Deložacije

Oduzimanje stanova građanima koji nemaju novca da plaćaju usluge javnih preduzeća ili bankarske kredite, te iseljenje iz nelegalizovanih objekata ili smeštajnih kapaciteta preduzeća u stečaju je olako redukovano na rešavanje dužničko-poverilačkog odnosa, u kojima profitiraju privatni izvršitelji. Ovaj radni sto okupio je stanare koji su pod direktnom pretnjom prinudnog iseljavanja, i koji nemaju drugi krov nad glavom niti sredstva da ga obezbede. Učesnici su zajednički pokušali da formulišu nužni odgovor društva na ovakvu situaciju.

22. oktobar 2015. / 14:00 – 17:00

Učestvovali:

Stanari samačkog hotela Trudbenika, Beograd, Stana Krstić i Dragan Minić
Stanari samačkog hotela DMB-a, Beograd, Samailo Pantović
Stanari naselja Kamendin u Zemun Polju, Beograd, Milovan Pavlović
Sindikat zaposlenih radnika na određeno vreme Srbije, Niš, Miroslav Krstić
Regionalni centar za manjine, Marko Vasiljević
Moderatori: Ivan Zlatić i Tadej Kurepa

Audio snimak: Deložacije audio 

(ilustracija: protest, blok 72)


Izveštaj: Deložacije

 

Ivan Zlatić iz organizacije Učitelj neznalica i njegovi komiteti u uvodu je objasnio da problem deložacija proizlazi iz sukoba prava na imovinu i prava na stan. Naime, Ustav Republike Srbije kaže da je stan nepovrediv i nepovredivosti stana načelno daje prioritet u odnosu na imovinska prava. Na osnovu Ustava bi se moglo zaključiti da je pravo na stan(ovanje) važnije od imovinskih prava, tj. da veća prava ima osoba koja živi u stanu nego vlasnik tog stana (koji u njemu ne živi). U praksi je situacija drugačija, a razlozi zbog kojih se ljudi izbacuju iz stanova uglavnom su imovinske prirode. Dok, sa jedne strane, fizičkim prisustvom ljudi sam čin deložacije može biti spreči, sa druge strane, država preko privatnih izvršitelja (koji u ovim situacijama ostvaruju značajnu finansijku korist) naplaćuje dugovanja tako što ljudima oduzima veliki deo plate ili penzije, čime ih doslovno ostavlja bez ikakvih sredstava za život i tu, za sada, rešenja nema.

trudbenikO problemima sa kojima se suočavaju prvo su govorili Dragan Minić i Stana Krstić, predstavnici radnika građevinskog preduzeća Trudbenik gradnja, privatizovanog 2008. godine (jedna od 24 sporne privatizacije). Novi vlasnik Dragan Kopčalić, ubrzo posle privatizacije, rasprodao je svu imovinu preduzeća, a radnike je otpustio. Od tada su učestali pokušaji iseljenja radničkih porodica koje već decenijama žive na tri lokacije – u samačkom hotelu u Bloku 70 na Novom Beogradu, u smeštajnim kapacitetima na Konjarniku i u Krnjači (oko 80 porodica sa 250 ljudi). Kopčalić je ignorisao važeće odluke organa Trudbenika iz 2006. godine da se izvrši prenamena ovih objekata u stambene zgrade i počeo da primenjuje razne vrste pritiska kako bi primorao stanare da se isele. Činjenicu da stanari račune nisu plaćali direktno komunalnim preduzećima, već Trudbeniku, Kopčalić je iskoristio da im nagomila dug za struju, vodu i grejanje (ne plaćajući te račune nadležnim firmama iako su stanari svoje obeveze uredno izvršavali), a sve sa ciljem da ih zbog duga izbaci iz stanova kako bi te objekte potom prodao. Trudbenik je završio u stečaju i problemi stanara su prešli u nadležnost stečajnog upravnika.

Dragan Minić, stanar samačkog hotela Trudbenika u Bloku 70, istakao je da su svi stanari prvo ostali bez posla, a zatim su uslovljeni da napuste svoje stanove, što su oni odbili, pošto im je to jedini krov nad glavom i smatraju da imaju pravo da tu ostanu. Već godinama žive pod konstantnom pretnjom prinudnog iseljenja, pokušaji deložacija su povremeni, ali uglavnom neuspešni zbog solidarnog odgovora stanara, njihovih prijatelja i građana koji ih podržavaju. Nadležni im na razne načine život u tom prostoru čine nemogućim, kako bi ih primorali da se isele. U leto 2015. im je isključena struja zbog duga koji su bili primorani da prihvate. Iako su svi redovno plaćali i kiriju i račune, sud je presudio da je svako od stanara dužan između 700.000 i 1.000.000 dinara. Trudbenik gradnjom sada upravlja stečajni upravnik, koji nastavlja sa iseljenjima da bi prodao samačke hotele i isplatio poverioce. Stečajni upravnik na različite načine pokušava da podeli stanare i da stvori utisak da nisu svi podjednako ugroženi. Npr. stanar jedne od 15 stambenih jedinica dobio je rešenje za iseljenje još pre četiri godine, dok pojedini ni do danas nisu dobili takvo rešenje.

Stana Krstić, koja živi u smeštajnim kapacitetima Trudbenika na Konjarniku objasnila je da većina stanara na Konjarniku ima rešenje o korišćenju tih prostorija i da u tim rešenjima ne piše da su oni dužni da ih napuste po odlasku u penziju, tj. prestanku radnog odnosa. Ipak, svi su tuženi za iseljenje i skoro 90% stanara je dobilo presude za iseljenje, mada ima drastičnih razlika u presudama za iste stanove (jedan sudija je odbio tužbu, drugi je naložio iseljenje). Osim tužbe za iseljenje, svi stanari tuženi su i za naknadu štete zbog korišćenja prostorija u kojima žive (jer navodno nemaju pravo na to). Izvršitelji su po presudama, preko banaka, krenuli u prinudnu naplatu. Kako bi ih primorali na iseljavanje, grejanje im je isključeno 2008. godine, a struja 2011. godine, ali su pomoću veza uspeli da je ponovo uvedu (što ih je dodatno koštalo 1.700 evra po stanu). Reč je o ljudima koji nemaju gde da odu, iako su ceo radni vek proveli u Trudbeniku. Zato umesto termina samački hotel, baraka, smeštajni kapaciteti treba insistirati da su to radnički stanovi koje su radnici stekli svojim radom i izdvajanjem u zajednički stambeni fond.

 

O sličnim problemima govorio je Marko Živković, stanar samačkom hotelu preduzeća u stečaju 21. maj iz Rakovice. Iako su se stanari tog objekta legalno uselili pre 20–40 godina, ispoštovali sva pravila kuće, plaćali račune i kiriju godinama, tuženi su zbog enormnih dugova koje oni nisu napravili već su nastali nemarnošću (ili namerom) države. Već godinu i po dana nemaju ni struju ni vodu, a institucije kojima su se obraćali ne reaguju. Naime, Opština Rakovica i Crveni krst Rakovica su nakon poplava u maju 2014. u prazne stambene jedinice u objektu uselili na nekoliko meseci ljude pogođene poplavama. Dug za struju i vodu koji je napravljen u to vreme trebalo je da izmiri opština Rakovica, ali nije to učinila, zbog čega je ceolom objekatu isključena struja i voda.

I u slučaju Trudbenika i u slučaju 21. maja je reč o deložaciji drugim sredstvima, jer stanari nisu fizički izbačeni iz stanova, već se stvaranjem izrazitno nehumanih uslova za život primoravaju na samoiseljenje. Ovo su jasni primeri surovog postupanja i flagrantnog kršenja ljudskih prava od strane države i novih vlasnika, kao i veštačkog generisanja duga, jer su stanari dovedeni u situaciju da plaćaju dugove koje nisu napravili i to tako što im se direktno odbija novac od plata ili penzija, zbog čega im je ugrožen i sam život. Sve što ovi ljudi žele je da ostanu u tim stanovima, uz plaćanje kirije koju firma odredi, dok firma (država) želi da ih izbaci iz objekta po svaku cenu, svesno ignorišući činjenicu da oni nemaju gde da odu. U vezi sa situacijom stanara samačkog hotela 21. maj, učesnici skupa Tzv. stambeno pitanje potpisali su tri apela: Opštini Rakovica (da uvede struju i vodu), Agenciji za privatizaciju (da nađe rešenje koje neće rezultirati iseljenjem ljudi) i pošto ovi apeli nisu urodili plodom, pre nekoliko dana i Siniši Malom, Gradonačelniku Beograda.

IMG_1110 IMG_1111  IMG_1123 IMG_1136

Marko Vasiljević iz Regionalniog centra za manjine, organizacije koja se, između ostalog, bavi i promocijom prava na stanovanje i sprečavanjem prinudnih iseljenja, istakao da su prethodnih godina zabeležili 20 kolektivnih prinudnih iseljenja u Beogradu, kojima je raseljeno oko 2.800 ljudi (mahom iz neformalnih naselja). Tokom ovih iseljavanja uočili su brojne povrede prava: iseljenja se vrše noću, bez odgovarajućeg obaveštenja, bez sudske odluke, uz pretnje roditeljima da će im deca biti oduzeta i slično. Kod ovakvih iseljenja, država po pravilu ne obezbeđuje alternativni smeštaj prinudno iseljenima, iako je to njena obaveza. Ona proizlazi iz činjenice da je Republika Srbija potpisala međunarodne ugovore (koji su po snazi odmah ispod Ustava), poput Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji zabranjuje prinudna iseljenja (osim onda kada ih je nemoguće izbeći – na primer, iz bezbednosnih razloga) i propisuje da nijedno iseljenje ne sme da rezultira beskućništvom, odnosno, da je država dužna da obezbedi adekvatan smeštaj ljudima koje iseljava. Međutim, organi državne uprave ne uzimaju u obzir međunarodno važeće standarde ljudskih prava, iako su oni deo našeg pravnog sistema, te prema tome, obavezujući.

Regionalni centar za manjine je zagovarao usvajanje zakona koji reguliše pitanje prinudnih iseljenja, a koji bi obezbedio pravnu zaštitu ljudi koji su pogođeni deložacijama. Marko je istakao da je avgusta 2015. godine podneta prva radna verzija tog zakona, a posle skupa Tzv. STAMBENO PITANJE (u novembru 2015.) objavljen je Nacrt zakona o stanovanju u kome su ova prava samo delimično uključena (videti komentar Ivana Zlatića u Danasu).

 

O problemima stanara naselja Kamendin u Zemun Polju govorio je stanar Milovan Pavlović. U okviru projekta socijalnog stanovanja, preko Centra za socijalni rad, socijalno ugroženim licima u najam na pet godina ponuđeno je 176 stanova iz tzv. programa 1.100 socijalnih stanova. Mesečni zakup prvobitno je iznosio 1.900 dinara, ali je vremenom cena komunalija dostigla ogromne cifre, što stanari nisu mogli da izmire od iznosa socijalne pomoći. Koristeći pravo da iseli stanara koji ne plati troškove stanovanja tokom 3 uzastopna meseca, Grad Beograd i Infostan su tužili jedan broj ljudi za iseljenje ili za naplatu duga. Osim što žive pod permanentnom pretnjom prinudnog iseljenja, stanari nemaju sredstva za život jer su im primanja blokirana zbog dugova.

IMG_1106

O inicijativi vezanoj za izvršenja koja pokreću javna preduzeća radi naplate potraživanja (dugova) od imovine građana govorio je Miroslav Krstić, predstavnik Sindikata zaposlenih radnika na određeno vreme Srbije. On je ispričao kako su masovno izašli na ulice Niša, udruženi sa srodnim organizacijama, i podneli zahtev za hitno preduzimanje mera kojima bi se zaštitile socijalno ugrožene kategorije stanovništva od postupka izvršenja. Ta izvršenja od 2012. godine sprovode privatni izvršitelji za račun javnih komunalnih preduzeća, bez sudskog postupka, što nije praksa u Evropskoj uniji. Privatni izvršitelj nije sudija i neustavno su mu dodeljena sudska ovlašćenja. Važno je da građani koji se nađu u ovoj situaciji nekako izdejstvuju sudsku parnicu, jer bez učešća suda oni nemaju nikakvu šansu protiv izvršitelja koji imaju ovlašćenje da im blokiraju primanja radi naplate dugova. Miroslav je još istakao da pored zakona o izvršenju, treba insistirati i na donošenju zakona o imovinskom cenzusu, na osnovu kojeg bi se izradile socijalne karte porodica i obezbedila socijalna zaštita ugroženih lica, umesto što se blokadom primanja i/ili (pretnjom) oduzimanjem stanova guraju u bezizlaznu situaciju.

 

Na ovaj skup pozvani su i predstavnici Društva sudija Srbije, kako bi dali perspektivu pravosuđa na pomeranje nadležnosti iz suda ka privatnim izvršiteljima. Iako se nisu odazvali, u pisanom odgovoru na poziv istakli da sprovedenu privatizaciju procesa izvršenja vide kao problem.

film iseljenje 6

Nakon pojedinačnih izlaganja usledila je diskusija sa ciljem iznalaženja pravaca zajedničkog delovanja. Da bi se nešto korenito promenilo u konkretnim situacijama, učesnici skupa odlučili su da se zajednički aktivno uključe u proces donošenja novog Zakona o stanovanju i održavanju zgrada (videti primedbe na Nacrt zakona kolektivno podnete 7. decembra 2015.). I da u konkretnim situacijama deložacije daju solidarnu podrška različitim grupama, da masovno učestvujemo u zajedničkim apelima i pritiscima, sve dok ne izdejstvujemo promenu zakonskih rešenja.

Bilo je reči i o mogućnosti pokretanja tužbe pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Ako neko u slučajevima prinudnih iseljenja donese rešenje za koje ne postoji delotvorni pravni lek, može se neposredno tražiti privremena mera Evropskog suda za ljudska prava, koji je do sada u takvim situacijama zahtevao da se iseljenje obustavi. Čuli smo i da pojedine sudije imaju stav da nikoga ne iseljavaju iz stana jer smatraju da mora da se poštuje potpisana međunarodna konvencija o ljudskim pravima.

Zajednička platforma, pokrenuta tokom samog skupa, treba da postavi stvari tako da bude jasno da se ovde radi o borbi za socijalna prava, za goli život, za egzistenciju. Bez obzira zbog koje obaveze se ljudi suočavaju sa iseljenjem (dugovi prema javnim preduzećima, dugovi prema bankama ili nešto treće), u pitanju je ista borba sa jedinstvenom porukom da se svakome mora garantovati pravo na krov nad glavom.

