Stop izbacivanju porodice Havatmi na ulicu!

Slučaj prinudnog iseljenja porodice Havatmi predstavlja još jedan dramatičan primer izbcivanja na ulicu onih koji su postali žrtve nehumane prakse i samovolje privatnih izvršitelja.

Stan u kom žive penzionerka Branka Havatmi i njen sin sa invaliditetom, prodao je privatni izvršitelj Nenad Botorić. Branka Havatmi ne izbegava plaćanje duga, koji iznosi 6.500 evra. Prema njenim navodima, Botorić prethodno nije pokušao ni jedan od manje drastičnih načina naplate duga, niti je Branki dostavio odluku o prodaji stana i dao joj priliku da zaustavi postupak i plati dug na drugi način.Stan u opštini Stari grad površine 48 kvadratnih metara, na lokaciji gde se kvadrat stambenog prostora prodaje za više od 2.000 evra, prodat je za svega 16.000 evra. Sve to je užasna svakodnevnica sistema u kom pravičnost i humanost izvršenja zavise isključivo od ličnosti izvršitelja. Ukoliko je izvršitelj osoba bez savesti, ne postoje nikakve sistemske prepreke da takav čovek ne oduzme šta god poželi i uništi živote čak i jednoj penzionerki i njenom sinu sa invalidetetom.

Jedino što mu još može stati na put je solidarnost građana i građanki. Brankine komšije su već sprečile raniji pokušaj iseljenja, a najava narednog iseljenja, zakazanog za 4. maj, pobudilo veliku pažnju medija i građana na društvenim mrežama.

Trajno rešenje i sprečavanje daljeg nasilja nad najugroženijima moguće je samo ukoliko se stvari promene sistemski. Pre svega, nužno je zabraniti izvršenja duga nad jedinim krovom nad glavom kao i prinudna iseljenja po bilo kom osnovu iz jedinog stana kojeg dato domaćinstvo ima i može da priušti, po uzoru na procedure koje se primenjuju u Sloveniji. Takođe, izvršenja se moraju vratiti u nadležnost suda kako bi se štitio javni interes a ne privatna volja izvršitelja. Naglašavamo da je po obavezama koje proističu iz Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, država dužna da obezbedi sistem u kom će se prinudna iseljenja sprovoditi samo kao poslednja opcija, uz puno poštovanje prava građana koji se iseljavaju, i apsolutnu  zabranu da posle iseljenja postanu beskućnici. Nažalost, svedoci smo da država, umesto pomoći najsiromašnijma, učestvuje u daljem produbljivanju njihovog siromaštva i narušavanju dostojanstva, stvarajući društvo nepravde i bede.

Napominjemo da je Branka Havatmi pokušala da se žali Komori javnih izvršitelja na Botorićevo nečovečno postupanje, i da je Komora u potpunosti stala iza svog člana, što nam jasno govori kakve će biti posledice ukoliko se propisi što hitnije ne promene, i ukoliko se u međuvremenu solidarni građani, komšije, prijatelji i svi koji se protive iživljavanju nad najslabijima ne mobilišu protiv nasilja i samovolje.

U Beogradu, 3. maja 2017. godine

 

Socijaldemokratska unija

Ministarstvo prostora

Ne da(vi)mo Beograd

Ko gradi grad

Yucom – Komitet pravnika za ljudska prava

Jednakost

Učitelj neznalica i njegovi komiteti

Udruženje radnika i prijatelja Trudbenika

Levi samit Srbije

Marks 21

Udruženi pokret slobodnih stanara, Niš

Grupa za konceptualnu politiku, Novi Sad

PRAXIS

Žene u crnom

Rekonstrukcija zenski fond

Kampanja: Dobrodošli u stambeni pakao!

Kampanja Dobrodošli u stambeni pakao / www.stambenipakao.rs,  koju KO GRADI GRAD vodi tokom decembra 2016. ima za cilj da se zajedno i pojedinačno zapitamo da li želimo da živimo u „stambenom paklu” ili ne.

Možda ste pomislili: šta je to „stambeni pakao”? Da li sam i ja u njemu?

Prema nedavno objavljenim statistikama preko 70% domaćinstava u Srbiji je veoma opterećeno troškovima stanovanja. Po tom kriterijumu nalazimo se na drugom mestu u Evropi. Tako da, bez obzira da li imate ili nemate svoj stan, velika je verovatnoća da ste i vi u ovom „paklu”.

Novi Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, koji upravo ulazi u skupštinsku proceduru, neće promeniti ništa bitno. Naprotiv, stvari će se dodatno pogoršati. Uvode se novi namenti, kazne su drakonske, ukidaju se prava podstanara i dalje nema para za socijalno stanovanje…

Zašto se o „stambenom paklu” tako malo priča?

Kako nam je postalo normalno da razlika između plate i kvadrata bude tolika da možemo samo da sanjamo o kupovini stana?

Da, ako smo i uspeli da nekako kupimo stan, njegova otplata postane noćna mora, pitanje života ili smrti.

Da nas gazde po kratkom postupku izbacuju iz iznajmljenog stana, kad i kako im padne na pamet.

Da iz godine u godinu poskupljuju grejanje i struja, a plata ostaje ista, i da ne znamo kako ćemo platiti sledeći račun, ili otplatiti nagomilani dug.

Kako smo dopustili da naše komšije, znane i neznane, budu izbačene na ulicu i ostanu bez krova nad glavom?

Čak i da se najugroženiji prisilno iseljavaju iz socijalnih stanova, kojih u Beogradu ima veoma malo.

Kako nam je postalo normalno da se krov nad glavom tretira kao pitanje privilegije i luksuza, a ne kao osnovno ljudsko pravo?

Da li ste vi sa time zaista OK?

Sudeći po tome kako se poslednjih decenija vlast odnosila prema ovom važnom egzitencijalnom pitanju, zaista nema razloga da polažemo nadu u to da će država sama od sebe rešiti ove probleme, jer ova država u stanovima vidi samo zaradu i način da privuče krupni kapital. Kada vidimo kako država ulaže beskrajna finansijska i politička sredstva u projekate kao što je Beograd na vodi, gde stan košta 400.000 evra, situacija postaje mnogo očiglednija.

Kampanjom „Dobrodošli u stambeni pakao” želimo da pokažemo da većina građana Srbije, na ovaj ili onaj način, već sada živi u „stambenom paklu”. Ako zbog toga osećamo nezadovoljstvo ili bes, to je potpuno normalno. Jedino što ne treba da bude normalno je zapravo taj stambeni pakao. Želimo da svako od nas kaže sebi „Neću da živim u stambenom paklu!” i da to zatim kaže glasno, tako da svi čuju. Zato prvi korak treba da bude promena predstave o stanu i stanovanju, koji su „prirodno” prepušteni slobodnom tržištu, ka razmevanju stana kao doma na koji svako ima pravo.

Niko nije pojedinačno kriv za „stambeni pakao” u kome živi! I ništa se neće promeniti dok se odlučno ne suprotstavimo ideji da je stan luksuz, a ne pravo.

 

KO GRADI GRAD je pre četiri godine otvorio temu zajedničkog delovanja građana na polju stanovanja. Razvili smo koncept kolektivnog, zadružno organizovanog, pristupačnog i neprofitnog stanovanja pod nazivom Pametnija zgrada. Kako bi se napravio ovakav pomak potrebno je razmišljati o stanovanju izvan okvira koji nam se svakodnevno nameće.

 

Iz tog razloga smo u toku poslednjih godinu dana radili i na povezivanjem među organizacijama i inicijativama građana koje prepoznaju temu pristupačnog i dostojnog stanovanja kao društveno bitnu i vrednu (samo)organizovanja. Zajednički smo radili na tri kruga komentara i reakcija na Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada. Zajednički se zalažemo za povlačenje ovog zakona iz procedure i uspostavljanje uspostvljanje široke javne debate o problemima stanovanja u Srbiji.

Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada i dalje neprihvatljiv

Jedanaest organizacija i inicijativa iz Beograda, Niša, Novog Sada i Zrenjanina zahteva povlačenje novog Predloga Zakona o stanovanju i održavanju zgrada iz skupštinske procedure i uspostvljanje široke javne debate o problemima stanovanja u Srbiji.

Tim povodom u petak 2. decembra, organizovali smo konferenciju za štampu, na kojoj smo opširnije govorili o problemima stanovanja koje ovaj Predlog zakona ne rešava.

Podesćamo vas da je ovo treći put da u ovom sastavu reagujemo na tekst budućeg zakona. Pre godinu dana, u toku javne rasprave, poslali smo i naše amandmane na Nacrt zakona a u februaru ove godine komentar na Predlog zakona koji je usvojila Vlada u prethodnom sastavu. Najnovija verzija Predloga i dalje ignoriše ključni problem stanovanja a to je njegova nepristupačnost. Sve dok se to ne promeni, stambena situacija građana se moze jedino pogoršavati.

 konferencija-novinari

Na konferenciji su govorili: Marko Aksentijević, Ko gradi grad; Ivan Zlatić, Učitelj neznalica i njegovi komiteti; Ognjen Đukić, Pro Bono; Danilo Ćurčić, Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM; Marko Vasiljević, Regionalni centar za manjine; Stana Krstić, Udruženje radnika i prijatelja Trudbenika; Ljubinka Pejčić, predsednica skupštine stanara Nedeljka Čabrinovića 62; Zoran Gajić, Grupa za konceptualnu politiku.

