institucija, kao i realnost samoorganizovanja između pojedinaca, bili smo u prilici da čujemo i vidimo ko su istinski gradski entuzijasti i majstori. U dvadesetominutnim izlaganjima saznali smo šta su i na koji način oni praktično i konkretno uradili za dobrobit svojih zajednica, ali i svih nas. Na prvim susretima, održanim u petak, predstavilo se 9 inicijativa, koje neiscrpnom energijom i neumoljivom upornošću čine da njihove sredine i zajednice budu dostojne života u njima.

 

Prvo se predstavilo Udruženje građana Almašani iz Novog Sada. Među pokretačima Udruženja našlo se 15 građana, okupljenih u cilju sprečavanja drastične promene izgleda (a time i suštine) Almaškog kraja. Reč je o delu grada koji je vrlo specifičan, jer je više od 300 godina urbanistički netaknut. Za formu građanske inicijative odlučili su se jer smatraju da je njihova ideja nadstranačka i da se tiče opšteg dobra. Naime, generalni urbanistički plan za almaški kraj, usvojen pre sedam godina, predviđao je izgradnju modernih višespratnica i velikog bulevara, što bi u potpunosti izmenilo Almašku četvrt. Taj plan je ova inicijativa građana osporila. Najpre su pronašli stručnjake i formulisali alternativni detaljni urbanistički plan, koji su preuzeli čak i njihovi oponenti. Veliki uspeh ovog udruženja ogleda se u tome što su upravo njihovi predlozi postali osnova novog detaljnog urbanističkog plana, koji je zvanično prihvaćen. Nakon spašavanja Almaškog kraja, koji u izvesnom smislu nalikuje beogradskoj Skadarliji, sledeći cilj Udruženja građana Almašani je da ovom delu Novog Sada pronađe pravu namenu.

 

Zatim smo čuli izlaganje Ane Vilenice o slučaju Tašmajdanskog parka u Beogradu kao primeru urbane regeneracije, koja na brutalan način čini privatizaciju javnog prostora vidljivom i proizvodi u njemu klasnu promenu. Rekonstrukcijom Tašmajdanskog parka 2010. godine, koja je uključila i postavljanje kamera, uništena je njegova nekadašnja intimnost, a ljudi koji su nekad opušteno spavali u parku više na to ne mogu ni da pomisle. Konflikt između interesa investitora i drugih, širih delova društva na ovom primeru je lako uočljiv. Investitor „revitalizacije” parka bila je azerbejdžanska vlada. Da bi se jasno videla bista pokojnog azerbejdžanskog diktatora Gajdara Alijeva, oca sadašnjeg gospodara te zemlje, u Tašmajdanskom parku posečeno je čak 120 stabala. Ceo projekat je rađen praktično u tajnosti, a beogradska vlast je uz Alijeva postavila i bistu Milorada Pavića, izrazitog predstavnika ratnohuškačkog nacionalizma devedesetih godina, zato što u romanu Hazarski rečnik pripoveda o nekadašnjim stanovnicima Azerbejdžana, Hazarima. Vilenica je zaključila da ove dve skulpture, koje simbolizuju autokratiju i šovinizam, drastično menjaju značenje koje je park nekada imao. Bilo je reči i o brojnim akcijama i performansima („Hvala za naftu”, „Nagorno-Karabah je Srbija” itd.), koji su pokrenuti krajem prošle godine u znak protesta protiv promene parka i njegovog otuđivanja od onih kojima bi trebalo da pripada.

 

Skupu se potom obratio Vlado Čutura, bivši predsednik Mesne zajednice Kaluđerica, koja je poznata i kao najveće bespravno (divlje) naselje na Balkanu. Vlado je poznat po tome što se u duhu istinskog entuzijaste trudio da uvede red u ovo naselje. Kada je sedamdesetih godina postao predsednik Mesne zajednice, Kaluđerica je imala 6000 stanovnika, a nijednu osnovnu školu, čak ni trafiku. Šireći kulturu solidarnosti i zajedničkih, javnih akcija, Vlado se trudio da za svoju ideju humanije Kaluđerice pridobije što više njenih građana i da ih mobiliše i pokrene, naročito obrazovane i intelektualce. Ističe da je bio spreman 100 sati da ubeđuje čoveka dok dotični ne prihvati da „skoči u baru” i da nikada nije odustajao. Kao rezultat takvog rada uveden je vodovod, asfaltirane su ulice i napravljen je detaljan urbanistički plan. U okviru sistema koji je razvijao nije bio problem organizovati radnu akciju, u kojoj je za jedan vikend 2000 komšija očistilo sneg i u najmanjim ulicama Kaluđerice i to kada je sneg bio toliko velik da se od centra Beograda do ovog naselja moralo ići pešice.