Toksično stanovanje

Strukturalnom promenom društvenog u privatno vlasništvo, sistematskom rasprodajom i uzurpacijom gradskog zemljišta i državnog stambenog fonda, život u gradovima u Srbiji u proteklih četvrt veka značajno je promenjen. Stanovanje je postalo stvar snalaženja, unosna investicija, jednima izvor prihoda, a drugima dug koji treba otplatiti. Kako bismo razumeli posledice odsustva stambene politike i svođenja stanogradnje na pravljenje profita, u okviru ovih otvorenih razgovora bavili smo se toksičnom stranom stambenog pitanja. Kroz presek brojnih situacija u kojima stanari: ostaju bez već uplaćenog stana, bivaju primorani da se isele iz zatrovanih zgrada, postaju žrtve nejasnih uslova kreditiranja, ostaju bez krova nad glavom zbog mega projakta ili žive u socijalnim stanovima za koji ne mogu da pokriju komunalije, analizirali smo mehanizme ovih situacija ali i načine na koji ti mehanizmi pokreću prevarane na organizovanje.

22. oktobar 2015. / 18.30 – 21

Učestvovali:

Ne da(vi)mo Beograd, Radomir Lazović i Andrija Stojanović
Stanari smeštajnih kapaciteta Trudbenika, Beograd, Stana Krstić
Blokce72.wordpress.com, Novi Beograd, Mladen Bogićević
Stanari naselja Kamendin u Zemun Polju, Beograd, Zorana Pavlović
Udruženje bankarskih klijenata Efektiva, Marko Vasić
Južni bulevar 128, Beograd, Branko Belaćević
Moderatori: Marko Aksentijević i Ana Džokić

Audio snimak: Toksično stanovanje audio 

(ilustracija: protest, Blok 72)


Izveštaj: Toksično stanovanje

 

Kako Beograd na vodi, najvredniji projekat stanogradnje kojim se država danas bavi, najbolje oslikava politiku i odnos države prema stanovanju, prvo smo čuli priču članova inicijative Ne da(vi)mo Beograd, Radomira Lazovića i Andrije Stojanovića. Pošto su se prijavili kao potencijalni kupci, oni su pokušali da „kupe” stan u okviru Beograda na vodi. Pozvani su u zgradu Geozavoda na „ekskluzivni prodajni događaj” uz to da sa sobom ponesu 1.000 evra za rezervaciju stana. Na događaju je bilo još sedamdesetak kupaca (predsednik Vlade Srbije izjavio je da je tog dana prodato 2.000 stanova), koji su mogli da pogledaju prototip stambenog prostora u prirodnoj veličini. Prodavci i hostese nisu imali adekvatne odgovore na konkretna pitanja koja su potencijalni kupci postavljali, npr. u vezi rokova izgradnje, kvaliteta stolarije i parketa, grejana itd. “Prevrtali su očima i odgovarali da će izrada biti najvišeg kvaliteta.” Svaki kupac je sa prodavcem mogao da razgovara najviše 20 minuta, a rečeno im je da će osim ove prve zgrade biti izgrađena još jedna slična, kao i hotel (do 2018.), a u blizini i šoping–mol i „kula” (za 4–5 godina). Članovi inicijative nakon toga su „izabrali” stan od 60 kvadrata na šestom spratu, bez pogleda na reku, sa cenom kvadrata 2.644 evra bez poreza, uz obaveznu garažu od 19.000 evra – ukupno oko 200.000 evra. Tražeći na uvid kupoprodajni ugovor, saznali su da to nije moguće i da u tom trenutku mogu samo da potpišu ugovor o rezervaciji, nakon čega imaju rok od dva dana za uplatu 1.000 evra naknade za rezervaciju. Ako u roku od dva dana ne uplate naknada za rezervaciju, rezervacioni ugovor se raskida, a ukoliko uplatu izvrše u roku od deset dana dobijaju kupoprodajni ugovor i tom prilikom plaćaju 10% vrednosti stana. Ukoliko tokom tih deset dana odustanu od kupovine stana, rezervaciona naknada se ne vraća, a 1.000 evra ostaje kompaniji Belgrad na vodi.

Prilikom rezervacije stana kupac se informiše i o dinamici plaćanja rata – obavezi da u definisanim intervalima uplaćuje određene iznose novca. Pošto je očigledno da zapravo kupci stanova u potpunosti finansiraju izgradnju po fazama, osnovno pitanje je zašto onda strani investitor učestvuje u profitu sa 68% i zašto se najvredniji deo Beograda poklanja nekome ko čak ni ne ulaže novac? Radomir i Andrija su zaključili da se prodaja stanova odvija u domenu spektakla dok je suštinski potpuno netransparentna, kao uostalom i ceo projekat. Ukratko, ovaj slučaj uklapa se u opštu situaciju u Beogradu i Srbiji, gde ne postoji politika stanogradnje, već samo interes pojedinaca čiji profit i špekulantske radnje država svesrdno omogućuje.

  

O problemima radnika Trudbenika, koji žive u stanovima na tri lokacije, govorila je Stana Krstić. Stavljajući akcenat na objekte na Konjarniku, ona je istakla da je gradnja tih stanova finansirana doprinosima radnika Trudbenika i da su ti stanovi građeni za njih. To su prvobitno bile barake, tako da su radnici uložili značajna sredstva da bi napravili pristojno mesto za život (neki su dogradili i po 20 kvadrata svojim novcem). Još 1995. godine pokušali su da ih otkupe, ali su odbijeni uz izgovor da ne postoje tehnički uslovi za otkup stanova (iako je nekoliko stanova ipak bilo otkupljeno). Nakon što 2005. godine država nije izašla u susret zahtevima stanara da se smeštajni kapaciteti izuzmu iz najavljene privatizacije, preduzeće je 2008. godine prodato firmi Monterra Dragana Kopčalića, koji je postao vlasnik i pripadajućeg zemljišta na kojem se stanovi nalaze. Njemu je zapravo namera bila da dođe do vrednog zemljišta, da sruši ove objekte i izgradi petospratne stambene zgrade radi prodaje. Zbog toga je odmah tužio za iseljenje sve porodice. U 90% slučajeva donete su presude za iseljenje, a bilo je i desetak pokušaja iseljenja.

Svi stanari su tuženi i za naknadu štete zbog korišćenja prostorija u kojima žive, a presude se kreću od 200.000 do 1.000.000 dinara iako su sve komunalije redovno plaćali i uprkos tome što im je grejanje isklučeno 2008. godine, struja 2011. godine, a vodu ne koriste sa vodomera Trudbenika. Zbog toga se ljudima veliki iznosi odbijaju od plata i penzija, čime ih država, uz to što pokušava da ih izbaci na ulicu, dovodi u nemoguću situaciju jer ih ostavlja bez ikakvih sredstava za život. Kopčalić je bio deo ekipe iz zvezdarske Demokratkse stranke koja je bila umešana u brojne sumnjive poslove. Nakon što je zapao u dugove, počeo je da rasprodaje svu imovinu, uključujući i firmu Monterra, koja je sad registrovana na Devičanskim ostrvima. Uprkos svemu tome, premijer Vučić je nedavno izjavio da u tom slučaju nema ničeg protivzakonitog i da ne postoji mogućnost krivičnog gonjenja.

Danas u stanovima na sve tri lokacije živi ukupno oko 80 porodica (250 ljudi) i to na osnovu rešenja o korišćenju privremenog smeštaja do konačnog rešenja stambenog pitanja. To znači da bi oni morali da imaju određena prava, ali kako su njihovi stanovi prodati kao deo imovine Trudbenika, sva njihova stečena prava su pogažena i ti stanovi se tretiraju kao privatno vlasništvo, a takav stav je nažalost zauzeo i Privredni sud.

bgnocu1-2

O slučaju takozvanih „smrdljivih zgrada” u bloku 72 pričao je Mladen Bogićević, autor bloga Blokče72. Mladen je kupio stan na kredit u naselju koje je gradila Građevinska direkcija Srbije. Svih 700 stanova u naselju prodato je pre početka gradnje (po tržišnoj ceni od 1.300 evra po kvadratu) i tokom gradnje je sve delovalo obećavajuće. Mladenova zgrada useljena je početkom 2014. godine, a već par meseci kasnije stanari dve od šest zgrada počinju da se žale na jak smrad. Ubrzo se ispostavilo da su te dve zgrade tretirane otrovnim oplatolom (otpadnim uljima) u toku gradnje; kompletan beton je zatrovan, čišćenje je praktično nemoguće i jedino bezbedno rešenje je srušiti ih i podići nove zgrade. Uprkos neshvatljivoj izjavi direktora Instituta za javno zdravlje da povećane koncentracije otrovnih materija u vazduhu nisu opasne po život, ako se u tim stanovima ne provodi puno vremena, država je odlučila da te dve zgrade iseli i da njihovim stanarima dodeli 7 evra po kvadratu za iznajmljivanje stanova, dok se problem ne sanira.

Iako su u januaru 2015. stanari potpisali ugovor o rušenju zgrada, u julu 2015. je odlučeno da se one neće rušiti, a stanari ostalih zgrada (među kojima je i Mladenova) ostavljeni su sa dve otrovne zgrade u naselju. U mnogo većem problemu našli su se vlasnici stanova u te dve „smrdljive zgrade” (oko 200 porodica). Ukoliko odluče da kupe novi (drugi) stan, oni time gube pravo subvencije učešća (20%) na prvi stan, a pošto subvencija više ne postoji plaćaju i PDV i prenos apsolutnih prava pri kupovini tog drugog stana (ljudi iz najmanjih stanova u minusu su bar 10.000 evra). Od njih se traži da potpišu aneks ugovora, a onome ko odbije država prestaje da plaća novac za iznajmljivanje stana, pri čemu bi jedno domaćinstvo imalo oko 500 evra fiksnih mesečnih troškova (oko 200 evra za stambeni kredit, oko 200 evra za iznajmljivanje stana u kojem će živeti, oko 100 evra za komunalije za dva stana). Sve to treba izdržati devet godina, jer će toliko Građevinska direkcija Srbije uspeti da odlaže proces na sudu, za koji je izvesno da će ga građani (koji se za njega odluče) na kraju dobiti.

Iako se šteta meri stotinama miliona evra, za nastalu štetu zapravo ne postoji krivac – Građevinska direkcija Srbije podnela je tužbu protiv NN lica za ugradnju otrovnog oplatola, ali nikakva istraga nije pokrenuta. Situacija sa otpadnim uljima koja se koriste u u Srbiji koriste u građevinarstvu je vrlo problematična, jer se ne radi njegovo prečišćavanje i svako korišćenje oplatola je zapravo lutrija. Puka je slučajnost da li će neka zgrada koja je građena poslednjih godina u Srbiji biti opasna po život ili neće – moguće je dobiti oplatol koji je napravljen od otpadnih ulja iz Petrohemije (vrlo otrovan) ili od otpadnih ulja koja nisu toliko otrovna; moguće je da gradnja dugo traje zbog čega će otrov da izvetri, a moguće je i da se otrov oseti tek naknadno ukoliko se zgrada brzo završi. Mladen je zaključio da je uvek bolje kupiti plastične cevi i liti beton u njih nego koristiti oplatol ili bilo koji drugi premaz, jer se tu nikad ne zna na čemu smo.

 

Kako izgleda život u naselju Kamendin u Zemun Polju čuli smo od stanarke Zorane. U pitanju je naselje koje je gradio Grad Beograd, a jedan deo naselja namenjen je socijalnom stanovanju. Za socijalne stanove mogli su da konkurišu socijalno ugrožena lica (sa primanjima po domaćinstvu manjim od 60% srpskog proseka), lica raseljena iz nehigijenskih naselja, teški invalidi, lica kojima je potrebna tuđa nega i pomoć, a na bodovanje su uticali visina primanja, stručna sprema, godine staža. Zorana Pavlović je skupila puno bodova i stekla pravo da zakupi stan od 52 m2 na pet godina uz mogućnost produženja ugovora. U ugovoru stoji da se pravo na stan gubi ako se zakupnina ne plati tri meseca uzastopno, ali ne piše koliko su visoki računi za komunalije.

U naselju je naišla na brojne probleme zbog kojih joj je zdravlje dodatno narušeno. Pre svega, sam ugovor je obmana – on definiše uslove za socijalno stanovanje, a zbog previsokih cena komunalija ustvari se radi o tržišnim uslovima stanovanja. Takođe, u startu je napravljena razlika između takozvanih „platiša” (ljudi koji mogu da plate sve dažbine, neretko ljudi sa visokim primanjima za koje je nejasno kako su uopšte stekli pravo na socijalne stanove) i „neplatiša” (socijalno ugroženih koji ne mogu da plate dažbine i prežive sa preostalim novcem) – bitna je jedino platežna moć, a ne kako se neko ponaša (da li ugrožava druge).

Zorana godinu i po dana živi bez struje, u zgradi koja je napukla i u kojoj žive teški invalidi i psihijatrijski bolesnici, što čitavu situaciju okrutne ekonomske ugroženosti čini još bezizlaznijom i poraznijom, a pritisci koji se vrše na nju (dobijala je i po četiri puta uvećane račune) su “toksičniji od radioaktivnog zračenja”. Ona nema više novca ni za hranu, jer je za dve godine napravila dug od 4.000 evra za Infostan, zbog čega joj se odbija 2/3 penzije. Kako nije imala novca da plaća previsoke račune, tužena je od strane Grada za raskid ugovora (načula je da je pravi razlog revanšizam jer je bila aktivistkinja za prava žena i žrtava nasilja). Iako u trenutku otkaza nije dugovala ništa za zakupninu, već samo za komunalije, rečeno joj je da je dobila otkaz jer Grad može da radi šta god poželi i da je preterala kad se pobunila protiv terora kojem je izložena.

12309950_751508881615487_140028143260855607_o

Potom smo od Marka Vasića, čuli o aktivnostima Udruženja bankarskih klijenata Efektiva, koje je pokrenuto 2011. sa ciljem da okupi građane koji su se našli u problemu jer su uzeli stambene kredite, i to ne samo u švajcarskim francima. Kredite u „švajcarcima” u Srbiji ima 22.000 porodica.

Marko je više puta upozorio da je bolje celog života ostati podstanar nego uzeti bilo kakav stambeni kredit (bez obzira na valutu). Ljudi znaju da banka, u slučaju neplaćanja rate na vreme, ima osnova da raskine ugovor i znaju da tako ostaju bez stana, ali uglavnom ne znaju da u slučaju gubitka stana moraju da plate i ostatak duga, niti su svesni da im taj dug mogu naplaćivati od redovnih primanja (tako ostaju i bez stana za koji su uzeli kredit i bez novca za iznajmljivanje drugog stana).

Da bi neko otplatio kredit, treba da ima konstantan posao u narednih 20–30 godina i da sve to vreme bude zdrav, a može se desiti i da teret kredita ostane na jednom od supružnika ako se   raziđu. Uzimanje stambenog kredita je zapravo čista lutrija – banka čini sve što može u svoju korist, a na štetu klijenta, jer je sistem napravljen za njih, a ne za nas. Marko je uzeo kredit u „švajcarcima” i ubrzo shvatio kako se banke ponašaju – prilikom sklapanja ugovora, platio je proviziju (2.000 CHF) za samo odobrenje kredita, kredit je dobio po najnižem kupovnom kursu banke, a rate je godinama plaćao po prodajnom kursu, a suočio se i sa protivzakonitim podizanjem kamatne stope sa 3.9 % na 6.9 % (umesto 350, mesečna rata je postala 570 evra).