SAOPŠTENJE O NOVOM PREDLOGU ZAKONA O STANOVANJU I ODRŽAVANJU ZGRADA

Ključni problem stanovanja i održavanja zgrada u Srbiji su previsoki troškovi. Po nedostupnosti troškova stanovanja za svoje građane, naša zemlja je drugo najgore mesto za život u Evropi. Novi Zakon o stanovanju i održavanju zgrada neće rešiti ni jedno pitanje preskupog stanovanja. Naprotiv, siromašni vlasnici i stanari su proglašeni neodgovornim i nesposobnim, nameću nam se novi izdaci za održavanje, a u rešavanju stambenog pitanja i dalje ćemo biti prepušteni sami sebi, podstanarstvu i bankarskim kreditima pod predatorskim uslovima.

Istovremeno dok izbegava da koncipira bilo kakvu politiku državne stanogradnje i podrške siromašnim vlasnicima stanova, Vlada je veoma kreativna u smišljanju i uterivanju novih nameta, i u osvajanju novih prostora za partijsko zapošljavanje. Da bi mogla efikasnije da kažnjava građane zato što nemaju novca, održavanje zgrada se proglašava javnim interesom i uvode se upravnici zgrada koje sami moramo da plaćamo. Budući da je posao upravnika između ostalog i da vodi evidenciju podstanara, kako bi država mogla da naplaćuje poreze od stanodavaca, nameće se pitanje zašto država sama ne plaća upravnike, koji će raditi za nju, a ne za stanare?

Uterivanje poreza stanodavcima neminovno će dovesti do povećanja cene zakupa, i to je jedini efekat koji će Zakon imati na položaj podstanara. Dalje deregulisanje ove oblasti, to jest izbegavanje da se zaštita (pod)stanara uključi u „javni interes”, samo će još više učvrstiti potpunu obespravljenost građana koji na ovaj način sebi obezbeđuju krov nad glavom.

Procedura prilikom iseljavanja i dalje ne obezbeđuje minimum standarda garantovanih međunarodnim konvencijama, i odnosi se samo na građane koje iseljavaju opštine po osnovu „javnog interesa“, a ne i na one koji se iseljavaju po osnovu bankarskih hipoteka, vlasničkih sporova i drugih razloga. A najnovija verzija Predloga, koju je Vlada usvojila predviđa da nužni smeštaj za porodice koje se raseljavaju nije obaveza opštine koja sprovodi iseljenje, već one na kojoj su raseljeni građani prijavljeni. Nema nikakvog razloga da se poslovi iseljenja i obezbeđivanja nužnog smeštaja na ovaj način odvajaju. Dovoljno je samo zapitati se koja opština će biti nadležna da obezbedi nužni smeštaj kada se sledeći put budu raseljavali ljudi sa formalnim prebivalištem na Kosovu.

Pokušaj proaktivne stambene politike, definisan kroz odredbe Predloga o „stambenoj pordšci”, ponovo će ostati mrtvo slovo na papiru. Definisane prioritete i standarde ne prate neophodni finansijski i implementacioni mehanizmi. Tako se politika javnog stanovanja i podrške rešavanju stambenih problema građana i dalje prepušta malobrojnim (i svojim obimom zanemarljivim) projektima međunarodnih donatora. Drugim rečima, stambene politike i nema.

A za razliku od prošlogodišnjeg nacrta, ovog puta nema ni formalne javne rasprave o predloženim rešenjima, već se zakon šalje Skupštini na usvajanje po hitnom postupku. Budući da se radi o sistemskom zakonu kojim se uređuje jedno od elementarnih prava i potreba svakog građanina, javna rasprava bi morala biti znatno šira od okvira koji je predviđen Poslovnikom Vlade.

Zbog svega navedenog ovaj Predlog zakona o stanovanju mora biti odbačen u potpunosti, a novi donet u širokom javnom dijalogu. Stambena politika koja zaista želi da popravi uslove stanovanja građana mora da uzme u obzir materijalnu situaciju u kojoj se oni nalaze a ne svojim rešenjima da je pogoršava.

30. novembar 2016. godine

Potpisnici:

Ko gradi grad, Beograd

Učitelj neznalica i njegovi komiteti, Beograd

Pro Bono, Beograd

Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM

Udruženi pokret slobodnih stanara, Niš

Centar_kuda.org, Novi Sad

Grupa za konceptualnu politiku, Novi Sad

Regionalni centar za manjine, Beograd

Ministarstvo prostora, Beograd

Udruženje radnika i prijatelja Trudbenika, Beograd

Udruženje Ravnopravnost, Zrenjanin

Borba za pravo na stanovanje u Španiji: Da, može se!

Petak, 14. oktobar 2016. u 18h
Kulturni centar Rex, Jevrejska 16, Beograd

Ko gradi grad vas poziva na prezentaciju i razgovor sa Havierom Arizmendi Ruizom, aktivistom Platforme za osobe pogođene hipotekama (PAH) iz Španije.

Za sedam godina postojanja, Platforma PAH je postala najaktivnija i najrazgranatija organizacija nakon ‘španskog proleća’ 2011. godine. Ovaj pokret za pravo na stanovanje dosad je sprečio preko 2000 prinudnih iseljenja širom Španije. Pritom ih nije tek privremeno zaustavio, već su zahvaljujući javnim pritiscima i pregovorima aktivista i dužnika s bankama trajno ukinute pretnje gubitkom stana i prinudnim iseljenjem. Pored zaustavljanja deložacija, javnih akcija i pregovora oko pojedinačnih slučajeva, PAH aktivno predlaže izmene zakona, a putem direktnih akcija smestili su oko dodatnih dve i po hiljade porodica u prazne stanove u vlasništvu banaka i sa bankama ispregovarali socijalnu rentu koju zagovaraju i pravnim putem.

PAH se pokazao kao emancipatorska platforma, sposobna da uključi mase ljudi i promeni dominantni diskurs koji je krivicu svaljivao na dužnike i preusmeri krivicu na prave adrese – banke i državu. Ujedno, kroz kolektivno organizovanje inicijativa je ponudila alternativu depresiji u koju su mnogi zapali, a rešavanje stambenog pitanja prestalo je biti čisto individualni problem i odgovornost. Platforma PAH se tako pokazala kao uspešan politički akter na jedan nov i inspirativan način. Ada Kolau, jedan od osnivača PAH, danas je gradonačelnica Baselone.


Havier (Javier) Arizmendi Ruiz, živi u Valensiji, poreklom je iz Meksika, poljoprivredni je inženjer. Platformi PAH se priključio 2011. kao potencijalni kreditni dužnik, od 2013. je deo njihove Internacionalne komisije.

Prezentacija će biti održana na engleskom jeziku, u diskusiji ćemo se koristiti engleskim i srprskim jezikom. U najavi su korišćeni delovi teksta Da može se! Jelene Miloš i Ive Marčetić za portal Novosti.

Ekonomija na zajednički pogon, 2. deo – valute zajednica

Ove godine KO GRAD GRAD organizuje seriju predavanja i radionica pod nazivom Ekonomija na zajednički pogon, koje se bave iznalaženjem primenljivih modela zajedničke ekonomije, relevantnim za naše prilike, sa fokusom na stanovanje. Od 2. do 4. juna, u okviru drugog dela programa, sa internacionalnim gostima Metju Slejterom i Bret Skotom, diskutovaćemo o komplementarnim valutama, koje imaju za cilj da zaštite ili stimulišu određenu lokalnu ekonomiju. Na samim je zajednicama da prepoznaju i odluče šta bi bili “sastojci”, od kojih bi gradili svoj komplementarni valutni sistem. Pozivamo vas da nam se priključite kako bi smo istraživali kako alternativne valute mogu biti korišćene od strane zajednica u Srbiji.


Metju Slejter: Anarhistička istorija novca

četvrtak 2. juni, 18.00, predavanje, jezik engleski, sa prevodom na srpski
Kulturni centar Rex, Jevrejska 16

Matej Slejter će govoriti o tome kako vladajuće elite, kroz monopol na stvaranje novca, dovode u zabludu, kontrolišu i kradu narod. (jezik engleski, sa prevodom na srpski)

Metju Slejter (Matthew Slater/@matslats) radi na open source softveru za valute zajednica i putuje svetom kako bi dao podršku komplementarnim valutama. Njegov nedavni članak pod nazivom Konflikt je u srcu modernog novca, propagira da je novac potrebno odvojiti od njegove uloge skladištenja vrednosti, kako bi postao pozitivna snaga za društvene promene. Mat veruje u “radikalno davanje”: “Moramo da se otarasimo naših besmislenih opsesija i neproduktivnih poslova i počnemo da radimo sa našim komšijama,” kaže on.


Bret Skot: Avanture u alternativnom finansiranju

petak, 3. juni, 19.00, predavanje, jezik engleski
Impact Hub, Makedonska 21

Bret Skot istražuje kako ljudi širom sveta stvaraju nove pristupe hakovanja budućnosti novca.

Bret Skot (Brett Scott/@suitpossum) je finansijski aktivista i autor knjige Heretički vodič za globalne finansije: hakovanje budućnosti novca. Bret sugeriše da je naša percepcija ekonomije zasnovana na “veoma pogrešnim pričama o poreklu novca i bankarstva”, ali da finansijski sistem možemo omesti stvaranjem relevantnih, alternativnih oblika novca. Njegov Heretički vodič “čitaocima pomaže da razviju raznovrsne, uradi sam alate za avanturu u gerilskom finansiranju i aktvističkom preduzetništvu”.