 

Sledeći su se skupu obratili pokretači internet platforme Beobuild Forum, koja se bavi funkcionisanjem, izgledom i razvojem Beograda, a poseban akcenat stavlja na saobraćajna pitanja u gradu. Forum je pokrenut 2005. godine, a danas ima preko 2000 članova i više hiljada posetilaca. Ovde se ljudi mogu informisati ili izložiti svoja saznanja o gotovo svim prostornim, urbanističkim ili saobraćajnim pitanjima u Beogradu. Na Forumu se diskutuje i o predlozima autobuskih linija preko novog Mosta na Adi, na osnovu čega bi se gradskim vlastima uputili konkretni zahtevi. Koordinatori Foruma ističu da je važno da konačna rešenja zaista budu u interesu građana, što ne bi bio slučaj ako bi se izvršilo puko prebacivanje ili delimična promena postojećih linija. Na ovogodišnjem Mikser festivalu Beobuild Forum je organizovao radionice za optimizaciju gradskog saobraćaja. Svaki građanin imao je priliku da uzme učešće u unapređenju saobraćaja u gradu. Uticaj Beobuild Foruma je vremenom postao toliko značajan da danas predstavnici gradske vlasti gotovo svakodnevno prate diskusije na Forumu i često usmeravaju na Beobuild Forum one koji se kod njih raspituju za određene projekte.

 

Aleksandra Banović, bivša direktorka Zavoda za zaštitu spomenika Beograda, govorila je kao predstavnik inicijative stručnjaka protiv izmene Detaljnog urbanističkog plana kojim bi se ugrozio Kalemegdan. Istakla je da je prostor Beogradske tvrđave, koja ima status spomenika od izuzetnog značaja, napadnut na više lokacija – i kod fabrike Beko, i kod Beton hale, i kod Donjeg grada, gde opasnost preti od širenja prostora zoološkog vrta. Ovi poduhvati bi onemogućili svrstavanje Beogradske tvrđave na UNESCO listu Svetske kulturne baštine. Ovi procesi ugrožavanja Kalemegdana odvijaju se uz podršku gradske vlasti – predlog novog Detaljnog urbanističkog plana dozvoljava da se u podnožju Kalemegdana, kod fabrike Beko, podigne stambeni objekat od 100.000 kvadratnih metara, sa 8 spratova, na samo 20 metara od Beogradske tvrđave. Taj kompleks bi potpuno zaklonio pogled na Tvrđavu sa Dunava. Aleksandra Banović je povodom uništavanja Kalemegdana dala mnogo intervjua, objavila je dosta tekstova, poslala je puno pisama, pisala je i austrijskom ambasadoru, ali odgovora nije bilo. Ona ističe da investitori ne prihvataju sugestije i da se stručnjaci ništa ne pitaju, već samo političari, kao i da je problem Zavoda za zaštitu spomenika Beograda u tome što se na rukovodeća mesta postavljaju nestručni ljudi po političkoj liniji.

 