Udruženje Efektiva dobilo je veliki broj sudskih sporova protiv banaka, a podneli su više hiljada tužbi. Naime, banke ne bi smele da primenjuju (kao zaštitu svog kreditnog plasmana) ni podizanje kamatnih stopa ni mehanizam valutne klauzule, a one to redovno i protivzakonito čine, koristeći član ugovora u kojem piše da „kamata zavisi od poslovne politike banke”. Kako je prema Obligacionom zakonu sve što je neodredivo pravno ništavo, klijent može da pobedi banku na sudu (presuđuje se da kredit bude beskamatan i da klijent vrati u ratama samo onaj deo kredita koji je dobio). Problem je što ti procesi predugo traju, a banka, nakon gubitka spora, uslovljava klijenta time da će mu refinansirati kredit samo ako se odrekne novca koji mu ona po presudi duguje. Udruženje Efektiva ne želi da uništi banke, već samo da ih primora da počnu da poštuju zakone. Cilj je da se ljudi koji su uzeli kredit u „švajcarcima” izjednače sa ljudima koji imaju kredite u evrima, odnosno, da banke ostvaruju običan profit, a ne ekstra–profit. O ovom problemu Efektiva je pregovarala sa Vladom Srbije; oformljeno je radno telo koje treba da pronađe rešenje za građane koji imaju kredite u „švajcarcima”, ali rešenje ni do danas nije pronađeno.

   

Prvi dan razgovora zatvorio je arhitekta Branko Belaćević, pričom o problemu u kojem se našao nakon kupovine stana u zgradi u Južnom bulevaru 128, koju je tek trebalo sagraditi. Radilo se o tržišnoj kupovini stanova. Radovi su napredovali po planu do 2008. godine kada je, zbog prevare od strane investitora, gradnja stala, a novca za njen završetak nije bilo. Buduće komšije su se udružile i nastupile jedinstveno, sa stavom da moraju pobediti investitora. Ušli su u zgradu, organizovali izvođenje preostalih radova i grupno podneli tužbu protiv investitora. Svaki vlasnik morao je da doinvestira svoj stan (10–20 % od sume koju su platili investitoru) i tu se donekle pojavio problem međusobnog (ne)poverenja, jer su ovi ljudi već jednom bili prevareni. Uprkos tome i postojanju različitih interesa stanara (neko je kupio stan radi izdavanja, a nekome je to jedini krov nad glavom), u toj fazi svi su bili jedinstveni. Uspeli su da pokriju različite aspekte delovanja (jer su među njima bili i pravnik i građevinac i arhitekta), da završe zgradu i da se usele.

Sve je bilo skladno dok je postojao zajednički (spoljni) „neprijatelj” – investitor. Međutim čim je investitor „pobeđen” (nakon 6 godina sudskog procesa, osuđen na dve godine zatvora) došlo je do podele među stanarima. Jedna grupa njih opredelila se za špekulaciju – cilj im je bio da na divlje dozidaju jedan deo zgrade. Prevareni ljudi postali su prevaranti, koji žele da izigraju sistem kako bi zaradili i pokrili svoje dodatne troškove. Rezultat toga je da je ulični deo zgrade skoro u potpuno sređen (svi stanovi su useljeni), dok dvorišni deo zgrade i dalje ima nedovršenu fasadu, stanove koji kisnu i očajne stanare. Branko je zaključio da su u ovoj priči najtoksičniji ispali ljudi, a onima koji žele stan poručio je da treba sami da ga grade, a nikako da ga kupuju.

Komunalne komunalije

Održavanje zgrade i grejanje samo su neki od troškova stanovanja koje je teško namiriti, kako zbog široko rasprostranjenog siromaštva, tako i zbog nejasnih odnosa između individualnog i zajedničkoh vlasništva. Polazeći od napora koji daju plodove od Niša do Novog Sada, na radnom stolu Komunalne komunalije bavili smo se zakonodavnim okvirom za održavanje zgrada, dometima pokušaja građanske kontrole javnih komunalnih preduzeća, kao i kapacitetima postojećih energetskih sistema i njihove potencijalne alternative.

23. oktobar 2015. / 13 – 17

Učestvovali:

Udruženje predsednika skupština stanara, Niš, Saša Kostić
Aleksandar Macura, analitičar energetskih politika
Centar za nove medije_kuda.org, Novi Sad, Zoran Pantelić
Inicijativa za udruživanje Skupština stanara, Novi Sad, Branislav Kozarčić
Društveno odgovorna mreža ANLI, Aleksandar Milošević
Centar za primenjene evropske studije, Srđan Đurović
Moderatori: Marko Aksentijević i Noa Treister

Audio snimak: Komunalne komunalije, 1. deo audio
Audio snimak: Komunalne komunalije, 2. deo audio 

(ilustracija: protest Udruženja predsednika skupština stanara, Toplana Niš)


Izveštaj: Komunalne komunalije

 

Skupu se prvi obratio Saša Kostić iz Niša, predsednik Udruženja predsednika skupština stanara i vlasnika privatnih zgrada, istakavši da je Udruženje nastalo u februaru 2015. godine. Inicijalna kapisla koja je izazvala reakciju brojnih građana bila je eskalacija niških računa za grejanje (koji su porasli 100% u odnosu na novembar 2014.) i nemogućnost velikog broja nezaposlenih i siromašnih građana da ih plaćaju. Bez sudskih procesa, ljudima su na vrata dolazili privatni izvršitelji, a oni su brzo uvideli da su udruživanje i samoorganizovanje jedini način da se tome odupru.

Do velikog rasta cene grejanja došlo je zbog prelaza sa naplate po kvadratnom metru na naplatu po utrošku, a da za tu promenu nisu postojali uslovi – niti je bila promenjena infrastruktura (automatizacija u podstanicama) niti su stanovi imali odgovarajuću stolariju (koja dosta utiče na temperaturu u stanu). Suočeni sa mogućnošću da ostanu bez stana zbog dugova za grejanje, građani su odlučili da se isključe sa mreže daljinskog grejanja jer nemaju novca da ga plaćaju. Kako je politika grada bila da ne postoji mogućnost isključenja sa mreže (jer se navodno kupovinom stana sa centralnim grejanjem automatski preuzima i obaveza njegovog plaćanja), nastao je otvoren sukob sa gradskim čelnicima.

Udruženje je organizovalo masovne proteste, okupilo dosta stručnjaka i dobilo veliku medijsku pažnju i podršku. Utvrdili su da zakon nigde decidirano ne brani da se pojedinac isključi sa sistema za daljinsko grejanje i zauzeli stav da će se svi kolektivno isključiti sa sistema i sami snaći za grejanje. Nakon istrajnosti u masovnim protestima i kampanji, gradska vlast je omogućila privremeno isključenje sa mreže (za koje sada toplana pokriva sve troškove), a biće moguće i trajno isključenje (nakon sudskog postupka za raskid ugovora). Isključenje sa sistema može biti kolektivno (isključi se cela zgrada i napravi sopstvenu kotlarnicu) i individualno (otkače se radijatori u stanu, a sistem u zgradi se ne dira). U drugom slučaju pojedinci sami odlučuju kako će se grejati, uz ogradu da su uslovljeni infrastrukturom zgrade (da li postoji funkcionalan dimnjak, da li je adekvatna elektroinstalacija u zgradi i slično). Udruženje je za kratko vreme postalo dosta uticajno – za mnoga gradska pitanja sada se traže njihovi predlozi i uvažava njihov stav. Saša je zaključio da je sistem čvrsto povezan i da njegovi delovi ne popuštaju pred pojedincima, ali da sistem puca kada je suočen sa velikim brojem udruženih građana i da rezultata ima samo ako postoji jedinstvo u narodu. Takođe, kada u Nišu hiljade ljudi izađu na ulice i kažu „vi iz toplane nas potkradate”, važno je da se ljudi podignu i u drugim gradovima sa sličnim problemom i zauzmu isti takav stav prema svojim lokalnim strukturama.

bio-sam-na-protestu-sa-penzionerima-1446200866

Aleksandar Macura, analitičar energetskih politika, ukazao je da je pitanje sistema daljinskog grejanja vrlo složeno i da je glavni problem tog sistema tehnološki. Naime, daljinsko grejanje, po definiciji, nije i ne bi smelo da bude pretvaranje komercijalnog goriva u toplu vodu (što je slučaj u celoj Srbiji) već je način da se iskoristi ili toplota koja je nastala u nekim drugim procesima (industrijskim ili procesima proizvodnje električne energije) ili lokalno raspoloživa obnovljiva energija. U Srbiji se pak spaljuju uvozna fosilna goriva i iz njih se pravi topla voda – proizvodnja toplote u Srbiji je među najskupljim u Evropi i ona je ekonomski neodrživa jer se za grejanje koriste gas i mazut koji su preskupi. Iz toga proizlaze svi drugi problemi poput neefikasnosti ili neopravdanih troškova. Država se načelno ne bavi ovim problemom, a on prevazilazi znanja i mogućnosti političara na lokalnom nivou koji su za to zaduženi. Do pre 5–6 godina to nije bila politička tema, međutim, eskalacija problema nastaje sa prelaskom sa merenja po kvadratnom metru na merenje po utrošku, jer se tada videlo koliko to zapravo košta, a to prosečan građanin Srbije ne može da plati. Zbog toga zatim nastaje i problem sa izvršiteljima. Prelaz na merenje po utrošku pravda se evropskim preporukama, iako one zapravo kažu da se merenje po utrošku može uvesti samo tamo gde je to ekonomski opravdano, a u današnjoj, ekonomski devastiranoj Srbiji svakako nije.

IMG_1183

Zoran Pantelić, iz novosadskog Centra za nove medije_kuda.org, koje je između ostalog fokusirano i na probleme održavanja zgrada i svih pratećih troškova, ukazao je da su inicijativu započeli spontano pre dve godine i da su se koncentrisali na propitivanje kapaciteta političkog udruživanja stanara i njihovu moguću snagu da utiču na promenu celokupne postojeće komunikacije sa gradskim vlastima. Građani lokalne zajednice su ih prvobitno (pogrešno) prepoznali kao agenciju za rešavanje pojedinačnih problema, jer inicijativa ima za cilj da pomogne udruživanju komšija i stanara kroz susrete i razgovore. Ipak, često se suočavaju sa činjenicom da su međuljudski odnosi unutar skupština stanara loši jer su stanari često međusobno posvađani i inertni.

Branislav Kozarčić, iz Inicijative za udruživanje skupština stanara Novog Sada, koja se bavi problematizovanjem organizovanja na lokalnom nivou, istakao je da se društvo povuklo pred državom i da su samoorganizovanje i solidarnost jedini način da se nešto učini u doba ekstremnog individualizma, frustracije i nezainteresovanosti građana. Oni su usmereni ka podsticanju stanara da formiraju skupštine tamo gde one ne postoje i ka udruživanju postojećih pošto država ne obezbeđuje održavanje stambenih zgrada – ne daje ni povoljne kredite ni subvencije za velike investicione radove.

    

Aleksandar Milošević govorio je o Društveno odgovornoj mreži ANLI, koja je započela aktivnost pre tri godine insistiranjem na jačanju finansijske samostalnosti zgrada. U tu svrhu organizovali su skupljaje ambalažnog i elektronskog otpada po zgradama. Skromna sredstva koja se zarade prodajom otpada, dele se pola-pola između fonda za održavanje zgrade i zajedničkog fonda mreže. Aleksandar je istakao da sve dok se ljudi ne angažuju i ne organizuju, država će im uzimati sve što može, kao i da pojedinačne žalbe i inicijative nemaju nikakve šanse za uspeh, dok određeni izgledi postoje samo ako je udruženo bar 100–200 zgrada.

 

Čuli smo i Srđana Đurovića iz Centra za primenjene evropske studije, koji se bavio partijskom „privatizacijom” javnih preduzeća i načinom na koji se njima upravlja u Srbiji. Srđan je istakao da se javna preduzeća osnivaju da bi zadovoljavala javni interes (interes svih građana) ali da u našoj praksi postoji problem lošeg upravljanja tim preduzećima – ona su prepoznata kao žarišna tačka nedokazive korupcije jer vlada kao vlasnik preduzeća postavlja sve upravljačke organe koje niko ne kontroliše. Politička odgovornost za njihovo poslovanje ne postoji, pošto celokupna politička elita učestvuje u „podeli kolača”. Srđan je ukazao da vlada treba da postavlja ciljeve javnom preduzeću (koji kvalitet usluge se traži, kome je sve usluga dostupna), njegovo funkcionisanje ne mora nužno da bude profitabilno (jer postoje i neekonomski ciljevi poput dostupnosti usluge svima), ali je bitno da preduzeće ne pravi astronomske gubitke, što se u Srbiji dešava zbog izostanka kontrole upravljanja. Neki zbog toga idu u drugu krajnost tražeći privatizaciju svih javnih preduzeća, ali time se problem ne rešava – kvalitet pružene usluge ne zavisi od tipa vlasništva (državno ili privatno) već je ključan način na koji se upravlja sistemom koji pruža uslugu, tj. moraju se uspostaviti određeni mehanizmi kontrole. U tom procesu presudna je uloga građana koji se moraju nametnuti kao politički akter koji zahteva odgovornost (lokalni funkcioner nema kud kada mu pod prozor dođe par hiljada ljudi). Jedan mogući pravac delovanja je oživljavanje mesnih zajednica i njihovo preuzimanje, a drugi pravac je ucenjivanje političkih elita (u smislu da lokalni političar zavisi od građana kojih se ta pitanja direktno tiču). Uz to je važno prepoznati u kojim situacijama je bolja strategija pravna borba (recimo pokretanje tužbi) a kada je to čista politička borba.

9274196f92d1733572981c20c903a205

U diskusiji koja je potom usledila bilo je reči o jednom od velikih uspeha niškog Udruženjao početku kontrole poslovanja Toplana preko institucije „prazne stolice” u nadzornom odboru tog komunalnog preduzeća. Naime, nakon što je Udruženje postalo prepoznatljiva snaga u društvenom životu Niša, uspeli su da izdejstvuju da u nadzornom odboru Toplana bude i njihov predstavnik. Na taj način obezbedili su da celokupno poslovanje preduzeća postane javno (do sada su se u tajnosti držali čak i podaci poput cene gasa koja se plaća Jugorosgasu) i time sprečene brojne mutne radnje, jer prisustvo građana u nadzornom odboru omogućava da se javnosti ukaže na svaku nezakonitu situaciju koja se primeti u poslovanju preduzeća. Ako se neka institucija napada spolja, ni najbolje istraživačke sposobnosti ni potpuno poznavanje njenog funkcionisanja nisu dovoljni da se bilo šta otkrije; uspeh je mnogo realniji ako se od nekog iznutra saznaju stvari – koja je logika neke odluke koja je doneta u preduzeću, sa kojim ciljem je ta odluka doneta i slično i zbog toga je nemerljiv značaj „prazne stolice”.