Ekonomija na zajednički pogon – valute zajednica

petak, 3. i subota, 4. juni, radionica, program je većinom na engleskom jeziku
Kulturni centar Rex, Jevrejska 16

Radionicu će voditi Metju Slejter, Bret Skot i KO GRADI GRAD tim, a možete se priključiti i samo jedan od dva dana.

petak, 3. juni, 12.00 – 17.00
Prvi dan radionice, diskutovaćemo o alternativnim valutama, polazeći od Metjuovog i Bretovog inputa o principima i praksi komplementarnih valuta, kao i o različitim opcijama dostupnim u svetu valuta. Pokušaćemo da uspostavimo zajedničko razumevanje novca i bankarstva, razmotrićemo na koji način postojeći novac i bankarski sistem (loše) služe ljudima u Srbiji, i govoriti o tome šta želimo da vidimo u budućnosti.

subota, 4, juni, 12.00 – 17.00
Drugi dan radionice razgovaraćemo o specifičnostima koje bi alternativne valute mogle da imaju u Srbiji, posebno u vezi sa idejom “ekonomije zajednice” koju razvija KO GRADI GRAD. Skiciraćemo kako bi takva valuta mogla da se pokrene i održi, u početku u Beogradu, i kako bi se uklopila u širu ideju stambenih zadruga koje uzimaju pod kontrolu svoje finansije.

ilustracija: Livia Lima, Alternative Currencies instalacija

Ekonomija na zajednički pogon, radionica

Način finansiranja je jedan od najvećih izazova na putu realizacije ideje Pametnije zgrade. Ali ako stanovanje počnemo da posmatramo kao nešto što je moguće rešiti zajednički, time i ekonomski mehanizmi kroz koje ga rešavamo postaju generator zajednice. U okviru ove radionice tražili smo odgovore na pitanja kao što su: koje su mogućnosti stvaranja novih finansijskih institucija u vlasništvu samih građana? Šta je moguće, a šta nije moguće uraditi kroz zajedničku ekonomiju po pitanju pristupačnog stanovanja ili šire gledano – pristupačnog života?

subota 5. mart 12.00 – 18.00
radionica, deo programa Ekonomija na zajednički pogon
Kulturni centar Rex

Audio snimak: Ekonomija na zajednički pogon, radionica audio 


Izveštaj: Ekonomija na zajednički pogon

 

Trećeg dana programa, na radionici u okviru Ekonomije na zajednički pogon, diskutovalo se o načinima finansiranja kolektivne, pristupačne stanogradnje u Beogradu, koji je KO GRADI GRAD započeto kroz razvoj modela Pametnija zgrada, suprotstavljajući ga trenutno jedinom postojećem načinu dolaska do stana – kupovinom na špekulativnom tržištu nekretnina. Radionica se bavila mogućnostima da određeni alternativni ekonomski mehanizmi postanu generatori zajednice. A diskusija je ovom prilikom proširena na polje ideje o održivom životu, širem od samog koncepta održivog ili pristupačnog stanovanja. Radionicu su vodili KO GRADI GRAD i gosti iz Zagreba Goran Jeras, eBanka, etička razvojna banka u vlasništvu svojih članova, i Marina Petrović i Kristina Lauš, Crowdfunding akademija. Radionici se priključilo petnaestak zaiteresovanih učesnika, od kojih oko polovina po prvi put. Značajno je da su se mnogi od učesnika i učesnica članovi organizacija koje se i same bave temom lokalne proizvodnje hrane (Baštalište, Permakultura Srbija), zajedničke proizvodnje (Nova iskra), co-workinga (Impact Hub), lokalnog organizovanja građana (na Petlovom brdu), proširenog delovanja u arhitekturi (Beogradske nedelje arhitekture), kao i pređašnjih finansijskih zadruga (Železnička štedno-kreditna zadruga). Osim želje za rešavanjem sopstvenog stambenog pitanja, koji je osnovni razlog za uključivanje nekih od prisutnih, okupljanje ovakve grupe ljudi ukazuje i na potenicijal u povezivanju već postojećih inicijativa – čime ideja održivog, odnosno pristupačnog života postaje bliža realizaciji.

Kao uvod u subotnju radionicu poslužio je primer iz Liverpula gde su stanovnici kvarta Anfiled (oko stadiona fudbalskog tima Liverpul) bili primoravani da za nisku cenu prodaju svoje kuće opštinskim vlastima u okviru šireg plana regeneracije kvarta. Holandska umetnica Žane van Heisvajk (Jeanne van Heeswijk) locirala je problem stanovanja i započela je svoj angažman kroz radionice projektovanja kuća sa decom u prostoru iseljene lokalne pekare. Ubrzo se suočila sa zahtevima komšija koji su želeli da se pekara vrati. Umetnica je napustila svoju prvobitnu ideju i počela da sa stanovnicima radi na pokretanju pekare. Iz očajničke situacije rasturenog susedstva, kroz otvranje pekare (Homebaked) rodila se zajednica koja se okupila i počela da razmišlja o svojoj zajedničkoj budućnosti. Danas, par godina nakon otvaranja pekare, tema stanovanja u ovoj zajednici ponovo je postala aktuelna. Pekara je organizovana kao zadruga, zadruga je osnovala community lend trust, gde je vlasništvo nad zemljištem odvojeno od vlasništva nad budućim objektima i pripada zajednici, a stanovi će biti realizovani kao socijalno stanovanje. Delovanje ove zajednice prošireno je tako od pekare na izgradnju novih i obnovu starih stanova, ali i sprotskih terena koji će pripadati zajednici.

Ova situacija pokazuje da često nije samo stanovanje to koje pokreće lokalnu zajednicu, iako ono jeste okosnica, već to mogu biti i neke druge proizvodne prakse. Model održivog stanovanja koji u sebe uključuje i proizvodne prakse javilo se u diskusiji kao rešenje motivisano problemom oko akumuliranja početnog kapitala za gradnju Pametnije zgrade u situaciji u kojoj su interesi korporacija i vlada iznad interesa ljudi. Kao jedna od okosnica za ostvarenje Pametnije zgrade identifikovano je društveno preduzeće koje bi u pogon stavilo proizvodnju konstruktivnih panela od slame kao osnovnog građevinskog materijala (uz mogoćnost povezivanja sa postojećim fabrikama). Takođe je ukazano da energetski efikasno stanovanje može imati i produktivnu komponentu kao komunalni proizvođač energije.

 

Skicirana su tri moguće organizacione forme kao modeli nastavka rada na Pametnijoj zgradi. Prvi model polazi od finansijskih usluga ka stanovanju. Uključuje registraciju arhitektonsko-građavinske firme sa fokusom na projektovanju i gradnju koja funkcioniše paralelno sa sestrinskom NVO organizacijom Ko gradi grad. Firma bi trebala da kanališe profit u stvaranje osnovnog kapitala za početak gradnje Pametnije zgrade. Kao osnov za pokretanje proizvodnje služio bi ugledni primer načina gradnje Pametnije zgrade. Ovaj open source model bi bio razvijen i testiran novcem koji bi se prikupio kroz Crowdfunding kampanju. Drugi model zasnovan je na stambenoj zadruzi koja gleda u budućnost. Ovaj model je sličan nemačkom modelu Miethauser Syndikat koji predstavlja umreženi oblik proširenja komunalnog modela stambene samogradnje, gde su stanovi u vlasništvu sindikata bez mogućnosti špekulacije i direktne prodaje na tržištu. Ipak u ovom modelu kao nerešeni problem ostaje problem početnog kapitala za gradnju prve stambene zgrade. Treći model o kojem se raspravljalo započinje od zadruge za pristupačno stanovanje, koja u svom vlasništvu ima različita podružna preduzeća. Ova preduzeća služe isključivo kao generatori održivog života u lokalnoj zajednici, i uključuje sve što bi moglo da doprinese pristupačnom životu u zajednici (energija, hrana, briga za mlađe ili starije, pa čak i zaposlenje).

Kao važan komentar na diskusiju koja se vodila oko novca Goran Jeras je istakao da novac nije primaran, i da će se model finansiranja znati kada se bude znalo koji su resursi i kapaciteti ljudi u pitanju u konkretnoj grupi. Značajno pitanje bilo je i kako stvoriti platformu za transfer poverenja na koju ljudi mogu da priključe svoju ideju o specifičnoj proizvodnji i da integrišu svoju viziju i priključe se ideji. Zaključeno je da nam predstoje jasno i precizno definisanje modela koji predlažemo široj zajednici, dugi razgovori sa ljudima kako bi se pridobilo njihovo poverenje, ali i jasan leadership na tom putu, sa utvrđivanjem uloga i zadataka koje veća grupa zaiteresovanih može da preuzme na sebe. Goran Jeras je predložio najpre formiranje kase uzajamne pomoći (u koju bi npr. svako izdvajao 1% svojih prihoda) za testiranje zadružnog solidarnog modela finansiranja, već na malim primerima. Odatle bi mogao da se razvije organizacioni i etički model raspolaganja zajedničkim sredstvima, koji bi dao i odgovor na pitanje kako pomoći članovima u teškoj situaciji, ali i bio motivacija za uključivanje drugih ljudi.

eBanka: Ljudi su važniji od profita!