Aleksandar Bede nastupio je ispred Inicijative za Društveni centar iz Novog Sada, koja ima za cilj promenu namene kasarne Rudolf Arčibald Rajs. Prikazan je i film „Otvorene kasarne” u produkciji Centra za nove medije kuda.org. Inicijativa je u početku imala pedesetak pripadnika, sastanke radne grupe održavali su jednom nedeljno, a danas sa 150 članova i programskom, informativnom i arhitektonskom sekcijom predstavlja intenzivnu vežbu direktne demokratije. Ovi ljudi u velikim vojnim kompleksima u Novom Sadu vide potencijal za zadovoljavanje raznih potreba civilnog sektora. Koncentrisali su se na ovu konkretnu kasarnu zbog njenog prostranstva od 7500 kvadratnih metara sa 14 objekata, na kojem bi mogle da se smeste i škole i celokupna neformalna scena Novog Sada. Osim stava da je demilitarizacija grada nužna, Inicijativa na primeru ove kasarne, čiju privatizaciju priprema Republička direkcija za imovinu, želi da istakne i problem javnog dobra u odnosu na netransparentni proces privatizacije. Paradoks u ovom slučaju je da je Vojska zapravo partner Inicijativi, da su ljudi iz Vojske ponudili saradnju u vidu organizacije projekcija filma „Otvorene kasarne” i čišćenja prostora. Aleksandar je ukazao da postoji šansa da se nešto uradi dok Vojska ima kontrolu nad kasarnom, jer su gradske institucije indiferentne. Među članovima Inicijative postoje razmimoilaženja oko toga šta treba uraditi – jedni bi koliko sutra zauzeli kasarnu, drugi bi da teoretski razviju i uobliče ideju zauzimanja kasarne, koje može biti legalno, na sivo ili skvoterski. Svi se slažu u jednom – ako se nešto namerava uraditi, to bi trebalo da bude pre izbora na proleće.

 

Sledeći učesnici Susreta gradskih entuzijasta i majstora bili su predstavnici grupe Sačuvajmo beogradske platane, koja je nastala spontano u cilju zaštite platana u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu, koje je gradska vlast odlučila da poseče zbog njihovog navodnog truljenja. Okupili su se ljudi koji se ne poznaju i pozvali su medije, koji su se do seče slabo odazivali, a kada je seča počela potpuno su zanemeli. Čuvari platana nisu imali gotovo nikakvu moć, sopstvenim telima su branili stabla. Jedno drvo su uspeli da sačuvaju 2 meseca, nekad su čuvali više stabala tokom celog dana, koškali su se sa policijom i nadmudrivali se sa 3 ekipe za seču. Učesnici ove akcije ističu da je većina stabala bila zdrava, da je možda tek poneka grana bila trula i da su opštinske odluke o seči donete samo dan-dva pre seče i to ispravljanjem prethodne odluke. Mediji su najčešće objavljivali potpuno netačne informacije i samo Radio Beograd 202 i E-novine su bili otvoreni za ovu priču. Osim što govori o potpunoj nemoći građana da kroz medije dopru do ljudi, ovo iskustvo je nedvosmisleno potvrdilo i da mediji nisu ništa drugo do čist PR vlasti. Grupa ljudi koja je branila platane ističe i da su upozoravali da će grad kupiti tramvaje koji su infrastrukturno neodgovarajući, što se i dogodilo sa „špancem”, zbog čega su ih takođe u medijima predstavljali kao „gomilu ludaka”. Zaključuju da će ovakve stvari prestati da se dešavaju kada prva osoba iz struke ostane bez licence. Iako nijedan platan nije spašen, ova akcija uliva nadu da će se u vremenu pred nama širiti front ljudi koji su spremni da se bore za svoj grad, kao i njihova svest o važnosti prava na grad.

 

Među gradskim entuzijastima bio je i Milan Borić iz Jugo cikling kampanje iz Beograda, koja se javlja kao koorganizator „Ulica za bicikliste”. Kampanja „Ulice za bicikliste” sprovodi se svakog poslednjeg petka u mesecu od 5 popodne, kada njeni učesnici voze jedan krug po centru Beograda kako bi skrenuli pažnju na loš položaj biciklista u Beogradu. Radi se o jednoj od najranjivijih kategorija u saobraćaju, što zbog neodgovarajuće infrastrukture, što zbog izuzetno niske saobraćajne kulture (vozači automobila uglavnom nemaju razumevanja za bicikliste). Tradicija spontanog okupljanja i vožnje bicikala ukazuje na ove probleme i ugroženost biciklista. Ona će se nastaviti dokle god budu ugroženi – dok se ne naprave biciklističke staze i u starom delu grada poput onih na Novom Beogradu ili dok se ne obezbedi sigurnost biciklista na kolovozu primenom određenih mera, npr. smanjenjem dozvoljene brzine za automobile. Među njihovim zahtevima je i omogućavanje unošenja bicikala u autobuse i vozove, ali je stav nadležnih bio da to nije potrebno. Aktivisti iz Jugo cikling kampanje rade na svojim zahtevima kontinuirano i istrajni su u ovoj maratonskoj borbi Davida i Golijata.