Niško Udruženje sada zahteva „praznu stolicu” i u nadzornom odboru niškog Parking servisa, koji je nedavno podneo preko 20.000 tužbi zbog zastarelih dugova za neplaćena parkiranja, oglušivši se tako o stav Vrhovnog kasacionog suda da svi javni komunalni dugovi zastarevaju posle godinu dana. Niška građanska inicijativa postavila je i zahtev gradskoj vlasti da u komunalnim preduzećima umesto kadrova postavljenih po političkoj liniji izabere kadrove po strogo profesionalnim kriterijumima. Zadatak koji je pred nama je razmišljanje o modelu koji preporučujemo u borbi za „praznu stolicu” (kontrolno mesto u nadzornom odboru), tj. na koji način bismo, vođeni primerom iz Niša, mogli slično da izdejstvujemo i u drugim gradovima.

Tokom diskusije smo čuli i da su građani praktično naterani da odustanu od prava da definišu kako će živeti u svojoj zgradi i u svom gradu, a često je ponavljano da treba raditi na tome da, umesto što se povlače, građani zauzmaju borbeniji stav i preuzmaju te institucije, inače će doći u bezizlaznu situaciju konstantne izloženosti pljački. Istaknut je značaj kontinuiranog informisanja, jer značajan problem predstavlja „nepismenost” stanara, koji često ne razumeju ni stavke na uplatnicama, ne učestvuju u radu zgrade, ne shvataju posledice odluka koje donose, a slično neznanje pokazuju i izvršna vlast i predsednici skupština stanara. Predloženo je i da se napravi komunalni vodič za građane u kojem će detaljno biti objašnjena razna komunalna pitanja (sve što treba znati o skupštinama stanara, kako se pišu žalbe i molbe, koje su prepreke na koje građani nailaze i slično).

Istaknut je značaj umrežavanja prisutnih organizacija i međusobnog obaveštavanja o načinima potkradanja od strane komunalnih preduzeća, jer su lokalni političari uglavnom na istoj strani (svi zajedno pljačkaju građane preko računa). Čuli smo i predlog da se napravi udruženje na državnom nivou koje će okupiti zainteresovana udruženja iz raznih gradova i štititi interese svih građana Srbije u sporenju sa javno–komunalnim preduzećima. Paralelno sa tim, treba u znatno većoj meri koristiti raspoložive instrumente u okviru međunarodnih institucija (UNEP, UN Habitat). U slučajevima poput niškog možemo se obraćati evropskim institucijama za zaštitu potrošača komunalnih usluga ali važno je znati kada je pravi trenutak za to – evropske institucije rukovode se praktičnim interesima, te nekad reaguju pozitivno, a nekad ne.

Tokom diskusije je raspravljeno i o različitim mogućim zahtevima na kojima bi moglo da se rade ujedinjenih napora:

  1. prisustvo građana (korisnika usluga) u upravljačkim strukturama komunalnih preduzeća koji bi se smenjivali na svaka 3–4 meseca (princip rotacije);
  2. vraćanje značajnih nadležnosti mesnim zajednicama u Beogradu koje su razvlašćene (iako formalno postoje, nemaju nikakvu snagu);
  3. primenu različitih rešenja koja postoje u evropskoj praksi (u slučaju odbijanja, svaki slučaj treba prijaviti evropskim institucijama);
  4. promenu zakona o narodnim inicijativama jer je važeći namerno osmišljen tako da oduzima stvarni suverenitet građanima u korist njihovih predstavnika.

Saznali smo i da su trenutno u izradi različiti zakoni koji se tiču stanovanja (i regulišu oblasti poput održavanja i upravljanja zgradama, rad komunalnih preduzeća, nadležnosti izvršitelja) i dogovorili se da koordiniramo aktivnosti tokom procesa njihovog donošenja kako bismo artikulisali zajedničku poziciju i stekli veće izglede da učinimo izvesne korekcije. Neposredno nakon skupa, na javnu raspravu je došao Nacrt zakona o stanovanju i održavanju zgrada na koji su učesnici skupa kolektivno uputili primedbe.

(Samo)organizacija i direktna akcija

U fokusu ovih razgovra su bili načini udruživanja građana u epohi povlačenja društva pred državom, kada je samoorganizacija jedini način suprotstavljanja ekstremnoj individualizaciji društva. O svojim iskustvima govorili su građani koji se udružuju u cilju zajedničkog rešavanja stambenih problema – kako bi organizovali život u stambenim zgradama, regulisali cene komunalija, završili nedovršenu zgradu, sprečili prinudna iseljavanja ili samostalno izgradili stambenu zgradu na principima uzajamne solidarnosti.

23. oktobar 2015. / 18 – 21

Učestvovali:

Stanari zgrade u Banjskoj 19, Beograd, Slavica Brđović i Milovan Vasić
Pametnija zgrada, Beograd, Ana Džokić i Marija Stanković
Udruženje radnika i prijatelja Trudbenika, Beograd, Vladimir Novaković
Regionalni centar za manjine, Jovana Vuković
Udruženje predsednika skupština stanara, Niš, Saša Kostić i Niška televizija, Nebojša Veličković
Grupa za konceptualnu politiku, Novi Sad, Zoran Gajić i Inicijativa za udruživanje Skupština stanara, Novi Sad, Ozren Lazić
Moderatori: Ana Džokić i Ana Vilenica

Audio snimak: (Samo)organizacija i direktna akcija audio

(ilustracija: protest Udruženja predsednika skupština stanara, Niš)


Izveštaj: (Samo)organizacija i direktna akcija

 

Prvo su o svojim aktivnostima govorili Slavica Brđović i Milovan Vasić, stanari zgrade u Banjskoj 19 na Zvezdari. Oni su jedni od mnogih koji su postali žrtve investitora, koji je uzeo novac za neizgrađene stanove, a zatim ostao bez novca upola gradnje i/ili nestao znatno pre završetka gradnje. Investitora su našli na osnovu preporuke i potpisali ugovore 2005. godine, a saznali su da je nestao krajem 2008. godine, ostavivši ih sa poludovršenom zgradom.

Kada su se pribrali, vlasnici stanova su shvatili da problem u kojem su se našli niko neće rešiti ako oni to sami ne učine. Od angažovanja novog investitora odustali su zbog rizika, pa su se samoorganizovali i komšijskom solidarnošću i zajedničkim naporom napušteno gradilište pretvorili u zgradu u kojoj može da se živi (zgrada ima 24 stana i 2 lokala). Okupili su vlasnike stanova i formirali skupštinu stanara, a najveći problem u samoorganizovanju bile su komšije koje nisu želele da učestvuju u zajedničkom poduhvatu, pa su ostali morali da daju 18% više novca kako bi pokrili i njihov deo. Radili su korak po korak; prvo su odredili koliko novca je potrebno dodatno uložiti po stanu, zatim su sredili fasadu i stolariju, uveli struju, vodu, telefon i kablovsku. Uselili su se u julu 2010. godine, mada zgrada ni danas nema upotrebnu dozvolu i ostalo je još dosta toga neurađenog – grejanje još nije uvedeno (nemaju podstanicu), garaže nisu sređene, nemaju lift niti protivpožarnu zaštitu. Među stanarima je bilo ljudi sa dosta iskustva koje su uneli u ceo proces; svako je sređivao svoj stan, a zajednički prostor su sređivali uporedo (pločice na stepeništu postavili su tek dve godine nakon useljenja).

Onaj ko je investitoru platio za stan 40.000 evra, morao je da uloži još 20.000 evra, što znači da ih je investitor prevario za dva miliona evra. Ipak, stanarima je najvažnije da su se brzo uselili, a novac koji su dodatno uložili već im se isplatio – veću sumu bi dali za petogodišnje iznajmljivanje stana, a veću štetu bi imali i da nisu dali novac umesto komšija koji nisu želeli da učestvuju.

 

Ana Džokić i Marija Stanković predstavile su inicijativu Pametnija zgrada, pokrenutu krajem 2012. godine u okviru platforme Ko gradi grad, kako bi se razvio alternativan stambeni model za sve ljude koji ne mogu da reše stambeno pitanje u tržišnim uslovima. Namera je bila da se uključe svi oni koji ne mogu da dođu do stana, bez obzira na razlog – i oni koji su zastrašeni primerima poput Banjske 19, i oni koji ne žele da uzmu stambeni kredit jer se plaše da neće moći da ga vrate, i oni koji nemaju nikakve izglede da dođu do stana (beskućnici, siromašni, nezaposleni).

Pokretači Pametnije zgrade su izračunali da stan može da se izgradi za trostruko manji iznos od onoga na tržištu (ne računajući cenu zemljišta), okupljanjem i gradnjom zgrade bez investitora, ulaganjem sopstvenog novca, vremena, znanja i veština. Logika Pametnije zgrade je da se ne ostvaruje profit, da stanari budu zajednički vlasnici čitave zgrade i da se ona otplaćuje njihovim mesečnim davanjima – prema modelu, mesečna davanja za stan od 40 kvadrata trebalo bi da budu oko 80 evra (uključujući i komunalije). Motivi zbog kojih se ljudi priključuju ovoj inicijativi su različiti: rešavanje stambenog pitanja, politički aktivizam po pitanju stanovanja, osećaj da se konačno radi ispravna stvar u struci (recimo, arhitekte koje su frustrirane postojećim projektima).

Cilj pokretanja Pametnije zgrade bio je da se razbije iluzija kupovine stana na tržištu, da se zamisli alternativna mogućnost koja poništava moto „svako za sebe” i da se oformi osnova solidarnosti između ljudi različitih primanja koji mogu da funkcionišu zajedno. Postignuta je saglasnost da bi za jednu takvu zgradu (optimalan početak bi bio 40 stanova) najprikladniji bio model stambene zadruge, koje je potrebno preosmisliti jer su od početka 1990–ih stambene zadruge postale akter na tržištu kao i svi drugi investitori.

Najveći problem sa kojim se inicijativa suočila jeste finansiranje celog projekta, jer u Srbiji ne postoji pravni okvir za formiranje etičke banke, tj. kreditnih zadruga, koje su ukinute 2006. godine, a koje bi itekako bile od koristi. Kako je za izgradnju zgrade neophodno postojanje određenih sredstava, a slaba su očekivanja pomoći institucija sistema, sledeći zadatak inicijative je iznalaženje rešenja za situaciju u kojoj su buduće komšije i beskućnici i/ili ljudi koji ne mogu da dobiju kredit.

 

Vladimir Novaković, predstavnik Udruženja radnika i prijatelja Trudbenika, govorio je o problemu prinudnih iseljenja sa kojim svakodnevno žive radnici Trudbenika, istakavši da se Udruženje solidariše sa borbom stanara protiv deložacija i da njegovi članovi fizičkim prisustvom sprečavaju iseljenja. Stanari su smeštaj u kojem žive izgradili uplaćivanjem novca u stambeni fond tokom radnog veka, a ti objekti su ipak prodati sa ostalom imovinom preduzeća.

Odmah nakon privatizacije 2008. godine svi stanari su tuženi za iseljenje, oni su odbili da se isele i počeli sa protestima ispred brojnih državnih institucija, ali im se niko od predstavnika države nikada nije obratio. Za vreme jednog protesta, februara 2010. godine, na minus 18 stepeni, direktor Agencije za privatizaciju dao je nalog da se stanovima na Konjarniku iseče struja. Udruženje je brzo preusmerilo demonstrante na tu lokaciju i u dogovoru sa sindikatima zapretilo da će, ako se ne vrati struja, blokirati Bulevar, nakon čega je struja vraćena za 4 sata.

Prethodnih godina bilo je dosta pokušaja iseljenja; prilikom jednog, socijalni radnik je upitao radnike Trudbenika kako ih nije sramota da brukaju državu, što je slikovit primer bezumlja celokupnog sistema. Do sada su zahvaljujući solidarnosti ljudi iseljenja sprečavana, ali teško je održati tenziju i spremnost ljudi na solidarnost kada oni dugo godina žive pod velikim pritiskom sudija i izvršitelja. Udruženje uskoro planira masovan protest pred vladom Srbije, jer osim članova kojima preti deložacija (80 porodica) ima i oko 1.200 članova kojima nisu isplaćene zarade. Važno je shvatiti da je solidarnost vrsta politike; onog trenutka kad pojedinac izađe na ulicu da spreči nečije iseljavanje, on ulazi u svet politike, suprotstavljajući se nakaradnim zakonima koji ne štite građanina, radnika, stanara. Vladimir je zaključio da je solidarnost ključ svega – dok branimo jedni druge, možemo da se odbranimo!

O iskustvima Regionalnog centra za manjine sa deložacijama govorila je Jovana Vuković i istakla da Centar teži da afirmiše stanovanje kao univerzalno ljudsko pravo. Međunarodni dokumenti postavljaju zahtev da svako ljudsko biće mora biti zaštićeno od izbacivanja iz svog doma ako će takvo iseljavanje rezultirati beskućništvom ili neadekvatnim smeštajem (kada prinudno iseljava, država krši zakon). Pravo na stanovanje je osnovno ljudsko pravo čije uživanje država mora da omogući svakom pojedincu, garantovano je dokumentima UN-a duže od 50 godina i podrazumeva da ako neko živi na nekom zemljištu dovoljno dugo i to zove svojim domom, niko nema pravo da ga odatle izbaci a da mu ne ponudi alternativni smeštaj, bez obzira u čijem vlasništvu je to zemljište. Centar se zainteresovao za pravo na stanovanje i pitanje deložacija zbog romske populacije, čija većina živi u neformalnim naseljima, koja su neadekvatna za život i konstantno podložna deložacijama. Međutim, pošto insistiraju na univerzalnosti prava na stanovanje, ne ograničavaju se na romsku populaciju, već pružaju pomoć i podršku svim ljudima koji su pogođeni prinudnim iseljenjima. Iz istog razloga neće podržati najavljeni zakon o zabrani prinudnih iseljenja jer je duh rešenja takav da štiti samo romsku populaciju, a ne sve građane.

Jovana je ukazala da su se institucije odnosile prema neformalnim naseljima kao prema komunalnom otpadu dok organizacije za zaštitu ljudskih prava nisu počele da se pojavljuju na mestima prinudnih iseljenja i da dokumentuju te slučajeve, nakon čega se odnos institucija postepeno promenio. Regionalni centar za manjine prvobitno se trudio da pruži pravnu pomoć ljudima, ali su brzo uvideli besmislenost toga (žalba ne odlaže izvršenje iseljenja i ljudi ostaju bez krova nad glavom). Zatim su počeli da se pojavljuju na lokacijama prinudnih iseljenja, da dovode medije, da svojim telima pokušavaju da spreče iseljenja, zbog čega su se suočili sa represijom policije (koja je protiv njih podnosila krivične prijave). Nakon početnog perioda konfrontacije, policija se vremenom navikla da postoje aktivisti koji dokumentuju i fotografišu. Fokus Regionalnog centra danas je adekvatan alternativni smeštaj za one koji se iseljavaju. Jovana je upozorila da je za samoorganizaciju nužno postojanje svesti pojedinca da on može da uđe u konfrontaciju sa državom bez posledica. Pošto Romi žive u strahu da njihove egzistencijalne okolnosti ne budu znatno gore nego što jesu, oni nisu spremni na konfrontaciju sa državom, tako da je samoorganizacija pripadnika romske populacije mnogo teža.