Osnivanje eBanke – etičke razvojne banka u vlasništvu svojih – privuklo je u Hrvatskoj dosta pažnje ljudi koji traže banku kojoj bi konačno verovali. eBanka je postala vruća tema u hrvatskim medijima, a posebno među ljudima i organizacijama koji u ovakvoj banci vide podršku njihovim društveno-angažovanim idejama i razvojnim projektima, ignorisanim od strane komercijalnih banaka. Etička banka je razvojna banka koja razmišlja dugoročno i projektima pristupa individualno. Ona će ulagati isključivo u one projekte koji osim finansijske održivosti imaju i pozitivan učinak na društvo i okolinu. eBanka nema prikrivenih investitora i vlasnika, ona je u stopostotnom vlasništvu Zadruge za etičko finansiranje. Sada, kada se eBanka nalazi pred zvaničnim otvaranjem, u zadnjoj rundi prikupljanja potrebnih 15 miliona evra kapitala, nakon što su svi drugi preduslovi ostvareni, Goran Jeras nas je izvestio o ovom izuzetnom iskustvu i šta ovakva vrsta banke može značiti za naše živote.

petak, 4. mart, 19:00 – 21:00
predavanje i diskusija, deo programa Ekonomija na zajednički pogon, 1. deo
Impact Hub, Makedonska 21

Goran Jeras nakon studija fizike u Zagrebu odlazi u Holandiju gde je radio kao konsultant u finansijskom sektoru. Područje rada mu je bio dizajn kompleksnih IT sistema za finansijske institucije i zatim nakon izbijanja finansijske krize 2008. godine – analiza i unapređivanje modela procene rizika. Razočaran otuđenošću komercijalnih banaka od potreba realne ekonomije i društva, počinje da se bavi alternativnim metodama finansiranja, društvenim i socijalnim preduzetništvom, modelima podsticanja održivog razvoja i etičkim bankarstvom. Od kraja 2013. godine potpuno je posvećen radu na projektu osnivanja eBanke d.d., a od aprila 2014. godine kada je objavljeno osnivanje banke postaje i rukovodilac Zadruge za etičko finansiranje (ZEF). 


Izveštaj: eBanka: Ljudi su važniji od profita!

 

Drugog dana trodnevnog programa Ekonomija na zajednički pogon, na početku predavanja Goran Jeras je, govoreći o tome šta je novac danas, kako nastaje, ko ga stvara, koja je njegova „prava“ vrednost i kako novac danas cirkuliše, naveo suštinske razloge koji su direktno uticali na pokretanje procesa osnivanja etičke banke u Hrvatskoj koja bi po svojoj strukturi bila razvojna i neprofitna.

Naime, u današnjem svetu dekretnog (fiat) novca, kada vrednost novca više nije vezana za vrednost neke od roba (npr. zlata, što je u Americi, a indirektno u svetu bio slučaj do 1972. godine), veoma je lako uspostaviti mehanizam manipulacije ukupnom količinom novca u opticaju, a time i njegovom vrednošću. Komercijalne banke, kao nosioci privatnog kapitala, svojom kreditnom politikom, a koristeći novac građana, kreiraju lokalnu i globalnu ekonomsku politiku, u cilju maksimiziranja profita. Profit se ostvaruje kroz različite investicije, pre svega, na finansijskom tržištu za koje se vrlo često može reći da je špekulativno. Dakle, generisanjem novca u vidu duga tj. kredita, koji je stvoren elektronski, te tako nevidljiv, komercijalne banke, koristeći se ovim svežim digitalnim novcem, ostvaruju veliki profit. Sa druge strane, za većinu ljudi efekat ovakvog generisanja novca je sasvim suprotan i ogleda se u smanjenju njihove ukupne kupovne moći, odnosno, devalviranju vrednosti novca kojim raspolažu. Primera radi, ako se kupovna moć novca godišnje umanjuje za 0,2 posto – jer je sve više novca bez podloge u opticaju – posle 20 godina vrednost tog novca će biti prepolovljena. Čitav ovaj mehanizam, podržan je od strane nacionalnih centralnih banaka, s obzirom na to da centralne banke ne čine ništa kako bi ovo sprečile. Naime, one vrše kontrolu rada komercijalnih banaka u pogledu poštovanja zakonske legislative, ali ne i investicionih politika. Veoma jasan primer samostalnog uticaja privatnog kapitala na monetarnu politiku, a time i ekonomiju jedne države, je primer SAD, gde Američka centralna banka (Federal Reserve – FED) predstavlja instituciju u privatnom vlasništvu kontrolisanu od strane najvećih privatnih banaka.

Stvaranje novca kao duga u obliku kredita od strane komercijalnih banaka, dovelo je do neverovatnog disbalansa u odnosu između štampanog novca i virtuelnog novca odnosno onoga koji postoji na računima korisnika usluga komercijalnih banaka. Na Balkanu je taj odnos 1:8 do 1:15, dok je u SAD, UK i najvećim ekonomijama sveta svega tri procenta od ukupnog novca u opticaju papirnati novac (97% su stvorile komercijalne banke kao virtuelni novac!). Takođe, zbog bojazni od hiperinflacije, novac koji država može da (do)štampa se ne ulaže u realni sektor (npr. u izgradnju infrastrukturih projekata) već se, prodajom i kupovinom državnih obveznica od strane centralne banke, upumpava u privatne komercijalne banke, kako bi ih time stimulisale da pozajmljuju novac. Ovo je još jedan od mehanizama kojim se vrednost novca u potpunosti relativizuje, a u korist poslovnih banaka.

U ovakvom monetarno-ekonomskom sistemu, banke jedino nastoje da maksimiziraju svoj profit ulaganjem u vrednost koja, zapravo, ne postoji. Jer, postavlja se pitanje šta je vrednost koja se kreira? I da li je novac vrednost? Suštinski ne, jer čitav sistem je postavljen tako da novac predstavlja pravo na vrednost, akcije (deonice) predstavljaju pravo na novac, a fond (akcijski, investcioni i sl) predstavlja skup akcija. Iz ovoga se može videti, da se ovakvim načinom kreiranja vrednosti na veoma jednostavan način može manipulisati realnom vrednošću novca.

Danas je zarađivanje novca bez uloženog rada potpuno normalizovano, a percepcija duga u potpunosti jednoznačna. Jedina vrsta duga o kojem se uopšte raspravlja i koji predstavlja paradigmu društveno-ekonomskih odnosa je finansijski dug. Paradoksalno, ova vrsta duga je u potpunosti dogovoriva kategorija i jednostavno rešiva. Sa druge strane, socijalni dug i ekološki dug, koji nije dogovoriv i reverzibilan, se uopšte ne uzimaju u razmatranje. Etičke banke su to prepoznale kao problem, svrha bankarstva nije stvaranje dodatne vrednosti, već pružanje usluga krajnjim korisnicima tj. klijentima. Komercijalne banke su tako postale otimači dodatne vrednosti na uštrb ekonomije i zajednice. Nasuprot njima, cilj etičkih banaka nije stvaranje profita, već dodatne vrednosti za zajednicu. Treba istaći da su etičke banke u svetu, upravo zbog svog odnosa prema profitu, jedine banke koje su kroz ekonomsku krizu 2008. godine prošle neuzdrmane i danas predstavljaju najbrže rastući bankarski sektor u svetu.

 

U Hrvatskoj su tako došli na ideju o formiranju razvojne neprofitne etičke banke sa radnim nazivom eBanka, koja bi sve svoje viškove reinvestirala u poboljšanje bankarskih poslovnih procesa, pojeftinjenje i širenje usluga. Ovakav, potpuno novi tip banke, privukao je veliku pažnju šire zajednice ljudi koji su u potrazi za bankom u koju bi, konačno, mogli imati poverenje, a posebno među ljudima i organizacijama koji u ovakvoj banci vide podršku svojim društveno-angažovanim idejama i razvojnim projektima ignorisanim od strane komercijalnih banaka. Etička banka je razvojna banka koja razmišlja dugoročno i projektima pristupa individualno i ulaže isključivo u one projekte koji osim finansijske održivosti imaju i pozitivan učinak na društvo i okolinu. eBanka u svojoj strukturi nema prikrivenih investitora i vlasnika, ona je u stopostotnom vlasništvu Zadruge za etičko finansiranje.

Da bi jedna banka bila smatrana etičkom, potrebno je da budu ispunjeni sledeći kriterijumi: transparentnost – sve investicije su javno dostupne na internetu, pouzdanost – svakom projektu se pristupa individualno, demokratičnost (demokratsko upravljanje) – svaki član banke (zadruge) ima jednako pravo glasa, jedan član – jedan glas, solidarnost, održivost i otvorenost.

Zakonski uslovi za osnivanje banke u Hrvatskoj su lako ostvarivi i ne mnogo složeni. Gotovo da su identični kao prilikom otvaranja bilo kojeg privrednog društva ili preduzetničke radnje (kao npr. prilikom otvaranja kafića). Osnovni cilj novootvorene etičke banke u Hrvatskoj je minimiziranje ukupnih troškova primenom open source principa. To je moguće ostvariti dizajniranjem sopstvenog softvera (za poslovanje i CRM), smanjenjem rizika kreditiranja kroz bolje poznavanje mogućnosti i finansijskih kapaciteta svojih klijenata, korišćenjem akumuliranog znanja i veština članova zadruge, kao vlasnika banke, prilikom evaluacije i nadzora projekata koji bi, eventualno, bili finansirani i organizovanjem poslovnica u prostorijama članova zadruge, odnosno banke. Pored toga, značajna ušteda se ostvaruje organizovanjem bezgotovinskog poslovanja eBanke, jer gotov novac, sam po sebi, predstavlja izuzetno veliki trošak.