Drugi dan skupa Ko gradi grad završen je predstavljanjem Ekspedicije INEX film iz Beograda, koju je predstavio Dobrica Veselinović. Reč je o samoorganizovanoj kolektivnoj akciji oživljavanja napuštene zgrade nekadašnjeg Inex filma koja okuplja pojedince i organizacije kojima je neophodan prostor za rad i kulturnu produkciju, a čiji su najčešće jedini resursi sopstveno znanje i volja. Inicijativa je nastala u martu tekuće godine, pozvani su ljudi koji bi mogli da budu zainteresovani i prvi sastanak je dogovoren za 20. mart. Oživljavanje zgrade odvijalo se narednih meseci kroz različite radne akcije poput akcija čišćenja, iznošenja šuta, oslikavanja prostora, ali i organizovanjem kulturnih manifestacija (npr. Pesničenje, koncerti, tribine, izložbe, projekcije filmova itd). Čuli smo da Ekspedicija Inex film istražuje mogućnosti samoorganizovanja, solidarnosti i uradi sam životne filozofije u Beogradu s početka 21. veka. Svaki učesnik Ekspedicije  predlaže i stvara sadržaje koji postaju deo kolektivnog napora da se ovaj prostor osposobi za stvaralaštvo i razmenu ideja. Dobrica je istakao i da se organizovanjem različitih događaja ljudi umrežavaju i da je bitno da se oni vežu za ovaj prostor, ali ne zbog prostora kao takvog, koji je privremena zona Ekspedicije, već zbog procesa koji se razvija u njemu. Saznali smo i da se pojavio vlasnik samog prostora koji je pre par godina kupio ceo objekat sa namerom da gradi stambenu zgradu ali je zbog krize to odloženo i vlasnik se saglasio da Ekspedicija Inex film nastavi da koristi prostor do daljnjeg. Trenutno se uvode struja i voda, zastakljuju se prozori i iščekuju nove akcije i događaji!

 

  

Otvoreni razgovor o ulozi gradskih entuzijasta i majstora



Petak, 18. novembar, 16:00 – 17:30

Fokus razgovora je bio građanin kao kontrolor i incijator urbanog razvoja. Šta podstiče gradske entuzijaste i majstore? Šta možemo da naučimo od njih? Da li je njihovo delovanje nova forma građanstva ili samo pokazatelj stanja odnosa u današnjem društvu? Zašto ovakve inicijative uglavnom ostaju izolovane? I kako partnerstvo između građana i institucija može dovesti do uravnoteženijeg urbanog razvoja?

Učestvovali:

Đorđe Pavićević, Fakultet političkih nauka Beograd
Nebojša Milikić, umetnik i aktivista, Kulturni centar REX
Teodor Celakoski, Pravo na grad, Zagreb
Žaklina Gligorijević, direktorka Urbanističkog zavoda Beograda

Preuzimte audio snimak razgovora audio 


 

Izveštaj sa razgovora:

Na razgovoru koji je zamišljen kao uvod u susrete gradskih entuzijasta i majstora diskotovalo se o ulozi gradskih entuzijasta i majstora u urbanom razvoju, različitim aspektima njihovog delovanja, kao i o odnosu između građana i institucija i njegovim efektima.

Govoreći o kolektivnom delovanju, Nebojša Milikić je ukazao da je zgrada kao takva objekat koji iziskuje saradnju među ljudima i da se šire društvene promene reflektuju na zajednički život u zgradi. Kao inicijator projekta izgradnje glavnog kanalizacionog kolektora u Kaluđerici metodom samodoprinosa (prema kojem ljudi zajedničkim ulaganjem sami rešavaju problem), Milikić se direktno susreo sa različitim tipovima ideološke svesti na mikro sferi. U razgovoru sa ljudima o gradskim problemima i načinima njihovog prevazilaženja lako se mogla uočiti otvorenost jednih za planiranje i zajedničku akciju, uz nezainteresovanost drugih koji rešenje radije prepuštaju haotičnim silama tržišta. Na istom tragu je i pojava iz 90-ih godina, kada su uglavnom simpatizeri SPS-a zadržali ideološki koncept zajedništva iz vremena socijalizma, dok su oni sa druge strane političkog spektra bili potpuno nezainteresovani za bilo kakve zajedničke akcije. Ljudi se već duži niz godina osećaju prepušteni sami sebi, a tranzitološka paradigma tu pojavu samo pojačava.