  

O verovatno najvećem uspehu na polju samoorganizovanja u skorijoj istoriji Niša govorio je Saša Kostić, predsednik Udruženja predsednika skupština stanara. On je istakao da je inicijalna kapisla koja je pokrenula ljude bilo povećanje cene grejanja 100% za nekoliko meseci, zbog čega mnogo Nišlija nije više moglo da plaća račune jer ne bi imali od čega da žive. Nakon što su ga komšije pitale po hodnicima zgrade kako da prežive, Saša je sa još dva predsednika skupština stanara počeo da animira ljude. Za dva dana okupili su još 26 predsednika i preko medija zakazali sastanak na kojem je napisana peticija gradskim vlastima i na koji je došlo 300 ljudi (od toga 250 predsednika skupština stanara). Pošto su znali da povećanje cene grejanja nije ekonomski opravdano, prvi zahtev je bio da se cena smanji – od pedeset stavki koje su uticale na cenu grejanja, bar njih deset (koje nesumnjivo podižu cenu grejanja) nije smelo da se uzima u obzir. Nakon što su protestima i pregovorima uspeli da spuste cenu na razuman nivo, postavili su gradskim vlastima i zahtev za „praznu stolicu” (jedno garantovano mesto) u nadzornom odboru JKP Toplana, što je takođe odobreno. Postigli su i da njihovi predstavnici prisustvuju očitavanjima potrošnje u podstanicama (jer su sumnjali da i tad dolazi do mahinacija). Sve rezultate postigli su zahvaljujući masovnosti – dok 500 ljudi nije izašlo na ulicu, gradska vlast ih nije primećivala. Nakon tih uspeha postali su uticajan faktor u gradu. Na početku samoorganizovanja pokretači inicijative išli su od vrata do vrata i animirali građane, a situacija se drastično promenila kada ih je podržala Niška televizija, zahvaljujući kojoj su probili medijsku blokadu. Dok građani nisu osetili da mogu da utiču na gradske događaje, bili su pasivni, a sada se masovno uključuju u televizijske emisije i komentarišu. Kako ljudi u Nišu nemaju nikakvo poverenje ni u jednu političku opciju, mnogi bi voleli da vide Udruženje kao opciju na narednim lokalnim izborima (oko 40.000 od 250.000 Nišlija aktivno podržava njihov rad). Ipak, konačan stav Udruženja je da ih ne zanimaju partijska borba, vlast i novac i da im je jedini interes da svojim delovanjem primoravaju vlast i javno–komunalna preduzeća da rade u korist građana.

Novine Stanar

Razgovore o samoorganizaciji i direktnoj akciji zatvorili su novosadski aktivisti Zoran Gajić iz Grupe za konceptualnu politiku i Ozren Lazić iz Inicijative za udruživanje skupština stanara. Oni su napomenuli da se za sada u Novom Sadu ne može očekivati ništa slično primeru iz Niša, jer Novosađani nisu neposredno egzistencijalno ugroženi u tako velikom broju kao Nišlije, niti ima pokušaja prevare od strane komunalnih preduzeća. Stanari u Novom Sadu su nezainteresovani i inertni i ne žele da učestvuju u radu skupština stanara. Oni očekuju od predsednika skupštine stanara da rešava probleme umesto njih, što dovodi do njegove profesionalizacije i svođenja skupštine stanara na ekonomsko mesto (a treba da bude političko).

Mesne zajednice su potpuno preuzete od političkih partija (i u savetima mesnih zajednica i u zborovima građana isključivo su članovi partija). Pošto u Novom Sadu nema pobune, nema ljudi na ulicama, a nema ni pristupačnih medija, Grupa za konceptualnu politiku je, u nameri da pokrene stvari, rešila da se projektno organizuje (jer im je potreban novac za aktivnosti) i tako su se udružili sa Centrom za nove medije_kuda.org, sa kojim osmišljavaju projekat Lokalne politike i urbana samouprava. Motiv koji ih pokreće je strepnja da neće imati gde da žive za 15–20 godina (poslednjih decenija su izgubili posao, u narednim će izgubiti i stanove). Iako organizuju tribine i događaje radi animacije komšija, problem sa kojim se susreću je podozrenje građana prema nevladinim organizacijama i udruživanju građana. Nemaju nameru da se organizuju partijski, jer smatraju da prave politike nema u partijama, već samo u udruženjima građana. Inicijativa za udruživanje skupština stanara je neformalni kolektiv koji održava mesne forume jednom nedeljno. To su otvoreni susreti stanara, koji su zapravo vid paralelne mesne zajednice, u čijem radu učestvuju srodna udruženja i inicijative. Na mesnim forumima se analiziraju problemi građana, donose odluke o načinu organizovanja, diskutuje o načinima donošenja odluke o nekom problemu ili o načinima pristupanja nekom problemu. Na mesne forume dolazi više od 50 ljudi, ali iz raznih delova grada; ne uspevaju da okupe 50 građana iz jedne mesne zajednice koliko je potrebno da bi se održao zbor građana u mesnoj zajednici. Pokrenuli su bilten Stanar u kojem artikulišu probleme kako bi animirali građane. Uprkos solidnoj organizacionoj mreži (umreženi sa srodnim grupama), ne postoji zainteresovanost šireg kruga ljudi jer ne nude rešenja za konkretne probleme građana.

Načini i iskustva samoorganizacije

Treći dan skupa otvoren je radnim stolom Načini i iskustva samoorganizacije, zamišljenim kao nastavak sinoćne sesije na kojoj su predstavljena direktna iskustva i načini samoorganizacije u oblasti stanovanja. Govorilo se o potencijalima mesne zajednice, zborova građana, skupštine stanara i moguće stambene zadruge kao oblika organizovanja za rešavanje tzv. stambenog pitanja. Takođe, razmatrane su prednosti i mane samoorganizacije u poređenju sa tendencijom profesionalizacije upravljanja stambenom sredinom.

24. oktobar 2015. / 12 – 15

Učestvovali:

Grupa za konceptualnu politiku, Novi Sad
Inicijativa za udruživanje Skupština stanara, Novi Sad
Udruženje građana_kuda.org, Novi Sad
Udruženje predsednika skupština stanara, Niš
Pametnija zgrada, Beograd
Mietshäuser sindikat (stanarski sindikat), Potsdam
Ljubinka Pejčić, predsednik skupštine stanara Nedeljka Čabrinovića 62, Beograd
Moderatori: Tadej Krepa i Ana Vilenica

Audio snimak: Načini i iskustva samoorganizacije audio

(ilustracija: detelinara.org)


Izveštaj: Načini i iskustva samoorganizacije

 

Na početku radnog stola je bilo reči o mesnim zajednicama kao potencijalnom mestu okupljanja građana koji se samoorganizuju. U socijalizmu su mesne zajednice imale zakonodavnu vlast, danas nemaju čak ni izvršnu vlast, koja im formalno pripada, i postale su biroktaski lavirint bez jasne podele nadležnosti, nedostupan običnim ljudima. Ipak, značajne su zbog toga što lokalna samouprava registruje kao odluku samo ono što je usvojeno na sastanku mesne zajednice (gde građani komuniciraju i odlučuju o problemima). U Beogradu one skoro da ne postoje, ali u manjim mestima imaju određeni uticaj. Iako je mesna zajednica autonomna jedinica sa statutom koji joj daje široke ingerencije za delovanje u lokalnoj sredini, njen rad je sveden na sređivanje infrastrukture u određenim naseljima. Potpuno preuzete od političkih partija, zapravo su mesto okupljanja lokalnih odbora političkih stranaka na kojima se partijski ljudi dogovaraju o privatnim aranžmanima i napredovanjima.

Novosadski aktivisti istakli su da savet mesne zajednice odlučuje o svim pitanjima, dok je zbor građana savetodavan, umesto da bude obrnuto. Kako u savetu sede isključivo članovi partija (na izbore za mesne zajednice izađe 200–300 partijskih ljudi od 16.000 birača), oni se ne nadaju velikom uspehu; za sada pokušavaju da jednom nedeljno pozovu nepartijske ljude u prostorije mesne zajednice, gde organizuju tribine (zborove građana) ili puštaju filmove, uklapajući se tako u postojeći kulturno–obrazovni program mesne zajednice. Dugoročni cilj im je da spreče članove partija da se kandiduju za savet mesne zajednice, za šta trenutno ne postoje uslovi – tek tada savet bi mogao da bude telo koje je delegirano od strane zbora građana. Uz konstataciju da način preuzimanja mesne zajednice determiniše buduće ishode, čuli smo stav da se mesna zajednica može preuzeti od grupe građana putem izbora, ali da je realnija opcija da se formiraju zborovi građana koji bi se bavili konkretnim problemima građana na lokalu i koji bi na taj način gradili uticaj (probleme treba locirati, na njih ukazivati, pa ih neposredno rešavati). Govorilo se i o problemu korupcije koji bi se mogao javiti u slučaju formiranja rivalske strukture savetu mesne zajednice, a najbolji način da se izbegne pretvaranje građanske inicijative u korumpirani savet jeste da u njoj učestvuju slobodni, hrabri i pošteni pojedinci puni entuzijazma.

Detelinara-MZ-tribina-crop

Predstavnici niškog Udruženja predsednika skupština stanara, koji su ove godine postigli enormne rezultate na polju samoorganizovanja, istakli su da je njih nekoliko započelo aktivnosti tražeći u mesnoj zajednici prostor u kojem bi organizovali skup velikog broja građana, revoltiranih drastičnim poskupljenjem grejanja. U mesnoj zajednici nisu naišli na razumevanje (nisu hteli ni da im izdaju prostor), kao ni u opštini, ali čim je o tom problemu izvestila Niška televizija, sutradan im je salu dodelio Savet mesne zajednice (u kojem svaka stranka iz gradske skupštine ima svog čoveka). U prostorijama mesne zajednice održali su sastanak nezadovoljnih građana i predsednika skupština stanara, nakon čega su tu redovno održavali skupove dok se ubrzo nisu dogovorili da formiraju udruženje kao pravno lice koje će na demokratski način voditi borbu u ime svih građana. Izabrali su grupu ljudi koja je pokrenula proceduru registracije udruženja, odredili su osnivače, sačinili osnivački akt, predložili statut i sazvali osnivačku skupštinu. Uz prisustvo 300 ljudi, skupština je usvojila odluku da se Udruženje bavi samo komunalnim pitanjima i komunalnom politikom, da zakonodavnu vlast ima skupština koja donosi sve odluke, da Udruženjem upravljaju upravni i nadzorni odbor, koji mogu da iznose predloge na skupštini i kojima je statutom data mogućnost da stvaraju pododbore zavisno od komunalnih pitanja. Svako plasiranje informacija u javnost mora da odobri skupština, upravni odbor ne može samostalno da odluči o tome.

Danas Udruženje broji preko 70 skupština stanara koje su stalni članovi skupštine, dok više od 400 skupština stanara aktivno podržava njihove aktivnosti. Redovne skupštine održavaju se jednom godišnje, a vanredne jednom mesečno. Članarina iznosi 10 dinara mesečno po stambenoj jedinici, ali nije obavezna (plaćaju oni koji mogu i koliko mogu). Ona je jedini izvor finansiranja, donacije nisu dozvoljene, jer ih novac ne interesuje; time su stekli veliko poverenje građana. Masovnu podršku uživaju i zbog toga što se niko unutar Udruženja ne postavlja kao vlast – svi građani su jednaki i svi imaju mogućnost odlučivanja na skupštini, rad upravnog i nadzornog odbora je javan. Građani su aktivno uključeni u rešavanje svojih problema i otuda izuzetno velika podrška svim predlozima na skupštini – odluke se donose jednoglasno u većini slučajeva. Niško Udruženje zapravo je mesna zajednica izvan mesne zajednice. Nije nužno imati odgovore na sva pitanja, ali je bitno biti umrežen i imati u blizini ljude koji mogu da pomognu, a koji nisu direktno vezani za komunalni problem – konkretno, oni imaju advokata i razvijenu saradnju sa lokalnim antikorupcijskim forumom i udruženjem za zaštitu potrošača.

Organizator brojnih radikalnih protesta, Zoran Bulatović iz Udruženja tekstilnih radnika Novog Pazara, podvukao je da je najčešće jedino rešenje izlazak na ulicu. Istakao je da nikad nikom nije najavio protest i da je ljude izvodio na ulicu tako što bi okačio pozive za deljenje humanitarne pomoći. Nemajući drugi način da se izbore za svoja prava, nemoćni i prevareni, zauzimali bi prostorije lokalne samouprave, polivali zidove benzinom i potom postavljali zahteve za isplatu zaostalih zarada, za povezivanje radnog staža i za hapšenje pojedinih ličnosti. Zoran je zaključio da je svaki zahtev ostvariv ali da je neophodno biti spreman da se izađe na ulicu.

Govoreći o Pametnijoj zgradi, ponikloj u okviru platforme Ko gradi grad, Ana Džokić je ukazala da se ta inicijativa opredelila za stambenu zadrugu kao najpogodniji oblik udruživanja, uprkos tome što je stambena zadruga, poput mesne zajednice, izgubila nekadašnji značaj. Reč je o udruživanju ljudi po principu solidarnosti, a ne po principu vlasništva – ne udružuju se budući vlasnici stanova nego članovi zadruge koji zajedno rešavaju stambeno pitanje. Danas u Srbiji postoji oko 20 stambenih zadruga, ali sve funkcionišu po tržišnom sistemu kao posrednici između investitora i kupaca stanova, dok su štedno–kreditne zadruge ukinute zakonom još 2006. godine. Osim osnivanja stambene zadruge, prihvatljivo rešenje bilo bi i osnivanje preduz   eća, koje bi bilo u vlasništvu svih njegovih radnika tako što bi oni oformili sindikat, koji bi bio vlasnik preduzeća. Ipak, iako je danas lakše organizovati se kao preduzeće, jer postojeća regulativa nije pogodna za osnivanje stambene zadruge, potrebno je vratiti smisao zadružnom organizovanju i insistirati na nedeljivoj svojini zbog principa da se ne pristaje na tržišne uslove stanovanja. Model Pametnije zgrade treba da pokaže da je moguće isključiti investitora kao osobu koja izvlači profit iz rešavanja nečijeg stambenog pitanja i rešavati to pitanje neposredno.