Za pokretanje banke u Hrvatskoj je neophodno imati pet miliona evra početnog kapitala. Međutim, članovi eBanke odlučili su da im je za pokretanje poslovanja banke neophodno 15 miliona evra. 2014. godine osnovana je Zadruga za etičko finansiranje sa 200 članova iz različitih delova Hrvatske i sa 330 hiljada evra inicijalnih doprinosa tj. uplate. Na prvoj konstitutivnoj sednici Zadruge u muzeju Mimara u Zagrebu, od hiljadu pozvanih ljudi i organizacija došlo ih je 200, od kojih su 101 uplatili svoj novac i tako postali članovi Zadruge.

Po prikupljanju celokupnog iznosa novca, eBanka će biti registrovana i ustrojena kao deoničarsko društvo, a njen jedini deoničar, odnosno stoprocentni vlasnik, biće Zadruga za etičko finansiranje (ZEF). Interese vlasnika predstavlja upravnik, kao član skupštine deoničarskog društva, koji banci prenosi odluke ZEF-a donesene od strane njene skupštine. Banka će biti u vlasništvu svojih članova, te će svi članovi, bez obzira na visinu uloženih finansijskih sredstava, imati jednako pravo glasa u skupštini. Učlanjivanjem u ZEF svako može postati suvlasnik i član eBanke.

U međuvremenu, eBanka je postala članica Evropske federacije etičkih banaka koju čine 28 banaka. Trenutno ZEF broji oko 400 članova iz čitave Hrvatske i u završnoj je fazi prikupljanja kapitala, a time i pred zvaničnim otvaranjem eBanke d.o.o. Očekuje se da će na jesen 2016. godine Zadruga dobiti licencu za otvaranje svoje banke.

Projekte koje eBanka podržava i koje će ubuduće finansirati odnose se na gradnju prirodnim materijalima, ekonomiju lokalne zajednice, obnovljive izvore energije i recikliranje sirovina. Kao primer koji bi eBanka rado kreditirala naveden je projekat net-zero kolektivnog stanovanja i/ili stanogradnje – „Pozitivna kuća“. Predstavljen je kao model stanovanja u sinergiji sa energetskom zadrugom (energija iz energetski obnovljivih izvora), zadružnom proizvodnjom i distribucijom hrane i zadrugom za reciklažu otpada. Ovakva organizacija kolektivnog stanovanja, bi mogla sama po sebi da otplaćuje kredit nezavisno od ličnih prihoda članova zadruge (jednostavno rečeno „kuća bi sama otplaćivala kredit“).

Na kraju je, u zaključcima i diskusiji, istaknuto da je za osnivanje ZEF-a, kasnije i etičke banke, od ključne važnosti poverenje, a da sakupljanje novca i dostizanje željenog iznosa dolazi na kraju odnosno da novac ne bi trebalo uopšte posmatrati kao problem. Takođe, napomenuto je da će fokus eBanke biti na misijama, a ne na infrastrukturnim projektima, te da neće biti nenamenskih potrošačkih kredita. Pri tom, nijedan kredit neće bit skuplji od 4% za razvojne projekte i 2,3% za poljoprivredu; 0% će iznositi naknada za novac koji će stajati na računu svakog člana banke. Podsticaće se ulaganja u projekte sa minimalnim rizikom (npr. vetro-elektrane) koji će kroz održiv razvoj donositi dobrobit lokalnoj zajednici. Iznos kredita će za sve projekte, osim za stambene, biti u odnosu 1:8 u odnosu na ulog svakog od zadrugara. Takođe, istaknuto je da će se u trenutku kada etička banka prevaziđe svoje okvire i dođe do veličine od 50-80 hiljada klijenata eBanka replikovati i time podeliti u dve ravnopravne sestrinske banke čiji će, opet, stoprocentni vlasnik biti ZEF.

 

Na pitanje iz publike koje se odnosilo na primenu alternativnih valuta u ekonomiji (Bitcoin i sl.) rečeno je da je njihova primena odličan koncept, ali za razvoj ekonomije lokalnih zajednica, s obzirom da time čitav krug proizvodnje, distribucije i potrošnje biva sveden, isključivo, na lokalnu zajednicu. Crédit Coopératif iz Francuske (jedna od najvećih banaka u Francuskoj) pomenuta je kao primer etičke banke koja razmenu dobara i usluga vrši primenjujući model lokalizovanih alternativnih valuta. Takođe, alternativne valute ne mogu da zamene druge „prave“ valute, jer se na taj način nikako ne može voditi monetarna politika na globalnom nivou. Ipak, u budućnosti bi za vođenje lokanih monetarnih politika mogao da se koristiti finansijski model koji bi podržavao veliki broj lokalnih valuta, koje bi koristile blockchain tehnologiju što bi moglo da dovede do decentralizacije monetarnih sistema i veće nezavisnosti lokalnih zajednica.

 

Dodatno: pogledajte snimak razgovora eBanke i Ko gradi grad na N1 TV (12 min): Kakvu alternativu nudi etičko bankarstvo? i pročitajte dva intervjua sa Goranom Jerasom: Moramo imati banke koje su nama servis, Iskra Krtić za portal Mašina.rs, i Biste li postali suvlasnik banke pod ovim uvjetima? za Tportal.hr.

N1

Crowdfunding kao rešenje?

Da li u osiromašenom društvu kao što je naše crowdfunding predstavlja još jednu naivnu ideju ili je to jedna od retkih preostalih opcija za pokretanje stvari koje su od šireg društvenog značaja, za koje nije moguće drugačije naći sredstva? U okviru ovog programa bavili smo se mogućnostima i izazovima crowdfunding-a (grupnog finasiranja) u Srbiji i regionu uz pomoć Crowdfunding akademije iz Zagreba i inicijativa i organizacije koje su iskusile grupni način finansiranja.

četvrtak, 3. mart 2016. / 18:00 – 21:00 
predavanje i diskusija, deo programa Ekonomija na zajednički pogon, 1. deo
Kulturni centar Rex

Učestvovali:

Crowdfunding akademija, Marina Petrović (UNDP Hrvatska) i Kristina Lauš (BRODOTO)
Start IT centar, Zoja Kukić
PlusPlusPlus festival, Neda Šorak
SamOOrganizacija, Peđa Dimitrijevi
ideaFunder$, Željko Ninkov i Katarina Ninkov
Moderatori: Ana Džokić i Tadej Kurepa

Audio snimak: Crowdfunding kao rešenje? audio 
PDF: prezentacija Crowdfunding akademije 


Izveštaj: Crowdfunding kao rešenje?

 

Na početku trodnevnog programa Ekonomija na zajednički pogon, predstavnici platforme KO GRADI GRAD su govorili o koracima u iznalaženja modela finansiranja kolektivne stanogradnje koji se razvija kroz inicijativu PAMETNIJA ZGRADA. Istaknuta je neophodnost mapiranja različitih alternativnih načina finansiranja projekata sa socijalnom perspektivom. Jedan od tih načina je crowdfunding, kojim se bavio program Crowdfunding kao rešenje?

Kristina Lauš iz Crowdfunding akademije najpre je definisala osnovne pojmove koji se koriste u crowdfunding (CF) terminologiji. CF je definisan kao oblik grupnog prikupljanja finansijskih sredstava putem internet platformi u koje svoj novac mogu da ulažu svi kako bi podržali tj. finansirali najrazličitije projekate, a na osnovu neposredene javne interakcije sa nosiocima projekta. Postoji više različitih tipova CF kao što su:

  1. Reward-based CF koji je najzastupljeniji način CF, a zasnovan je na nagradi. Bekeri (backer, sponzor) dobijaju nagradu proporcionalnu uloženoj svoti novca, pri čemu nagrade mogu biti inkluzivne, dajući ljudima mogućnost da se osećaju kao deo projekta u koji ulažu (npr. ukoliko se radi o CF filma osoba koja ulaže može biti deo filmskog seta, tj dobiti ulogu statiste i sl.).
  2. Equity CF novac prikuplja kupovinom udela u projektu (preduzeću) koji se finansira. Svako od ulagača, nakon uspešno završenog projekta ima svoj udeo u vlasništvu ili raspodeli dobiti.
  3. Debt-based CF podrazumeva model kojim se kroz pozajmice novac investira u neki projekat i gde se nakon ostvarnog cilja i uspešno završenog projekta novac, uz određenu kamatu, vraća onima koji su ga pozajmili.
  4. Donation-based CF je zasnovan na donacijama, putem kojih se, uglavnom, finansiraju humanitarni projekti.

IMG_1712-1200-crowdfunding

CF se zasniva na monetarnoj, ali i na razmeni dobara i usluga (crowdsourcing). Oblasti za koje se novac sakuplja putem CF kapanja su međusobno potpuno različite; od dizajna, održivog razvoja, umetnosti, nekretnina itd. Takođe, iznosi koji se prikupljaju preko CF platforme su od minimalnih do velikih iznosa.