Profesor Đorđe Pavićević je istakao da se fenomen kolektivnog delovanja najbolje ostvaruje kada određene usluge i servise izvršavaju oni koji su za to direktno zainteresovani, dakle – sami građani, a ne oni koji su najisplativiji. Istaknuto je i da se neki problemi mnogo bolje rešavaju na lokalnom nivou, ali pod uslovom da nije reč samo o preslikavanju rešenja sa centralnog nivoa. Profesor je izneo i stav da centralna vlast treba da reguliše samo osnovna pitanja, a ne da propisuje ljudima kako će da žive. Suprotno tome, u Srbiji postoji šuma propisa, normiran je svaki segment života (osim protoka novca i delovanja političkih partija), što vodi u preregulaciju u kojoj ljudi ne poštuju propise (poput sumanute zabrane sušenja veša na terasi).

Teodor Celakoski iz zagrebačke grupe Pravo na grad pojsanio je da je ta organizacija deo šireg fronta za javna dobra. Kao deo koalicije, platforme za zajednička i javna dobra, ova grupa, polazeći od pojedinačnog slučaja stvara front protiv neoliberalne koncepcije otimačine javnog zemljišta. Na jednom nivou, na nivou prava, vrši se pritisak od strane nevladinog sektora u pravcu osporavanja Predloga zakona o igralištima za golf u Hrvatskoj, koji otvara širok prostor i za korupciju i za urbanizaciju poljoprivrednog i šumskog zemljišta, što je samo sinonim za otimanje javnog prostora. Na drugom, lokalnom, znatno vidljivijem nivou pažnja se poklanja pojedinačnim lokacijama izvođenjem različitih akcija. Bilo je reči i o finansiranju ovih procesa.

Direktorka Urbanističkog zavoda Beograda, Žaklina Gligorijević, ukazala je da je sistem toliko inertan da mu ne pomaže ni entuzijasta iznutra i da bi mogla da napiše knjigu o tome šta je sve nemoguće uraditi zbog manjkavosti sistema. Iako su prepisana zakonska rešenja u skladu sa evropskim standardima, sistem ne funkcioniše u korist građana i gotovo jedini odgovor na njihove različite inicijative i predloge je da to što se zahteva nije moguće uraditi. Drugim rečima, ako u zakonu ne piše eksplicitno da nešto može da se uradi, odgovor centralnih institucija biće da ne može. Izraženo je uverenje da je potrebno dati više slobode lokalnoj samoupravi i regulisati stvari na što nižem nivou. Sa druge strane, čuli smo i suprotno mišljenje Teodora Celakoskog da spuštanje nekog problema na lokalni nivo (recimo problema kanalizacije) ne bi dovelo do rešenja problema, jer je korupcija znatno više rasprostranjena na lokalnom nego na centralnom nivou. Ukratko, u neuređenom sistemu, u kojem gazduju lokalni „šerifi”, decentralizacija samo pogoršava mogućnosti građana da utiču na bolje sutra svoje zajednice.

 

  

 

Radionica 1 – Pulska grupa / Za Muzil

Petak, 18. novembar, 11:00 – 15:00  

Prezentacija i razmena znanja i veština potrebnih za organizovanje inicijativa koje se bore za veću ulogu građana u razvoju gradova. Šta je potrebno da bi one bile održive, efikasnije i masovnije? I kako doći do zajedničkih predloga za zajedničkiji grad? Radionicu je vodio Emil Jurcan iz Pulske grupe i inicijative Za Muzil.


 

Izveštaj sa radionice:

Radionici je prisustvovalo tridesetak učesnika. Pulska grupa, koju čini 6 arhitekata, nastala je 2006. godine i jedna od okosnica njihovog delovanje je borba protiv privatizacije bivših vojnih prostora na teritoriji Pule. Te bivše vojne zone su uglavnom napuštene i preti im realna opasnost da padnu u ruke privatnih vlasnika, čime bi građani ostali uskraćeni za korišćenje velikog dela javnog pulskog zemljišta koje bi, da nema privatizacije, mogli upotrebiti u različite svrhe. Jedan od takvih prostora, koji se naročito ističe veličinom prostranstva, jeste i poluostrvo Muzil. Inicijativa za Muzil nastala je u cilju osmišljavanja i sprovođenja strategije i akcija kojima bi ovaj važan deo Pule ostao u rukama svih građana.