   

Čuli smo i kako funkcioniše jedna od zgrada Mietshäuser sindikata (stanarskog sindikata) u Nemačkoj, čiji je član, Petar Atanacković, učestvovao u razgovoru. Reč je o zajednici koja je nastala udruživanjem ljudi radi rešavanja stambenog pitanja. Svi stanari plaćaju stanarinu koja je niža od tržišne, deo tog novca koristi se za troškove, a deo za otplatu kredita za zgradu. Niko od njih nije vlasnik stana, svi stanovi su u vlasništvu sindikata (nedeljiva svojina). Ako pojedinac odluči da izađe iz sindikata, stan se dodeljuje drugom članu; ne postoji pravo nasleđivanja, ako neko umre ili se odseli, stan ostaje udruženju, koje odlučuje ko će tu stanovati (stanovi ne mogu da se privatizuju). Za razliku od ovog rešenja, prema modelu Pametnije zgrade, ako neko od članova istupi iz zadruge, njemu se vraćaju uložena sredstva; njegov stan ne može se prodati na tržištu, već biva ponuđen drugim ljudima pod istim (prvobitnim) uslovima, odnosno, traži se osoba koja bi zauzela upražnjeno mesto u zadruzi. Rešavanje stambenog pitanja kroz članstvo u nemačkom stambenom sindikatu znatno je povoljnije rešenje od kupovine stana na kredit, jer u slučaju da neko ostane bez novca za plaćanje stanarine, taj problem se zajednički rešava u sindikatu. Sa druge strane, ako podstanar u Nemačkoj ne plati dve mesečne zakupnine, dolazi do deložacije i do privremenog beskućništva koje lako može da postane trajno. Naime, prilikom iznajmljivanja stana u Nemačkoj, vlasnik traži od podstanara dokumenta iz kojih može da stekne uvid u njegov prethodni stanarski staž – neko ko je 3–6 meseci bio bez stana takoreći nema nikakve izglede da iznajmi stan. O problemima podstanara bilo je više reči na narednom radnom stolu.

(Pod)stanarstvo

Trodnevni razgovori o pitanjima stanovanja okončani su radnim stolom o podstanarstvu. Podstanari žive bez stalnog boravišta, zaštite od iseljenja ili prava glasa na skupštini stanara ali u uverenju da njihov status podstanara neće trajati doveka. Taj životni limbo je i siva zona koju omogućava između ostalog i nedostatak regulative. Polazeći od široke lepeze problema iznajmljivanja stana, na ovom radnom stolu propitivali smo mogućnost formiranja i načine organizovanja jednog mogućeg udruženja podstanara, imajući u vidu da u Srbiji, odnosno Beogradu, postoji samo jedno takvo udruživanje.

Moderator: Marko Aksentijević.

Audio snimak: (Pod)stanarastvo audio

(ilustracija: K. Kamenov)


Izveštaj: (Pod)stanarstvo

 

Na početku smo od Marka Aksentijevića iz Ko gradi grad čuli odlomak teksta Podstanarski bluz Ivane Bogićević gde se podstanar opisuje kao osoba bez stalnog boravišta, koja raspolaže malom količinom stvari, do čije permanentne redukcije dolazi pri svakoj narednoj selidbi. Pošto sa sobom ne može nositi sitnice koje život znače, podstanar je i osoba bez uspomena, osuđena na konstantnu neizvesnost i nemogućnost pravljenja životnih planova. Podstanar se ne seli u svoj, već najčešće ponovo u tuđi stan, uglavnom se ubija od posla da bi platio kiriju, živi u strahu da će biti iseljen i u očaju zbog nepravedno bačenog novca na kiriju, zbog čega često postaje depresivan i ima kraći životni vek.

Među prisutnima je bilo dugogodišnjih podstanara, koji su istakli da su najveći problemi sa kojima se susreću: neregulisanost odnosa između stanodavaca i podstanara (oblast izdavanja stanova nije dobro zakonski regulisana), previsoka kirija (nesrazmerno velika prema mogućnostima zarade u Srbiji), nestalnost, privremenost (zbog osećaja da će uskoro napustiti stan, podstanar ne može da ga prihvati kao svoj dom), teškoće u pronalaženju cimera. Neregulisanost odnosa uspostavlja izrazitu nejednakost između vlasnika i podstanara i ogleda se u brojnim problemima kao što su davanje otkaza kad to vlasnik poželi, nemogućnost prijave prebivališta, obespravljenost podstanara, lišenog bilo kakvih prava (nema pravo glasa na skupštini stanara, njegov potpis zakonski nije validan).

Neregulisanost odnosa proizlazi pre svega iz nepostojanja ugovora između vlasnika i podstanara, koji vlasnici stanova odbijaju da sklope iz više razloga. Jedan razlog je strah da će ugovor dospeti do poreske uprave, tj. strah od kazne zbog neplaćanja poreza (stanodavci masovno ne plaćaju porez na profit od izdavanja stana a kada ga plaćaju on pada na teret zakupca). Drugi je strah da zbog prava državine neće moći da izbace podstanara iz stana ako on ne plaća kiriju. Naime, prema Zakonu o obligacionim odnosima, podstanari boravkom u prostoru (stanu) stiču pravo državine, bez obzira da li plaćaju zakupninu ili ne, a to pravo državine mogu da steknu samo ako postoji ugovor o zakupu. Treći razlog je strah od lošeg ugovora, jer postoje “profesionalni” podstanari koji naprave štetu ili ne plaćaju račune, pa napuste stan, nakon čega sudski proces za naknadu štete traje godinama. Sa druge strane, ni podstanari ne insistiraju na ugovoru jer znaju da u tom slučaju stanodavci povećavaju kiriju 20% (zbog poreza nepravedno prebacuju trošak na podstanare).

Iako su ozbiljna ekonomska i ljudska sila (procena je da samo u Beogradu ima 200.000 podstanara koji plaćaju zakupninu koja se meri stotinama miliona evra godišnje), podstanari nisu uopšte organizovani, prvenstveno zbog toga što njihovi problemi zavise od konkretnog odnosa sa stanodavcem, ali i zbog njihove vere da neće doveka biti podstanari. Dok recimo u Nemačkoj ljudi u velikom broju žive ceo život kao podstanari, u Srbiji se podstanarstvo smatra nepoželjnim vidom bivstvovanja i tranzitnom fazom, iako smo prethodnih dana čuli da alternative poput uzimanja kredita mogu biti pogubnije.

Na osnovu navedenog nesporno je da je podstanarima potrebna organizacija koja bi štitila njihova prava i koja bi delovala i prema državi i prema gradu i prema stanodavcima. Načelni zahtevi koji bi se postavili ticali bi se donošenja zakonske regulative i to takve da ona nužno bude u korist podstanara. Konkretni zahtevi odnosili bi se na regulisanje cene zakupnine tako da se ona uskladi sa mogućnostima stanara, na definisanje elemenata koje bi morao da sadrži ugovor o zakupu stana (šta sve vlasnik treba da garantuje podstanaru a na šta se podstanar obavezuje), na uvođenje inspekcijskog nadzora na gradskom ili opštinskom nivou. Prvi korak mogli bismo da načinimo i pre izmene zakonske regulative, jer je i sada moguće obezbediti regulaciju osnovnih pitanja i inspekcijski nadzor. Kao rešenje dela podstanarskih problema, čuli smo predlog da se napravi sajt za podstanare na kojem bi zakupci stanova pisali o svojim iskustvima i ocenjivali stanodavce i stanove.

Razmatrali smo i koji oblik organizovanja podstanara bi bio najpogodniji. Uz udruženje kao logičan oblik organizovanja podstanara, to bi mogao biti i sindikat kao vid udruživanja zarad postizanja ekonomskog cilja. Sindikat (ili udruženje) treba da objedinjuje interese i brani prava podstanara, da posreduje, da bude vrsta servisa, da obezbeđuje pogodnosti, zaštitu i informacije, a model kolektivnog ugovora sa garantovanim minimumom standarda mogao bi da reši veliki deo podstanarskih problema. Kolektivnim pregovaranjem trebalo bi težiti i poboljšanju kulture stanovanja u zakupu (za razliku od kulture podstanarstva, u Srbiji je vrlo razvijena kultura svojine; gazde se ponašaju kao da oni nešto plaćaju, a ne obrnuto). Međutim, problem sa sindikatom jeste nepostojanje druge strane u kolektivnom pregovaranju, tj. sa kim bi podstanari zaključili kolektivni ugovor, bar dok stanodavci nemaju kolektivno telo.

Kako bismo mogli da vršimo pritisak i na državu i na grad i na stanodavce, potrebno je udruženje ili sindikat podstanara učiniti što masovnijim. Pogodnosti koje se mogu nuditi članovima u cilju njihovog privlačenja mogle bi biti: regulisanje visine zakupnine stana, uspostavljanje i odbrana standarda u pogledu stanovanja (po pitanju nesigurnosti i izloženosti samovolji vlasnika), vršenje servisa za podstanare poput usluge sindikalnog advokata (na primer, udruženje zove stanodavca i objašnjava mu da je investiciono održavanje on dužan da finansira, a ne podstanar). Sa druge strane, udruženje može da pruži slabe garancije stanodavcu (recimo, tako što isključuje iz članstva one koji zloupotrebljavaju status podstanara, i time posredno garantuje da se oni koji jesu članovi pridržavaju podstanarskih obaveza, u skladu sa svojim mogućnostima).

Jedna od težnji udruženja bila bi i politička emancipacija članstva – treba uveravati ljude da nije problem u njima, već u sistemu koji proizvodi podstanarstvo i kulturi koja predstavlja podstanarstvo kao nešto loše. Ljudi na dnu se osećaju krivim, stide se i plaše da bilo šta preduzmu, jer im sistem govori da su sami krivi za svoju situaciju. Važno je uticati na promenu njihove svesti i uveriti ih da je udruživanjem moguće suprotstaviti se sistemu i obezbediti bolje uslove života za celu zajednicu.

Sa stavom da privatna svojina ne sme da bude osnov za eksploataciju drugih, razgovore o takozvanom stambenom pitanju završili smo uverenjem da je potrebno konkretnije i usmerenije samoorganizovanje podstanara. Ljudi će se sigurno javljati i uključivati; jedni da bi podelili iskustvo, drugi da bi primili znanje. To je već dovoljno da ovakva inicijativa zaživi, a onda je izvesno i da se na tome neće zaustaviti.

Izveštaj: Tzv. STAMBENO PITANJE

U oktobru 2015. Ko gradi grad i Učitelj neznalica i njegovi komiteti organizovali su skup pod nazivom Tzv. STAMBENO PITANJE, kako bi smo kroz razmenu iskustva udruživanja stanara i povezivanje različitih stambenih situacije širom Srbije ovo važno, ali zapostavljeno pitanje vratili u središte društvenog interesovanja i dogovora. Kroz četiri radna stola – na teme Deložacije, Komunalne komunalije, Načini i iskustva samoorganizacije i (Pod)stanarstvo – pokušali smo da napravimo korak ka prevazilaženju principa “svako za sebe”, kao jedinog načina za rešavanje naših stambenih problema.

Pored radnih stolova organizovan je i dva otvorena razgovora na teme Toksično stanovanje i (Samo)organizacija i direktna akcija u okviru kojih je predstavljeno petnaest stanarskih incijativa i organizacija koje se bore sa posledicama svođenja stanogradnje na pravljenje profita, i pronalaze načinime udruživanja kako bi organizovali život u stambenim zgradama, regulisali cene komunalija, završili nedovršenu zgradu, sprečili prinudna iseljavanja, samostalno izgradili stambenu zgradu zasnovanu na principima uzajamne solidarnosti. Ovaj skup je ujedno bio i prvi korak ka artikulisanju ključnih tačaka borbe i izgradnje solidarnosti među različitim inicijativama za pristupačno i adekvatno stanovanje za sve.

Detaljne izveštaje sa svake od sesija, kao i audio snimke možete naći na linkovima iznad, kao i odgovore na “10 pitanja o stanovima i stanovanju” koje smo posle skupa dali za Politikin Magazin.

10 pitanja o stanovima i stanovanju

Politika Magazinu, 8. novembar 2015.

 

Da li veća solidarnost povećava šanse da se dođe do krova nad glavom?

Svi da se okuće

preuzmite članak u PDF formatu

 

Socijalnih stanova u Srbiji ima premalo, a troškovi stanovanja u njima su visoki. – Premalo projekata za najsiromašnije i to uglavnom od stranih donatora. – Mesečni izdaci za manje stanove ne bi smeli da iznose više od 15 procenata prosečnog prihoda domaćinstva

 

Politika magazin-10 pitanjaŠta su najčešći stambeni problemi u Srbiji? Prinudna iseljavanja, održavanje i upravljanje zgradama, cene komunalnih usluga, podstanari i njihova (ne)organizovanost. U poslednje vreme jačaju organizacije koje pokušavaju da zaštite stanare i prošire njihova prava, a javljaju se i inicijative i predlozi kakao da se kroz udruženja i stambene zadruge više i jeftinije gradi za sve one koji nisu u stanju da reše svoje stambeno pitanje na tržištu.

Jedan od skupova na kojem su dominirala ova pitanja održan je od 22. do 24. oktobra 2015. u beogradskom kulturnom centru “Reks” na inicijativu organizacija “Ko gradi grad” i “Učitelj neznalica” koji je okupio petnaestak udruženja koje se, svako na svoj način, bavi ovim problemom. Da bi se prevazišao dosadašnji princip “svako za sebe”, na samom skupu su preduzete zajedničke akcije solidarnosti i dogovorena dalja saradnja. Naši sagovornici bili su organizatori skupa „Takozvano stambeno pitanje” Ana Džokić, Ana Vilenica, Noa Treister, Ivan Zlatić, Tadej Kurepa i Marko Aksentijević.

 

  1. Kakvi su problemi stanarima u socijalnim stanovima ako su već nekako došli do krova nad glavom?

Nakon raspada socijalističkog sistema stanogradnje, izgradnja stanova dostupnih neprivilegovanim delovima društva ne spada u prioritete ni jedne vlasti u Srbiji u poslednjih dvadeset pet godina. Bilo je nekoliko jednokratnih investicija, uglavnom u Beogradu, koje su pre svega pokrenute zbog oporavka domaće građevinske industrije. Realizovano je i nekoliko ad hok projekata koji su po pravilu pokrenuti na inicijativu stranih donatora. Sem što socijalnih stanova u Srbiji ima premalo, troškovi stanovanja u njima su tako visoki da ljudi koji žive od socijalne pomoći nisu u mogućnosti da istovremeno plaćaju obaveze u socijalnim stanovima i da prežive. Na skupu „Takozvano stambeno pitanje” smo od stanara iz naselja Kamendin u Zemun polju saznali da su cene komunalija u socijalnim stanovima tako visoke da obesmišljavaju sam koncept socijalnog stanovanja.

 

  1. A samački hoteli koji su bili vrlo česti i popularan vid stanovanja?

Samački hoteli i slični smeštajni objekti bili su nekada uobičajen način na koji su velika preduzeća privremeno rešavala stanovanje radnika iz drugih gradova, dok ne budu u prilici da im dodele društvene stanove na trajno korišćenje. U privatizaciji društvenih stanova početkom devedesetih stanarima samačkih hotela nije bilo dozvoljeno da otkupe stanove u kojima su živeli, a nakon 2000. godine država je, prilikom privatizacija, prodala većinu samačkih hotela zajedno sa ostalom imovinom preduzeća. Ta preduzeća su danas ili u privatnom vlasništvu, ili u stečaju, a radnici i njihove porodice godinama žive pod svakodnevnom pretnjom prinudnog iseljenja, jer vlasnici i stečajni upravnici uglavnom planiraju da ove objekte prodaju.

film iseljenje 6U samačkim hotelima „Trudbenika“ i „Dvadesetprvog maja“ u Beogradu svedoci smo izrazito neljudskog postupanja prema stanarima samačkih hotela, kojima se isključuju struja i voda da bi sami napustili objekte. Mi smo sa skupa potpisali apel opštini Rakovica i Agenciji za privatizaciju da smesta omoguće da se stanarima samačkog hotela “Dvadesetprvog maja” uključe struja i voda, koji su im isključeni oktobra prošle godine, jer će u protivnom stanari provesti drugu zimu za redom bez osnovnih uslova za život.