Za uspešno organizovanje CF kampanje i prikupljanje planiranih iznosa novca neophodno je dobro osmisliti i sprovesti marketinšku kampanju, jer je to jedini način da se jedna kampanja izdvoji na postojećem tržištu (od blizu hiljadu) CF platformi i kampanja. Pored toga, bitno je istaći da je čitav proces CF transparentan i da se u svakom trenutku zna koliko novaca je sakupljeno, ko i koliko novca ulože i kuda će, na kraju, taj novac otići tj. kako će se potrošiti.

Kao kuriozitet iz istorije CF istaknuto je da je Kip slobode u Njujorku finansiran kroz CF. Pulicer je kroz svoje novine tražio od građana da prikupe novac za postolje kipa. Prosečna pojedinačna donacija je bila manja od jednog dolara.

Istaknuto je da u Evropi postoji 600 CF platformi, u Severnoj Americi 375, u Aziji 169, u Južnoj Americi 50, u Okeaniji 37 i u Africi 19. Najpoznatije platforme su Kickstarter (reward based – kreativni projekti i tehnologija), Indiegogo i Kiwa (lending based / pozajmice – društveno korisni projekti), dok na primer platforma Goteo podržava društvene inicijative na principu minimalnog i optimalnog prikupljanja sredstava. Obim prikupljenih sredstava putem CF platformi je u Americi u 2015. iznosio 34,4 miliona dolara, od čega je 24 miliona dolara bilo zasnovano na lending based CF. Očekuje se da će do 2020, uz ogroman eksponencijalan rast, biti prikupljeno 90 milijardi dolara, što je svota koju nikako ne treba zanemariti. U Hrvatskoj je u 2015. putem CF platformi, u najvećem broju slučajeva (47) preko Indiegogo platforme, prikupljeno ukupno oko 750 hiljada dolara, bilo je 23 uspešna projekta (od 63 započetih). U Hrvatskoj su aktivne dve platforme croinvest.eu i croenrgy.eu, pri čemu nijedna od platformi nije naročito zaživela. Takođe, istaknuto je da u Hrvatskoj ne postoji pravna regulativa prikupljana sredstava putem CF, već se čitava stvar tretira kroz zakon o finansiranju udruženja.

 

Sama Crowdfunding akademija je proizašla iz uspešne kampanje finansiranja energetski nezavisne osnovne škole Ostrog u Kaštel Lukšiću, koju su organizovali Program Ujedinjenih nacija za razvoj u Hrvatskoj (UNDP) i Energetska zadruga Kaštela. Pokrenut u saradnji UNDP-a i i neprofitnog poduzeća BRODOTO, program Akademije je besplatani i namenjen je ljudima s dobrim idejama koji žele da iskoriste grupno finansiranje za pokretanje društveno korisnih projekata. CF akademija se bavi edukacijom u oblasti CF načina prikupljanja novca i mentorisanjem CF kampanja na lokalnom nivou i internacionalno. Lansirano je šest kampanja i sakupljeno oko 100 hiljada dolara. Među uspešnim projektima su i: Okus doma, projekat kuhinje koju vode azilanti, Fabula organska olovka koja se može posaditi, STEMI projekat koji promoviše uradi sam robotiku, Light and Load projekat kojim se finansiraju nosiljke za decu izbelica. Većina donacija došla je iz hrvatskih lokalnih zajednica, u zavisnosti od prirode projekata.

Kao ilustracija mogućnosti primene ovakvog modela u stanovanju i revitalizaciji grada Marina Petrović je predstavila projekte koji se baziraju na donatorskom i na investitorskom tipu CF. Među projektima koji su finansirani donacijama pomenuti su: Dupond underground u Vašingtonu – “crni tunel koji je postao svetlo mesto”. Glyncoch Community centar u Velsu, oronula zgrada u ovom bivšem rudarskom mestu, koju su entuzijasti transformisali u moderni, mulitifunkcionalni društveni centar koji uključuje i edukativni program za pronalaženje posla. Luchtsingel, pešački most u Roterdamu, za koji je razvijen model u okviru koga je donatorima za 25 dolara ponuđena daska sa urezanim imenom, od ovih dasaka je sastavljen most koji povezuje dva dela grada. Primeri investitorskog CF o kojima je govoreno imali su naglasak na (socijalnom) stanovanju. Bilo je reči o prvom CF neboderu, BD Bacatá u Bogoti; zgradi Greenford u Londonu za koju je korišćen CF kako bi se zatvorila finansijska konstrukcija za poslednjih osam stanova (700.000 funti). U ovakvim poduhvatima vlasnici sa udelom ostvaruju dobit iznajmljivanjem, nekretnina čiji su suvlasnici, ili njihovom prodajom po tržišnoj ceni posle pet godina. Kao dobar primer pomenuta je i Fordhall Farm, organska farma u Engleskoj iz 1950-ih koja je bila pred bankrotom, a spašena je i prešla u vlasništvo zajednice metodom CF, njihove deonice se ne mogu prodati na tržištu. Lilac – low impact living affordable community iz Lidsa još jedan je od primera CF u stanogradnji. U pitanju su ekološki stanovi koji pripadaju stambenoj zadruzi, i gde renta iznosi 35% od neto prihoda po domaćinstvu, bez obzira na visinu prihoda. Od ove svote se otplaćuje zajednički kredit. Za ove zgrade korišćen je ModCell sistem gradnje, koji je bio inspiracija timu Pametnije zgrade na arhitektonskom konkursu Mild Home.

Dodatno: pročitajte tekst Crowdfunding Community Projects o CF na Spacehive platformi, na kojoj su podržani neki od ovde pomenutih projekata.

 

Nakon CF akademije svoja iskustva je podelila Zoja Kukić iz StartIT centra koji je nedavno sakupio 100.000 dolara na Kickstarter platformi za razvoj IT zajednice mladih u manjim gradovima širom Srbije. Njihov cilj je sprovođenje reforme srpskog društva uz pomoć tehnologije koja bi trebala da osposobi ljude za tehnološko preduzetništvo, a sve u cilju smanjenja nezaposlednost. Ulaganje sakupljenih sredstava biće usmereno u tri StartIT centra van Beograda (rad i učenje), završetak prostora u Beogradu i online programe.

Neda Šorak predstavila je kampanju za grupnu podršku u vrednosti od 2.500 dolara za PlusPlusPlus festival, muzički i društveni događaj na planini Jelici. U pitanju je skromno građena kampanja čija su ciljna grupa bili ljudi koji žele da provedu vreme u specifičnoj sredini u Srbiji. Predprodukcija je finansirana od ulaznica za čitav niz događaja pre samog festivala, a lokacija je do kraja držana u tajnosti. Iskustvo ove kampanje govori da 90 posto drugara koji su ranije pratili programe sestrinske inicijative Dis-patch nije podržalo kampanju, već je podrška većinom (70%) stigla iz inostranstva, a 35 posto donatora uopšte nisu poznavali. Nagrada za donatore bila je karta za festival. Novac sakupljen kroz CF upotrebljen je za izgradnju bine i jedan deo festivala.

  

Peđa Dimitrijević iz SamOOrganizacije, platforme iz Beograda koja je nastala kroz poduhvat organizovanja koncerta kontrabasiste Vilijama Parkera, predstavio je način prikupljanja sredstava koji je baziran na ličnim kontaktima van platformi za CF. Inicijalno interesovanje ove grupe za mejnstrim CF bilo je osujećeno profitom koji platforme zarađuju u vidu 10 procenta koji ubiraju od kampanja. Koncert je finansiralo 26 ljudi. Deo sredstava (10%) došao je od naplate ulaznica na koncertu koji su muzičari iz SamOOrganizacije volonterski organizovali, deo od donacija, a deo od samog koncerta Vilijema Parkera.

Željko Ninkov iz ideaFunder$ regionalne crowdfunding platfome koju vodi kompanija Smart Systm Solution iz Istočnog Sarajeva govorio je o preprekama za funkcionisanje CF platformi u regionu. Ideja je potekla iz inicijative da se napravi sistem za nevažeće glasačke listiće nakon izbora 2010. godine. Prema istraživanjima, danas 1% građana BiH zna za CF, što je poražavajuća činjenica za ovaj metod finansiranja, i za sada u BiH nema ni jednog uspešnog projekta. ideaFunder$ radi na principu daj šta daš, a njihova osnovna delatnost za sada je usmerena na podizanje svesti o CF i animiranje lokalne zajednice. Zakonodavstvo je osnovni problem za funkcionisanje CF platforme (ekonomski propisi), a sem toga i animiranje zajednice (jako malo dobrih prijavljenih projekata), kao i nedostatak preduzetničke kulture. Među problemima je i komplikacija oko korišćenja PayPal sistema u regionu (projekti ne mogu biti veći od 50.000 dolara). ideaFunder$ platforma ne naplaćuje proviziju humanitarnim projektima dok je provizija za ostale šest posto. Ova platforma u dijaspori vidi veliki potencijal za regionalni CF..

Nakon upoznavanja sa različitim inicijativama govorilo se o različitim teškoćama u CF. Bilo je reči o čitavom nizu nepredviđenih troškova koji inicijatore kampanje mogu da dovedu u nepredviđene finansijske teškoće, ali koje je dobrim planiranjem moguće prenebregnuti. Izneta je konstatacija da CF nije za pojedince koji su egzistencijalno ugroženi (potrebna je druga vrsta direktne pomoći) i da ovaj način finansiranja više odgovara poduhvatima koji već imaju nekakvu finansijsku poziciju. Tokom diskusije opravdavan je prihod platformi kao prodaja kredibiliteta i ušteda vremena kroz nadomestak socijalnih odnosa. CF je takođe opisana i kao izvor stresa pogotovu u vezi sa platformama koje imaju zahtev za prikupljanjem celog traženog iznosa.