Govoreći o aktivnostima Pulske grupe, Emil Jurcan je istakao i projekat „Crveni plan Pule” iz 2008. godine. Crveni plan je rezultat istraživanja neformalnog urbanizma Pule, urađen je na osnovu informacija objavljenih u lokalnim medijima u rasponu od godinu dana, a Pulska grupa ga smatra istinskim urbanističkim planom grada. Reč je o planu za grad koji se nalazi u alarmantnom (crvenom) stanju. Prvi korak u njegovoj izradi bilo je uočavanje crvenih, tj. kriznih polja – žarišta, na osnovu čega je nastala takozvana „mapa krize grada Pule”. Na mapi su locirani razni događaji iz 2007. godine poput pobuna, žalbi, okupacija, demonstracija, bespravne gradnje, komunalnih i radnih akcija, a prikazani su i potencijalni budući konflikti – lokacije napuštenih objekata i neasfaltiranih puteva. Samoinicijativne akcije, poput čišćenja zelenih površina, pošumljavanja, uređivanja pešačkih staza, oslikavanja fasada i pisanja grafita, svakako utiču na promenu životnih uslova u gradu, ali odnosi u gradu ostaju netaknuti. Svi primeri prikazani na mapi u funkciji su iznalaženja jasnijih oblika intervenisanja u gradu i definisanja strategije koja ne bi menjala samo uslove, nego i odnose života u gradu. Emil je istakao i da su građani koji su sami rešavali svoje komunalne probleme odbijali plaćanje komunalnih usluga i da se u praksi mnogo više problema reši uzajamnim dogovorom komšija i sugrađana nego u slučaju njihovog rešavanja kroz institucije.

Kao član Inicijative za Muzil, Emil je dobar deo radionice posvetio i tom pitanju. Poluostrvo Muzil, korišćeno od strane vojske, napušteno je nakon 200 godina. Članovi Inicijative smatraju da nijedan pojedinac ne sme doći u priliku da planira budućnost svih ostalih stanovnika, pogotovo ako je reč o toliko velikom području. Cilj je sprečiti razdvajanje Muzila od Pule i njenih stanovnika, tj. sprečiti planiranje budućnosti Muzila bez učešća samih građana u tom procesu. Kako državna i gradska uprava (tj. sve političke stranke) već dugo pripremaju privatizaciju Muzila, Inicijativa za Muzil je krenula u akciju osvajanja, tj. odbrane tog prostora. Jurcan ističe da strategija prisvajanja prostora ima dve funkcije – odbrambenu, koja podrazumeva samu odbranu tog prostora, i ofanzivnu, koja podrazumeva njegovo aktivno korišćenje u svrhu opšteg dobra. Nulta tačka, tj. prvobitni korak u tom procesu je menjanje percepcije tog prostora u svesti građana – ljudi treba da shvate da postoje i alternative onim projektima koje nameću političke strukture; oni treba da opažaju grad kao samoorganizovani organizam.

Emil Jurcan je naveo šest etapa koje treba sprovesti u borbi za određeni prostor, a to su proglas (manifest), protest, privremeno korišćenje, arhitektura, okupacija i urbanizam. Osvajanje Muzila je pratilo ove etape. Prvo je izdat proglas u novinama koje su oni pokrenuli pod nazivom Otvoreni Muzil, zatim je održan protest sa zahtevom da Muzil mora da ostane javno zemljište. Nakon toga počeli su privremeno da koriste, jer što se ljudi više identifikuju sa određenim prostorom, više će biti spremni da se bore za njega, pa se time povećavaju šanse za uspeh celog projekta. Muzil je paradigma zajednice ljudi koja zauzima određen nekorišćen javni prostor u svrhu razvijanja kulture, čime se gradi grad postkapitalističkih kultura umesto još uvek dominantnog kapitalističkog grada. Kao sličan primer navedena je i situacija u vojnom kompleksu na ostrvu Katarina, čiji su jedan deo počeli da koriste ribari (jer im je potrebna obala), na drugom delu su dovođene koze na ispašu, a treći deo su „okupirala” deca kojoj je potreban prostor za igru.
Inicijativa se svojim delovanjem momentalno zamerila gradonačelniku Pule i političkim strukturama, zato što Muzil predstavlja područje suprotstavljenih interesa. Danas je vidljiva, aktivna podrška Inicijativi za Muzil manja nego pre 3 godine, jer lokalna vlast konstantno vrši represiju prema građanima koji podržavaju ovaj projekat (pretnje gubitkom posla).