 

  1. Imaju li kućni saveti ulogu kakva se očekuje, čime se najčešće bave i koji su kućni saveti najorganizovaniji?

Skupštne stanara danas su uglavnom neoperativne. Održavanje stambenog fonda koji je u socijalizmu bio organizovan na principima solidarnosti danas je postalo individualna odgovornost vlasnika pojedinačnih stanova, a oni koji su devedesetih za male pare otkupili stanove koje su koristili dobili su velike probleme. Ovaj oblik sistematske individualizacije doveo je do međusobnog otuđenja i odsustva solidarnosti među stanarima. Kao rešenje nagomilanih problema danas se nudi prepuštanje upravljanja zgradama profesionalnim zastupnicima, što doprinosi daljoj atomizaciji stanara i definitivno je mnogo skuplje.

Novine StanarU poslednje vreme sve više je samoorganizovanih grupa koje su kroz različite oblike udruživanja stanara i organizovanja započeli manje ili više uspešne borbe za održivo stanovanje. U pitanju su, na primer, Udruženje predsednika skupština stanara iz Niša koji su se organizovali oko komunalnih problema, pre svega visine cene grejanja u Nišu i Inicijativa za udruživanje skupštine stanara iz Novog Sada koja je nastala iz projekta „Lokalne politike i urbana samouprava” na naselju Detelinara.

 

  1. Računi predstavljaju opterećenje za budžet osiromašenih ljudi, gde je stanje najurgentnije?

Stanje je najurgentnije tamo gde je najveća nezaposlenost, tako da ne treba da čudi što je pobuna građana protiv visokih računa najviše uzela maha u Nišu. Jug Srbije je najžešće pogođen propadanjem industrije u procesu privatizacije, a Niš je kao najveća urbana sredina na jugu postao najveće žarište nezaposlenosti, siromaštva i bezizlaza.

 

  1. Kako je u Nišu udruženje preraslo u pokret i počelo da se bavi drugim vidovima zaštite građana? Šta se o tome moglo čuti na tribini u Reksu?

protest u NišuDanas je jasno da je ekonomski položaj većine građana Srbije posledica upravo politike tranzicije i privatizacije, a ne grešaka i korupcije u njenom sprovođenju. U takvoj situaciji, kada se pojavi neka vaninstitucionalna grupa koja uspe da se organizuje i reši svoj problem, građani joj se priključuju sa poverenjem da će kroz širi front izvršiti pritisak na institucije i po drugim pitanjima. Pokret stanara u Nišu koji je nastao zbog visokih cena grejanja odlučio je da proširi svoju delatnost na druge probleme lokalne zajednice i otvorio vrata za sve građane Niša, a građani su u ovom pokretu prepoznali ozbiljnu društvenu instituciju oko koje ima smisla okupiti se i širiti je.

 

  1. Kako je nastao takozvani fenomen „prazne stolice” u rešavanju stambenih problema građana?

Nedavno izvojevana „prazna stolica” u Javno Komunalnom Preduzeću „Gradska toplana Niš” rezultat je borbe pokreta stanara i njihovih pregovora sa lokalnom samoupravom. To rešenje predstavlja institucionalizaciju mesta i uloge pokreta stanara u kontroli rada JKP. Pristup informacijama od javnog značaja nije efikasan način da građani steknu uvid u politiku javnih preduzeća, jer im ne omogućava da razumeju pozadinu donetih odluka i da blagovremeno reaguju protiv štetnih odluka. „Prazna stolica” je mnogo efikasnije rešenje za uspostavljanje transparentnosti rada javnih preduzeća i bilo bi dobro ako bi se ono uspostavilo kao pravilo u celoj Srbiji.

 

  1. Kakva je uloga mesnih zajednica u rešavanju komunalnih problema?

Tokom devedesetih godina celokupni sistem društvenog samoupravljanja je doživeo slom, te sa njim i komunalni sistem upravljanja koji je uključivao i mesne zajednice. Danas su mesne zajednice servis aktuelnih vladajućih patijskih struktura koje koriste ovu lokalnu instancu za uvežbavanje novog partijskog kadra i blokiranje komunikacije između građana i viših instanci vlasti.

Mesne zajednice danas ne vrše ni osnovnu funkciju prostornog servisa za lokalne inicijative građana, što potvrđuju predstavnici inicijativa koje su pokušale da od mesne zajednice dobiju prostor za svoje sastanke ili zborove građana. Prostorije koje bi trebale primarno da budu na raspolaganju stanarima okolnih zgrada okupirane su aktivnostima političkih partija i lokalnih partijskih predstavnika.

 

  1. Kako deluju udruženja koja se bave pre svega stambenim kreditima i šta ona poručuju?

Tzv_STAMBENO_PITANJE-logo-webSuština problema građana koji su početkom ekonomske krize uzeli stambene kredite, i to ne samo u „švajcarcima” (kojih je oko 21.000), uglavnom je ostao nejasan i nepoznat onima koji nisu u njihovoj koži. Udruženje bankovnih klijenata „Efektiva”, protestvovalo je masovno već više puta i vodi više hiljada pravnih procesa sa ciljem da se građani zaštite od bankarskog monopola, to jest banaka koje kroz nejasne uslove kreditiranja određuju ljudske sudbine. Dublja poruka je da su krediti zamka iz koje je teško izvući se, i da je na kraju krajeva bolje biti i podstanar nego živeti sa kreditnom omčom oko vrata.

 

  1. Kakvi su danas podstanarski problemi?

I kod zakupa stana su ekonomski problemi najveći. No specifičnost podstanarskih problema je u neregulisanosti odnosa između stanodavca i zakupca, kao iznenadno povećanje kirije, kratki otkazni rokovi, neprijavljena adresa stanovanja i narušavanje privatnosti. Ovo polje je zapravo zakonski uređeno ali se zakon ne primenjuje. Zakon o stanovanju predviđa otkazni rok od minimum 90 dana ali je on u praksi daleko kraći. Veoma mali broj podstanara ima potpisan ugovor, a kada imaju tu mogućnost na njih se po pravilu u celosti prebacuje teret poreza od 20 odsto. Država ovako gubi milione evra, a podstanari svoja prava. Važno je naglasiti da neuređeni odnosi neretko idu i na štetu stanodavaca koji imaju problema sa nesavesnim zakupcima.

Na samom skupu u Reksu smo se bavili mogućnostima podstanarskog organizovanja koje gotovo da ne postoji u Srbiji, iako podstanari predstavljaju ozbiljnu ljudsku i ekonomsku silu koja godišnje izdvaja stotine miliona evra samo za zakup stanova. Da li zbog individualne prirode odnosa između stanodavca i zakupca ili zbog vere podstanara da neće večno živeti u iznajmljenim stanovima, borba za prava podstanara je slabo načeta i nadamo se da ćemo u narednom periodu uspeti da okupimo ljude koji su zainteresovani za njen ishod.

 

  1. Šta znači projekat „Pametnija zgrada”?

Inicijativu je krajem 2012. pokrenula platforma Ko gradi grad, a trenutno je u njen rad uključeno dvadesetak ljudi različitih profila sa prvenstveno egzistencijalnim i profesionalnim motivacijama. Pristup koji nudi „Pametnija zgrada” želi da prevaziđe model u kome se svako za sebe snalazi sam na tržištu i da iznađe novi model kolektivne stanogradnje zasnovan na saradnji i solidarnosti. „Pametnija zgrada” želi da ponudi način rešavana stambenog pitanja svima onima koji nisu u mogućnosti da se skuće na tržištu. Sam projekat je zasnovan na visokoj energetskoj efikasnosti (tako je jedino moguće ostvariti finansijski prostor za ulaganje u gradnju, umesto u račun za grejanje) i principu „uradimo zajedno”. Jedan od važnih principa „Pametnije zgrade” jeste pristupačna cena, to jest mesečni izdaci, koji za stan od četrdesetak kvadrata ne bi smeli da iznose više od 15 odsto prosečnog prihoda domaćinstva, što je oko 80 evra za stan i komunalije.

Za ovaj poduhvat stanogradnje, prema našim uvidima, najbolji način bi bio udruživanje kroz nove stambene zadruge. Stambene zadruge su u Srbiji bile prisutne i pre jednog veka, ali su u poslednjih dvadesetak godina „skliznule” u tržišne vode. „Pametnija zgrada” radi na osmišljavanju zadruge za 21. vek – kroz preispitivanje sistema individualnog vlasništva i profita.

Trenutno se radi na pronalaženju adekvatne lokacije za realizaciju prve zgrade, kaže Ana Džokić iz inicijative „Ko gradi grad” i dodaje:

–Pred nama su dva puta, jedan je onaj za koji je potrebno da neka od beogradskih opština, Grad ili država prepoznaju značaj ovakvog modela stanogradnje i zemljište ponude na upotrebu pod povoljnim uslovima, a drugi je onaj gde se zemljište po niskoj ceni nalazi kroz direktnu saradnju ili kupovinu od pojedinaca. Inicijativa ima svoje redovne sastanke i u radu mogu da učestvuju svi zainteresovani. Kada model bude zreo za realizaciju nadamo se da će se priključiti svi oni koji prepoznaju ovaj pristup kao moguće rešenje svog stambenog pitanja.

(u razgovoru sa novinarom Politike Dragoljubom Stevanovićem)

Sa ivica ulica

biciklisti_A3a

U Beogradu i našem regionu, biciklisti se shvataju više kao anomalija nego redovni učesnici saobraćaja. Ipak, u poslednje vreme, sve je više pojedinaca i grupa koji se trude da promene tu paradigmu i nametnu bicikl kao daleko bolji vid prevoza kako za pojedinca tako i za celu zajednicu. KO GRADI GRAD je 19. i 20. oktobra u Kulturnom centru Rex organizovao skup SA IVICA ULICA, okupljanje biciklističkih inicijativa iz regiona koje promovišu bicikl kao lak, zdrav i održiv vid prevoza i bore se za bolju infrastrukturu i veća prava biciklista u urbanim sredinama. U ova dva dana, pokušali smo da analiziramo trenutno stanje i tendencije razvoja biciklističe kulture i infrastrukture, a bavili smo se i mogućim pravcima aktivističkog angažmana biciklista.


SADRŽAJ:

Izveštaj sa radnog stola:

        Biciklistička infrastruktura

        Bicikl kao prevozno sredstvo i biciklistička udruženja

        Modeli razvoja i promocije gradskog biciklizma

Epilog – formirana beogradska Komisija za biciklizam


Izveštaj: Okupljanje biciklističkih inicijativa iz regiona

 

Biciklistička infrastruktura

01Predstavljanjem stanja biciklističke infrastrukture u Beogradu otpočela je prva sesija na kojoj su govorili Novica Mićević i Dragan Radivojević, predstavnici Sekretarijata za saobraćaj Gradske uprave Grada Beograda, koji su ukazali i na napore Sekretarijata i celokupne Gradske uprave da se uveća udeo biciklističkog saobraćaja, što je planirano i po Generalnom urbanističkom planu. Trenutno, u Beogradu manje od 1% stanovništva koristi bicikl kao primarno prevozno sredstvo, i u tom smislu Beograd zaostaje za tendencijom razvoja nemotornih vidova saobraćaja u cilju smanjenja zagađenosti i buke i povećanja kvaliteta života. U samom planiranju saobraćaja, biciklisti i pešaci se vide kao sporedni učesnici, a da bi se ta paradigma promenila, u Sekretarijatu smatraju da je neophodno povećanje broja biciklista, kako bi mogli da kontriraju sada najdominantnijim i najbučnijim učesnicima saobraćaja – vlasnicima privatnih motornih vozila. U Evropskoj praksi, na koju se u Sekretarijatu oslanjaju, postoje dve strategije uvećanja udela biciklističkog saobraćaja: razvoj infrastrukture i edukacija građana.

U svakom smislu najzahtevnija je izgradnja biciklističkih staza, koja pored visokih troškova iziskuje i dug proces planiranja i saradnje između različitih organa uprave. Daleko pristupačnije infrastrukturalno rešenje su zone 30 (u kojima je 30 km/h maksimalna dozvoljenja brzina za sva vozila) i na njihovom širem uvođenju se već intezivno radi. Biciklisti često navode i nedostatak parkinga kao problem, pa je rešavanje prostora za parking bicikala takođe u planu. Kako su trenutno u izradi planovi generalne regulacije za čitavu teritoriju Beograda, omogućeno je svim zainteresovanima da predlažu putanje staza, a Gradska uprava se aktivno bavi svim prijavljenim problemima na postojećoj saobraćajnoj infrasturkturi.

Pored rada na infrastrukturi, organizuju se ankete, okrugli stolovi i biciklijade u sklopu kampanje edukacije ljudi da više koriste bicikl kao prevozno sredstvo i apelovanja na druge učesnike u saobraćaju da više pažnje obrate na bicikliste. Insistiranje na ovom tipu popularizacije biciklizma ima svoje opravdanje u iskustvu nekih evropskih gradova gde se počelo sa ozbiljnijom izgradnjom infrastrukture tek kada je pokazana i masovnija zainteresovanost za urbanim biciklizmom. Iz publike je naveden kontra-primer Sevilje i drugih gradova koji su izgradnjom infrastrukture uvećali udeo biciklističkog saobraćaja i do 7 puta u vrlo kratkom roku. U tom kontekstu, ponovo su spomenute zone 30 kao najpristupačnije rešenje.

 

Bicikl kao prevozno sredstvo u gradovima regiona i biciklistička udruženja

02U sklopu druge sesije predstavile su se sve prisutne biciklističke inicijative: Novosadska biciklistička inicijativa (Vladimir Mrkajić), Vozi ulice iz Šabca (Nemanja Manjenčić), NaTočak iz Skoplja (Vasko Cacanoski), Sindikat biciklista iz Zagreba (Marko Gregović i Iris Jeričević), Ljubljanska kolesarska mreža (Janez Bertoncelj), i dve grupe iz Beograda: Ulice za bicikliste (Zoran Bukvić, Mladen Jablanović i Nada Nikolić) i Ciklo svet Srbija (Ivan Puja i Jelena Mijatović). Svaki od predstavnika je govorio o trenutnom stanju biciklizma u gradu iz kojeg dolazi, kao i o aktivnostima koje njihova organizacija sprovodi u cilju poboljšanja uslova ili promocije biciklizma.

U Ljubljani je trenutni udeo biciklista u ukupnom saobraćaju oko 10%. Veliku zaslugu za ovakvo stanje ima uvođenje bikesharing sistema javnih bicikala, u kojem se jedan bicikl iznajmi 7 puta na dan a ukupno se ostvari oko milion iznajmljivanja godišnje. Takođe, značajan napredak je i nedavno usvojena nova saobraćajna politika koja odustaje od stare paradigme po kojoj je auto glavni učesnik u saobraćaju i koja do 2015. predviđa povećanje biciklističkog saobraćaja za 40%. Ljubljanska kolesarska mreža broji oko 200 članova, ali svega 10 aktivnih i ima širok spektar aktivnosti, od organizovanja biciklističkih parada do konkretnog rada na rešenjima izrade infrastrukture u saradnji sa gradom.