Ekonomija na zajednički pogon, 1. deo – crowdfunding i etičko bankarstvo

Tokom poslednjih nekoliko godina, sve veći broj ljudi širom sveta dolazi do zaključka da ekonomija kakvu poznajemo jednostavno ne ide u korist ljudi. Potrebna je alternativa, ali pitanje je kakva bi ona trebala da bude? Da li odgovor možemo naći u skoro zaboravljenom zadružnom finansiranju, u eksperimentima sa novim finansijskim tehnologijama (kao što je Bitcoin) ili grupnom finansiranju – crowdfundingu?

KO GRADI GRAD vas poziva na dva predavanja i radionicu od 3-5. marta, na kojima ćemo se baviti iznalaženjem novih modela zajedničke ekonomije, relevantnim za naše prilike, sa fokusom na stanovanje kao njene okosnice. U tome će nam pomoći gosti iz Zagreba – Goran Jeras iz eBanke, etičke razvojne banke u vlasništvu svojih članova, i Marina Petrović i Kristina Lauš iz Crowdfunding akademije.

Podrška: Creative Industries Fund NL (holandska fondacija za arhitekturu, dizajn i digitalnu kulturu)


Crowdfunding kao rešenje? 

četvrtak 3. mart, 18 – 20h, predavanje i diskusija
Kulturni centar Rex, Jevrejska 16

U okviru ovog događaja, bavićemo se mogućnostima i izazovima crowdfunding-a (grupnog finasiranja) u Srbiji i regionu. U prvom delu programa, Marina Petrović i Kristina Lauš predstaviće nam Crowdfunding akademiju iz Zagreba, uključujući njihova iskustva podrške projektima kao što je energetski nezavisna škola. Marina i Kristina će se posebno osvrnuti na korišćenje grupnog finansiranja kao alata za aktiviranje lokalnih zajednica, crowdfunding za velike projekte (preko 50.000 dolara) i mogućnosti investicionog crowdfundinga.

Da li u osiromašenom društvu kao što je naše crowdfunding predstavlja još jednu naivnu ideju ili je to jedna od retkih preostalih opcija za pokretanje stvari koje su od šireg društvenog značaja, za koje nije moguće drugačije naći sredstva?

Kako bismo pokušali da odgovorimo na ova pitanja, pozvali smo inicijative i organizacije koje su iskusile grupni način finansiranja. Sa nama će biti pretstavnici Start IT centra, koji je nedavno sakupio 100.000 dolara za razvoj IT zajednice, mladih i manjih gradova širom Srbije, regionalne crowdfunding platforme ideaFunder$SamOOrganizacije, platforme iz Beograda nastale kroz poduhvat organizovanja koncerta kontrabasiste Vilijama Parkera i PlusPlusPlus festivala koji je dobio grupnu podršku od oko 3000 dolara za muzički i društveni događaj na planini Jelici.

Crowdfunding akademija je proizašla iz uspešne kampanje finansiranja energetski nezavisne osnovne škole Ostrog u Kaštel Lukčiću, koju su organizovali Program Ujedinjenih nacija za razvoj u Hrvatskoj (UNDP) i Energetska zadruga Kaštela. Pokrenut u saradnji UNDP-a i i neprofitnog poduzeća BRODOTO, program Akademije namenjen je ljudima s dobrim idejama koji žele da iskoriste grupno finansiranje za njihovo pokretanje.


eBanka: Ljudi su važniji od profita!

petak, 4. mart, 19h, predavanje i razgovor
Impact Hub, Makedonska 21

Pre nešto više od godinu dana Goran Jeras nam je predstavio avanturu osnivanja eBanke – etičke razvojne banka u vlasništvu svojih članova iz Hrvatske. Ovaj, potpuno novi tip banke, privukao je dosta pažnje ljudi koji traže banku kojoj bi konačno verovali. eBanka je postala vruća tema u hrvatskim medijima, a posebno među ljudima i organizacijama koji u ovakvoj banci vide podršku njihovim društveno-angažovanim idejama i razvojnim projektima, ignorisanim od strane komercijalnih banaka. Etička banka je razvojna banka koja razmišlja dugoročno i projektima pristupa individualno. Ulaže isključivo u one projekte koji osim finansijske održivosti imaju i pozitivan učinak na društvo i okolinu. eBanka nema prikrivenih investitora i vlasnika, ona je u stopostotnom vlasništvu Zadruge za etičko finansiranje. Sada, kada se eBanka nalazi pred zvaničnim otvaranjem, u zadnjoj rundi prikupljanja potrebnih 15 miliona evra kapitala nakon sto su svi drugi preduslovi ostvareni, Goran će nas izvestiti o ovom izuzetnom iskustvu i šta takva vrsta banke može značiti za naše živote.

Goran Jeras je rođen u Zagrebu i nakon studija fizike odlazi u Holandiju gde je radio kao konsultant u finansijskom sektoru. Područje rada mu je bio dizajn kompleksnih IT sistema za finansijske institucije i zatim nakon izbijanja finansijske krize 2008. godine – analiza i unapređivanje modela procene rizika. Razočaran otuđenosti komercijalnih banaka od potreba realne ekonomije i društva, počinje da se bavi alternativnim metodama finansiranja, društvenim i socijalnim preduzetništvom, modelima podsticanja održivog razvoja i etičkim bankarstvom. Od kraja 2013. godine potpuno je posvećen radu na projektu osnivanja eBanke d.d., a od aprila 2014. godine kada je objavljeno osnivanje banke postaje i rukovodilac Zadruge za etičko finansiranje.


Ekonomija na zajednički pogon

subota 5. mart, 12 – 18h, radionica
Kulturni centar Rex, Jevrejska 16

Kroz inicijativu Pametnija zgrada, KO GRADI GRAD radi na iznalaženju modela kolektivne, pristupačne stanogradnje u Beogradu, suprotstavljajući ga trenutno jedinom postojećem načinu dolaska do stana – kupovinom na špekulativnom tržištu nekretnina. Jedan od najvećih izazova na putu realizacije ove ideje je način finansiranja. Ali ako stanovanje počnemo da posmatramo kao nešto što je moguće rešiti zajednički, time i ekonomski mehanizmi kroz koje ga rešavamo postaju generator zajednice!

U okviru radionice tražićemo odgovore na pitanja kao što su: koje su mogućnosti stvaranja novih finansijskih institucija u vlasništvu samih građana? Šta je moguće, a šta nije moguće uraditi kroz zajedničku ekonomiju? Dokle je KO GRADI GRAD došao u istraživanju kako digitalne tehnologije finansiranja mogu da budu podrška formiranju stambenih zajednica.

Radionicu će voditi Ko gradi grad i gosti iz Zagreba Goran JeraseBanka, etična razvojna banka u vlasništvu svojih članova, i Marina Petrović i Kristina LaušCrowdfunding akademija.

(ilustracija: the delicatessen)

Deložacije

Oduzimanje stanova građanima koji nemaju novca da plaćaju usluge javnih preduzeća ili bankarske kredite, te iseljenje iz nelegalizovanih objekata ili smeštajnih kapaciteta preduzeća u stečaju je olako redukovano na rešavanje dužničko-poverilačkog odnosa, u kojima profitiraju privatni izvršitelji. Ovaj radni sto okupio je stanare koji su pod direktnom pretnjom prinudnog iseljavanja, i koji nemaju drugi krov nad glavom niti sredstva da ga obezbede. Učesnici su zajednički pokušali da formulišu nužni odgovor društva na ovakvu situaciju.

22. oktobar 2015. / 14:00 – 17:00

Učestvovali:

Stanari samačkog hotela Trudbenika, Beograd, Stana Krstić i Dragan Minić
Stanari samačkog hotela DMB-a, Beograd, Samailo Pantović
Stanari naselja Kamendin u Zemun Polju, Beograd, Milovan Pavlović
Sindikat zaposlenih radnika na određeno vreme Srbije, Niš, Miroslav Krstić
Regionalni centar za manjine, Marko Vasiljević
Moderatori: Ivan Zlatić i Tadej Kurepa

Audio snimak: Deložacije audio 

(ilustracija: protest, blok 72)


Izveštaj: Deložacije

 

Ivan Zlatić iz organizacije Učitelj neznalica i njegovi komiteti u uvodu je objasnio da problem deložacija proizlazi iz sukoba prava na imovinu i prava na stan. Naime, Ustav Republike Srbije kaže da je stan nepovrediv i nepovredivosti stana načelno daje prioritet u odnosu na imovinska prava. Na osnovu Ustava bi se moglo zaključiti da je pravo na stan(ovanje) važnije od imovinskih prava, tj. da veća prava ima osoba koja živi u stanu nego vlasnik tog stana (koji u njemu ne živi). U praksi je situacija drugačija, a razlozi zbog kojih se ljudi izbacuju iz stanova uglavnom su imovinske prirode. Dok, sa jedne strane, fizičkim prisustvom ljudi sam čin deložacije može biti spreči, sa druge strane, država preko privatnih izvršitelja (koji u ovim situacijama ostvaruju značajnu finansijku korist) naplaćuje dugovanja tako što ljudima oduzima veliki deo plate ili penzije, čime ih doslovno ostavlja bez ikakvih sredstava za život i tu, za sada, rešenja nema.