U diskusiji koja je usledila nakon Emilovog izlaganja ostali učesnici radionice razmenili su svoja iskustva. Najviše je bilo reči o mogućnostima zaštite rubnih područja Zvezdarske šume, koja malo po malo bivaju uništena od strane privatnih investitora, ali uprkos tome, još uvek nisu formulisane strategije osvajanja tog prostora. Pričalo se i o uspešnoj strategiji ozelenjavanja Zrenjanina. Učesnici su se složili da je druga inicijativa imala znatno više uspeha od prve, jer u planskom ozelenjavanju javnih površina uz učešće građana Zrenjanina ne postoji nikakav konfliktni interes, što svakako nije slučaj sa Zvezdarskom šumom. Ukratko, gradske institucije Zrenjanina prihvatile su projekat (Dobro drvo) zato što je to bio minimum onoga što su mogle da urade. Prisutni učesnici iz Makedonije upozorili su da problem koji postoji u Skoplju nije samo ideološki i estetski, već i politički, jer su Albanci u Skoplju gotovo jednoglasno protiv postojećih urbanističkih rešenja, čija je svrha nametanje nacionalnog (makedonskog) identiteta svim građanima.

 

  

Rečnik gradskih rešenja

Četvrtak, 17. novembar, 19:00

Rečnik gradskih rešenja približio je 15 profesionalnih i ličnih razmišljanja o mogućim i poželjnim promenama u našem okruženju. Kroz petominutna izlaganja, učesnici su probali da izlože jedan predlog, skroman ili sasvim utopijski, upućen gradskim vlastima ili samim građanima, usresređen na infrastrukturu, estetiku, međuljudske odnose ili druge teme koje smatraju važnim za (Beo)grad.

Učestvovali:

Snežana Ristić, urednica redakcije za kulturu na Radiju Beograd 2: REMODERNIZACIJA

Pavle Ćosić, pisac: STREET ART

Maja Lalić, arhitektkinja i programska direktorka Mikser festivala: PARTICIPACIJA

Dušan Rajić, ulični umetnik: JAČANJE LOKALNE ZAJEDNICE

Zoe Gudović, aktivistkinja, Rekonstrukcija ženski fond: NE BUDI TRASH BUDI FRESH (TOALETIZACIJA) / ČEŠKAJ ME NEŽNO

Stevan Filipović, filmski reditelj: BIOSKOP VOŽDOVAC

Snežana Džekulić, aktivistkinja, Centar za integraciju mladih: ULICE DECI

Zoran Erić, kustos, Muzej savremene umetnosti: URBANI FEUDALIZAM (BORBA ZA PROSTORNU PRAVDU)

Ružica Sarić, arhitektkinja i pokretačica Beogradske internacionalne nedelje arhitekture: CENTAR NA KRAJU GRADA

Miloš Tomić, filmski reditelj: PROLAZNICI KAO ŽIVE ENCIKLOPEDIJE

Dubravka Sekulić, arhitektkinja: ŠKOLSKI PROGRAM

Nenad Trifunović, grafički dizajner, Metaklinika: BICIKL I SIRENE

Milica Lapčević, umetnica i urednica emisije Reči i slike Radija Studio B: SVETLOSTI BEOGRADA

Tobias Strahl, istoričar umetnosti: TEXT AND THE CITY

Đorđe Balmazović, umetnik, grupa Škart: RADNE AKCIJE

 

Moderirala: Mia David, direktorka Kulturnog centra Beograda

 

** PREUZMITE AUDIO SNIMAK REČNIKA **

————-

Izveštaj sa Rečnika gradskih rešenja

Počeo je drugi po redu Ko gradi grad! Događaj je, kao i prošle godine, otvoren Rečnikom gradskih rešenja na kojem smo iz 15 uglova slušali o načinima kojima naše okruženje možemo učiniti boljim. Izložene su različite ideje i opservacije koje se kreću od filozofsko-utopijskih do konkretnih i praktičnih.