03U Zagrebu se udeo biciklista u saobraćaju ne meri ali je opšti osećaj da on raste. Sindikat biciklista, koji je nastao pre godinu i po dana, ima ambiciozni plan da u narednih 5 godina taj broj treba da dostigne 17%. Sama organizacija je trenutno u transformaciji od pokreta ka udruženju: planiraju da uvedu članarinu, osiguraju prostor za rad i obezbede dodatno projektno finansiranje. Trenutno imaju 1900 članova u detaljnoj bazi podataka što im olakšava da dođu do pravih ljudi za različite tipove pomoći koje im trebaju u radu. Organizuju kritične mase i proteste, biciklistički festival Pedalafest i druge aktivnosti, a u svom radu prepoznaju tri bitne komponente: rad sa birokratijom, rad na stručnim analizama i predlozima rešenja, i medijska promocija za šta im najviše koristi društvena mreža Facebook. Ipak, još uvek nije napravljen nikakav pomak po pitanju infrastrukture, što smatraju najvažnijm aspektom njihovog rada.

Ni u Skoplju ne postoje tačna meranja učešća biciklista u saobraćaju ali je procena da je reč o 1% s tendencijom porasta. U Skoplju postoji sistem iznajmljivanja javnih bicikala ali sa samo 3-4 punkta i bez servisiranja, pa je tako većina bicikila neupotrebljiva zbog puknutih guma i sličnih problema. Inicijativa NaTočak se nudila da servisira šta može, bez ikakve nadoknade, ali im nije dopušteno. NaTočak je neformalna grupa, započeta organizacijom prve kritične mase preko društvenih mreža. Vremenom su hteli da prošire spektar aktivnosti pa su napravili spisak dostupnog parkiranja ispred srednjih škola i fakulteta, a trenutno sprovode anketu među biciklistima kako bi videli u kom smeru treba da razviju svoje aktivnosti. Sami prepoznaju 2 smera: da se bave sistematskim prijavljivanjem infrastrukturalnih problema, i da deluju ilegalno, postavljajući rampe i signalizaciju tamo gde smatraju da bi trebalo da bude.

04Šabac, kao ravničarski grad sa širokim ulicama, ima preduslove da jednostavno reši biciklističku infrastrukturu, ali zbog parkinga motornih vozila to nije moguće. Ljudi u nadležnim institucijama ne prepoznaju bicikl kao prevozno sredstvo, a javnost je generalno nezainteresovana, nekonfliktna i inertna. I pored svega, bicikl je rasprostranjen a mlada inicijativa Vozi Ulice broji 150 zainteresovanih ljudi, ima nekoliko organizovanih kritičnih masa iza sebe i sekciju za urbanizam unutar koje saobraćajni inženjeri rade alternativne planove, povoljnije za nemotorne učesnike saobraćaja.

U Novom Sadu je, po nepouzdanim procenama, udeo biciklista u ukupnom saobraćaju 2.5% i Novi Sad generalno nema problema sa prepoznavanjem biciklista kao jednakih učesnika u saobraćaju, pošto postoji razvijena kultura biciklizma i bicikl se smatra neslužbenim simbolom grada. Infrastruktura je solidna, pogotovo u odnosu na druge gradove u Srbiji, a dodatna srećna okolnost je što je prethodni gradonačelnik veliki entuzijasta u vezi veće upotrebe bicikala pa je izgrađeno novih 30 km staza i uveden je sistem javnih bicikala. Međutim, nema podataka da se usled ovih intervencija povećao broj biciklista, pa se postavlja pitanje efikasnosti izvedenih investicija, odnosno značajnije – nepostojanje strategije razvoja biciklizma kojom bi se rukovodilo svih 16 aktera na nivou grada koji su nadležni za određene aspekte problematike biciklizma. Novosadska biciklistička inicijativa je nastala iz spontanog protesta biciklista kada je saobraćajna policija počela da kažnjava bicikliste, i izrasla je u medijatora između biciklista i brojnih institucija od gradonačelnika, preko departmana za saobraćaj, do javnih preduzeća.

05Kao što je već ranije rečeno, u Beogradu ima nešto manje od 1% biciklista u saobraćaju i nekoliko biciklističkih organizacija koje retko sarađuju. Glavni problemi su vezani za nepostojanje infrastrukture. Udruženje Ciklo svet Srbija postoji već 11 godina a u poslednje 2 su počeli aktivno da se bave uslovima vožnje bicikla u gradu. Organizacija ima 72 člana koji plaćaju članarinu za koju dobijaju osiguranje i popuste na opremu. Redovno učestvuju na radionicama koje organizuju UNDP i Sekretarijat za saobraćaj preko kojih su došli do raznih vladinih agencija, upoznali se sa zvaničnicima, i tako uticali na donošenje nekih odluka važnih za urbani biciklizam u Beogradu. Ulice za bicikliste su neformalna grupa nastala pre godinu i po dana oko organizacije kritične mase, koju prave svake poslednje subote u mesecu. Pored toga, mapiraju i prijavljuju probleme na postojećoj infrastrukturi. Oko 80% prijava se reši sa zadovoljavajućim ishodom.

Tokom ovog radnog stola, više puta je isplivala dilema između opcije legalno organizovane i opcije gerilske kritične mase. Gerilski događaji su zahvalni za građenje uže aktivističke grupacije, dok širenje ideje i same mase tj. broja učesnika iziskuje bolju organizaciju koja će uliti dovoljno poverenja svima zainteresovanima. Više učesnika je istaklo da su redovni sastanci važni, pre svega zbog građenja interne kohezije samog udruženja ili neformalne grupe. Broj aktivnih ljudi često opada pošto su konkretni rezultati retki a uticanje na zvanične odluke je dug i neprimetan proces, pa je teško održati entuzijazam velikog broja ljudi. Raspravljalo se i o uvreženoj percepciji javnih investicija u biciklističku infrastrukturu kao neisplativih troškova, što je jedna od prepreka većim ulaganjima i razvoju. Kako su ekološki, pa i socijalni razlozi, često nedovoljni, predloženo je da se insistira na ekonomskim: ako se poveća broj biciklista, smanjiće se uvoz nafte, ujedno i javni deficit; sa većim brojem biciklista, opašće broj saobraćajnih nesreća koje državu koštaju i po nekoliko miliona dinara svaka.


Modeli razvoja i promocije gradskog biciklizma

06Poslednju sesiju je otvorio Ralph Van Der Zijden iz IbikeBelgrade-a koji smatra da fokus biciklističkog aktivizma ne treba da bude na novim stazama nego na uvećanju broja biciklista i ljudi koji se zalažu za bolje uslove biciklizma. On je naveo primer Holandije u kojoj je do promene politike prema biciklistima došlo tek 1972, kada je 555 biciklista poginulo u saobraćaju i kada su na protestima za veću bezbednost biciklista i bolje uslove došli roditelji i drugi zabrinuti građani, a ne samo biciklisti. Paralelno sa tim, odvijala se i naftna kriza pa je sve više ljudi bilo prisiljeno da koristi bicikl što je sve zajedno nateralo vlasti da obezbede bolje uslove za vožnju bicikla u gradu. U vrbovanju novih bicilista treba obratiti pažnju na ispunjavanje potreba ljudi, a to su najčešće zdravlje i novac. Bicikl nudi oba: najzdraviji je način prevoza u svakom smislu i štedi novac. Ralph naglašava da se sa biciklima može i zaraditi, što i sam čini kroz IbikeBelgrade koji nudi turističke ture na biciklima posetiocima Beograda.

Kosta Ćirić iz Inicijative za održivu urbanu mobilnost predstavio je sopstvena iskustva sa projektom Cikliranje koji je pokrenut u aprilu 2010. Oni su, po uzoru na preko 130 gradova u kojima postoji, predložili bikesharing sistem koji bi mogao da se implementira u Beogradu i drugim gradovima Srbije. Projekat je brzo uvršćen u Strategiju razvoja grada Beograda, ali od tada je bilo malo pomaka od strane Gradske uprave. Na svakom koraku, od svih institucija, dobijali su implicitne poruku da treba da odustanu. Inicijativa je uspela da obezbedi neophodna sredstva od privatnih firmi za realizaciju pilot projekta ali nisu uspeli da nađu javno preduzeće koje bi preuzelo ceo sistem parkinga i bicikala i održavalo ga, a sami nisu bili spremni da preuzmu tu odgovornost. Problem je delom i u tome što ne postoji zakonski okvir koji omogućava uspostavljanje sharing sistema. Drugi deo problema je što projekat, onako kako je sada postavljen, ne generiše profit a traži logistiku i održavanjepa niko nije zainteresovan da to preuzme na sebe. Potencijal samog projekta je u mogućnosti da stvori trend biciklizma među određenim grupama ljudi, recimo postavljanjem stanica s biciklima kod fakulteta i studentskih domova, čime bi se udeo bicikala u ukupnom saobraćaju povećao.


Epilog – formirana beogradska Komisija za biciklizam

Drugog dana skupa, aktivisti iz Ulice za bicikliste su poveli goste iz drugih gradova na vožnju po gradskim stazama i ukazali na stanje biciklističke infrastrukture. Nakon toga, održan je sastanak svih prisutnih incijativa na kojem se pre svega govorilo o organizacionim problemima biciklističkih udruženja. Na samom kraju, predstavnici Ciklo svet Srbije su predložili da se organizuje sastanak svih biciklističkih udruženja i grupa iz Beograda kako bi mogli da deluju jedinstvenije prema Gradskoj upravi. Prvi ovakav sastanak je organizovan već 12. novembra, a drugi dve nedelje kasnije. Nedugo nakon ovih sastanaka, zajedno sa Sekretarijatom za saobraćaj, beogradska udruženja su formirala Komisiju za biciklizamunutar koje predstavnici udruženja, neformalnih grupa, državnih i gradskih organa, međunarodnih organizacija i privatnih firmi mogu da sarađuju i koordiniraju aktivnosti vezane za pitanja biciklističke infrastrukture, bezbednosti i edukacije.

Ko gradi grad 3

Ko GRADI GRAD? smo pokrenuli pre 2 godine vođeni uverenjem da dijalog o željenom razvoju grada mora da uključi sve one koji čine taj grad. Utisak je bio, a takav je ostao do danas, da se urbanističke odluke, kako na nivou lokalnog parka tako i po pitanjima važnim za sve građane, donose u sprezi (krupnog) kapitala i vlasti. Grad se razvija u skladu sa privatnim interesima malog broja pojedinaca, po netransparentnim procedurama, praćen različitim kontravezama i, najvažnije, ignorišući potrebe i želje samih građana.

KO GRADI GRAD pokrenuli smo pre tri godine vođeni uverenjem da dijalog o željenom razvoju grada mora da uključi sve one koji čine taj grad. U toku 2012. godine KO GRADI GRAD 3 je radio kroz format radnih stolova i diskusija. Ovaj koncept je nastao na osnovu iskustava i informacija prikupljenih kroz realizacije Otvorenih razgovora 2010. i Susreta gradskih entuzijasta i majstora 2011, kada smo se upoznali sa aktivnostima brojnih grupa i pojedinaca iz Beograda, ali i drugih gradova Srbije i regiona, angažovanih na artikulisanju pozicije i akcije građana ka (ne)željenom urbanom razvoju. Bilo direktnim akcijama na terenu ili kroz načelno suprotstavljanje volji i odlukama nadležnih organa, ove grupe su proizvele šansu i potrebu za detaljnijim upoznavanjem javnosti i aktivista sa pojedinim slučajevima ili fenomenima ovakvih praksi, koje se na primer zalažu za otvorenije i inkluzivnije urbanističke procedure ili javniji tretman javnih prostora. Iz tog razloga smo radne stolove osmislili kao priliku za bolje razumevanje mehanizama koji oblikuju razvoj grada, ali i za ko-generisanje i raspodelu znanja, metoda i planova među samim inicijativama.

02Četiri održana radna stola dovodila su aktere i publiku u nove situacije promišljanja i analize, planiranja i evaluacije. Opšti zaključak bi mogao biti da su skoro svi predstavljani i diskutovani slučajevi pokazatelji jednog šireg društvenog fenomena koji se ogleda kroz sukob interesa i kodeksa onih koji žive na određenim lokacijama ili koriste pojedine gradske resurse i onih koji su u prilici ili poziciji da na tim lokacijama nešto planiraju i realizuju, najčešće dovodeći prvu grupu pred svršen čin. Imajući u vidu da su u prvoj grupi najčešće spontano okupljeni stanovnici ili direktni korisnici pomenutih resursa a u drugoj, znatno malobrojnijoj, ali mnogo finansijski pa time i politički moćnijoj grupi, oni koji date resurse uglavnom posmatraju kao izvor profita ili prestiža, postavlja se pitanje: kako se u ovom odnosu postavljaju i ponašaju institucije nadležne za sprovođenje zakonskih procedura i odlučivanje u vezi sa tim? Dosadašnje iskustvo govori da su pojedine aktivističke grupe najčešće nedovoljno svesne datih procedura, da nemaju ni resursa ni kapaciteta da pariraju njihovoj specijalističkoj i administrativnoj prirodi ili tajmingu, a da na takvu nespremnost upravo i računaju i strana koja pretenduje na drugačiju upotrebu gradskih resursa (najčešće kroz privatizaciju i komercijalizaciju) i nadležne institucije, čiji se rad često fokusira na ignorisanje ili fingiranje javnog rada i odlučivanja, umesto na pažljivo sprovođenje datih procedura i adekvatno obaveštavanje i uključivanje svih zainteresovanih za artikulaciju i odbranu javnog interesa. Upravo na tom razjašnjavanju procedura, davanju podsticaja i mogućnosti susreta sličnih inicijativa, ali i pokretanja novih KO GRADI GRAD gradi svoju ulogu.

01-megdanU meniju sa leve strane, izveštaji sa prva tri radna stola mogu vam pojasniti ili vas podsetiti na odabrane gradske probleme i postojeće inicijative koje ih tematizuju, a kojima samo se bavili tokom 2012. godine, ali i dati sliku o njihovoj kompleksnosti i potrebi njihovog daljeg detaljnijeg upoznavanja i sagledavanja. Na četvrtom radnom stolu, održanom u decembru, izveli smo neku vrstu inverzije. Ovoga puta, kroz projekat Pametnija zgrada, KO GRADI GRAD pokreće jednu novu inicijativu od pojedinačnog, kolektivnog ali i javnog interesa, kojoj nije u prvom planu profit i komercijalizacija. U 2013. ovu inicijativu nastavljamo kroz dalje istraživanje mogućnosti rešavanja za mnoge nedostižnog problema dolaska do stana, u aktuelnom običajnom, ekonomskom, ideološkom i institucionalnom okruženju.

1 2 3