U okviru zahteva za remodernizacijom mogli smo čuti da javni prostor nekada nije bio roba, da je pripadao svima, te da ga je potrebno vratiti ljudima, a ne otuđivati od njih podizanjem ograda. Kao preduslov remodernizacije navodi se promena obrazovne paradigme koja dominira Srbijom od početka 90-ih godina, a koja bi razvijala u ljudima ideju filantropije i osećaj za zajednički prostor. Predlaže se i borba za prostornu pravdu, oličena u otporu urbanom feudalizmu, koji dopušta nekolicini „šerifa” da vuku sve konce. Kao primer su navedeni šoping molovi na Novom Beogradu, koji dovode i do radikalne promene u samom ponašanju ljudi. Istaknut je značaj participacije građana i njihovog uključivanja u ove procese, odnosno jačanje lokalnih zajednica u cilju promene svesti „amorfne, bespomoćne mase”. Na tom tragu je i predlog organizovanja dobrovoljnih radnih akcija za pomoć najugroženijima, jer se kvalitet jedne zajednice meri upravo njenim odnosom prema toj kategoriji građana. Izražena je i potreba vršenja većeg pritiska na gradske (i državne) vlasti radi suštinskog rešavanja problema dece koja žive i rade na ulici.

Predloženo je zauzdavanje urbanizacije (Beo)grada, kako bi se sačuvale lepe tačke (svetlosti) grada, kao i mogućnost stapanja sa prirodom u neposrednoj blizini gradskog jezgra (na dorćolskom keju). Od praktičnih predloga smo mogli čuti da u rekonstrukciji i izgradnji grada treba da učestvuju prvenstveno umetnici/e, a ne samo arhitekte, kako bismo izbegli paradoks da BEOgrad važi za „najsiviji” grad u Evropi. Konkretna ideja je i obnova Bioskopa Voždovac, koju bi pratila izgradnja tematskog parka oko njega. Među najoriginalnijim predlozima ističu se Toaletizacija – uz slogan „ne budi trash, budi fresh” – postavljanje tuš-kabina u svakom gradskom bloku koje će doprineti zajedništvu i socijalizaciji ljudi.

Predstavljena je i zanimljiva koncepcija da u prolaznicima treba videti žive enciklopedije. Ljudima na ulici ne treba se obraćati samo uobičajenim pitanjima (npr. koliko je sati), već treba pitati sve što nas zanima (i biti otvoren za pitanja drugih), jer se grad najbolje gradi upoznavanjem ljudi oko nas koji možda nose odgovore na mnoga naša pitanja.

Da bi sve navedeno postalo moguće neophodno je i objavljivanje različitih tekstova, eseja i publikacija koje se bave problemima razvoja grada i lokalnih zajednica, jer je koncentracija teme grada u javnom diskursu od neprocenjivog značaja.

Rečnik gradskih rešenja završen je zaključkom da duši treba više prostora nego telu, te da je razvijanje solidarnosti i osećaja zajedništva uporište od kojeg treba poći u izgradnji grada po meri njegovih građana.

Novi pristupi, sveže prakse

U toku turbuletnog perioda ‘tranzicije’ različiti arhitektekti, aktivisti, predstavnici civilnog i javnog sektora započeli su rad na projektima i pristupima koji uključuju građane u bavljenje i rešavanje urbanističkih i prostornih problema zajednice. Koji su inspirativni primeri? I koje su prednosti (i prepreke) uključivanja građana u procese rešavanja urbanih pitanja?

Subota, 19. jun, 16:30 – 18:30

Tokom turbuletnog perioda ‘tranzicije’ različiti arhitekti, aktivisti, predstavnici civilnog i javnog sektora započeli su rad na projektima i pristupima koji aktivno uključuju građane u rešavanje urbanističkih i prostornih problema zajednice. Koji su inspirativni primeri? I koje su prednosti (i prepreke) uključivanja građana u procese rešavanja urbanih pitanja?

Govorili:

Biljana Gligorić, arhitektica, Expeditio, Kotor

Ivan Kucina, docent, Arhitektonski fakultet, Univerzitet u Beogradu

Zlata Vuksanović Macura, koordinatorka za stanovanje, UN HABITAT

Nebojša Milikić, autor projekta Flux oko nas, Kulturni centar REX

Moderirala: Ana Džokić, STEALTH.unlimited

 

Preuzmite audio snimak celog razgovora

 

DSC01444  DSC01450  DSC01470

 

Pogledajte sve slike

1 2 3