trudbenikO problemima sa kojima se suočavaju prvo su govorili Dragan Minić i Stana Krstić, predstavnici radnika građevinskog preduzeća Trudbenik gradnja, privatizovanog 2008. godine (jedna od 24 sporne privatizacije). Novi vlasnik Dragan Kopčalić, ubrzo posle privatizacije, rasprodao je svu imovinu preduzeća, a radnike je otpustio. Od tada su učestali pokušaji iseljenja radničkih porodica koje već decenijama žive na tri lokacije – u samačkom hotelu u Bloku 70 na Novom Beogradu, u smeštajnim kapacitetima na Konjarniku i u Krnjači (oko 80 porodica sa 250 ljudi). Kopčalić je ignorisao važeće odluke organa Trudbenika iz 2006. godine da se izvrši prenamena ovih objekata u stambene zgrade i počeo da primenjuje razne vrste pritiska kako bi primorao stanare da se isele. Činjenicu da stanari račune nisu plaćali direktno komunalnim preduzećima, već Trudbeniku, Kopčalić je iskoristio da im nagomila dug za struju, vodu i grejanje (ne plaćajući te račune nadležnim firmama iako su stanari svoje obeveze uredno izvršavali), a sve sa ciljem da ih zbog duga izbaci iz stanova kako bi te objekte potom prodao. Trudbenik je završio u stečaju i problemi stanara su prešli u nadležnost stečajnog upravnika.

Dragan Minić, stanar samačkog hotela Trudbenika u Bloku 70, istakao je da su svi stanari prvo ostali bez posla, a zatim su uslovljeni da napuste svoje stanove, što su oni odbili, pošto im je to jedini krov nad glavom i smatraju da imaju pravo da tu ostanu. Već godinama žive pod konstantnom pretnjom prinudnog iseljenja, pokušaji deložacija su povremeni, ali uglavnom neuspešni zbog solidarnog odgovora stanara, njihovih prijatelja i građana koji ih podržavaju. Nadležni im na razne načine život u tom prostoru čine nemogućim, kako bi ih primorali da se isele. U leto 2015. im je isključena struja zbog duga koji su bili primorani da prihvate. Iako su svi redovno plaćali i kiriju i račune, sud je presudio da je svako od stanara dužan između 700.000 i 1.000.000 dinara. Trudbenik gradnjom sada upravlja stečajni upravnik, koji nastavlja sa iseljenjima da bi prodao samačke hotele i isplatio poverioce. Stečajni upravnik na različite načine pokušava da podeli stanare i da stvori utisak da nisu svi podjednako ugroženi. Npr. stanar jedne od 15 stambenih jedinica dobio je rešenje za iseljenje još pre četiri godine, dok pojedini ni do danas nisu dobili takvo rešenje.

Stana Krstić, koja živi u smeštajnim kapacitetima Trudbenika na Konjarniku objasnila je da većina stanara na Konjarniku ima rešenje o korišćenju tih prostorija i da u tim rešenjima ne piše da su oni dužni da ih napuste po odlasku u penziju, tj. prestanku radnog odnosa. Ipak, svi su tuženi za iseljenje i skoro 90% stanara je dobilo presude za iseljenje, mada ima drastičnih razlika u presudama za iste stanove (jedan sudija je odbio tužbu, drugi je naložio iseljenje). Osim tužbe za iseljenje, svi stanari tuženi su i za naknadu štete zbog korišćenja prostorija u kojima žive (jer navodno nemaju pravo na to). Izvršitelji su po presudama, preko banaka, krenuli u prinudnu naplatu. Kako bi ih primorali na iseljavanje, grejanje im je isključeno 2008. godine, a struja 2011. godine, ali su pomoću veza uspeli da je ponovo uvedu (što ih je dodatno koštalo 1.700 evra po stanu). Reč je o ljudima koji nemaju gde da odu, iako su ceo radni vek proveli u Trudbeniku. Zato umesto termina samački hotel, baraka, smeštajni kapaciteti treba insistirati da su to radnički stanovi koje su radnici stekli svojim radom i izdvajanjem u zajednički stambeni fond.

 

O sličnim problemima govorio je Marko Živković, stanar samačkom hotelu preduzeća u stečaju 21. maj iz Rakovice. Iako su se stanari tog objekta legalno uselili pre 20–40 godina, ispoštovali sva pravila kuće, plaćali račune i kiriju godinama, tuženi su zbog enormnih dugova koje oni nisu napravili već su nastali nemarnošću (ili namerom) države. Već godinu i po dana nemaju ni struju ni vodu, a institucije kojima su se obraćali ne reaguju. Naime, Opština Rakovica i Crveni krst Rakovica su nakon poplava u maju 2014. u prazne stambene jedinice u objektu uselili na nekoliko meseci ljude pogođene poplavama. Dug za struju i vodu koji je napravljen u to vreme trebalo je da izmiri opština Rakovica, ali nije to učinila, zbog čega je ceolom objekatu isključena struja i voda.

I u slučaju Trudbenika i u slučaju 21. maja je reč o deložaciji drugim sredstvima, jer stanari nisu fizički izbačeni iz stanova, već se stvaranjem izrazitno nehumanih uslova za život primoravaju na samoiseljenje. Ovo su jasni primeri surovog postupanja i flagrantnog kršenja ljudskih prava od strane države i novih vlasnika, kao i veštačkog generisanja duga, jer su stanari dovedeni u situaciju da plaćaju dugove koje nisu napravili i to tako što im se direktno odbija novac od plata ili penzija, zbog čega im je ugrožen i sam život. Sve što ovi ljudi žele je da ostanu u tim stanovima, uz plaćanje kirije koju firma odredi, dok firma (država) želi da ih izbaci iz objekta po svaku cenu, svesno ignorišući činjenicu da oni nemaju gde da odu. U vezi sa situacijom stanara samačkog hotela 21. maj, učesnici skupa Tzv. stambeno pitanje potpisali su tri apela: Opštini Rakovica (da uvede struju i vodu), Agenciji za privatizaciju (da nađe rešenje koje neće rezultirati iseljenjem ljudi) i pošto ovi apeli nisu urodili plodom, pre nekoliko dana i Siniši Malom, Gradonačelniku Beograda.

IMG_1110 IMG_1111  IMG_1123 IMG_1136

Marko Vasiljević iz Regionalniog centra za manjine, organizacije koja se, između ostalog, bavi i promocijom prava na stanovanje i sprečavanjem prinudnih iseljenja, istakao da su prethodnih godina zabeležili 20 kolektivnih prinudnih iseljenja u Beogradu, kojima je raseljeno oko 2.800 ljudi (mahom iz neformalnih naselja). Tokom ovih iseljavanja uočili su brojne povrede prava: iseljenja se vrše noću, bez odgovarajućeg obaveštenja, bez sudske odluke, uz pretnje roditeljima da će im deca biti oduzeta i slično. Kod ovakvih iseljenja, država po pravilu ne obezbeđuje alternativni smeštaj prinudno iseljenima, iako je to njena obaveza. Ona proizlazi iz činjenice da je Republika Srbija potpisala međunarodne ugovore (koji su po snazi odmah ispod Ustava), poput Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji zabranjuje prinudna iseljenja (osim onda kada ih je nemoguće izbeći – na primer, iz bezbednosnih razloga) i propisuje da nijedno iseljenje ne sme da rezultira beskućništvom, odnosno, da je država dužna da obezbedi adekvatan smeštaj ljudima koje iseljava. Međutim, organi državne uprave ne uzimaju u obzir međunarodno važeće standarde ljudskih prava, iako su oni deo našeg pravnog sistema, te prema tome, obavezujući.

Regionalni centar za manjine je zagovarao usvajanje zakona koji reguliše pitanje prinudnih iseljenja, a koji bi obezbedio pravnu zaštitu ljudi koji su pogođeni deložacijama. Marko je istakao da je avgusta 2015. godine podneta prva radna verzija tog zakona, a posle skupa Tzv. STAMBENO PITANJE (u novembru 2015.) objavljen je Nacrt zakona o stanovanju u kome su ova prava samo delimično uključena (videti komentar Ivana Zlatića u Danasu).

 

O problemima stanara naselja Kamendin u Zemun Polju govorio je stanar Milovan Pavlović. U okviru projekta socijalnog stanovanja, preko Centra za socijalni rad, socijalno ugroženim licima u najam na pet godina ponuđeno je 176 stanova iz tzv. programa 1.100 socijalnih stanova. Mesečni zakup prvobitno je iznosio 1.900 dinara, ali je vremenom cena komunalija dostigla ogromne cifre, što stanari nisu mogli da izmire od iznosa socijalne pomoći. Koristeći pravo da iseli stanara koji ne plati troškove stanovanja tokom 3 uzastopna meseca, Grad Beograd i Infostan su tužili jedan broj ljudi za iseljenje ili za naplatu duga. Osim što žive pod permanentnom pretnjom prinudnog iseljenja, stanari nemaju sredstva za život jer su im primanja blokirana zbog dugova.

IMG_1106

O inicijativi vezanoj za izvršenja koja pokreću javna preduzeća radi naplate potraživanja (dugova) od imovine građana govorio je Miroslav Krstić, predstavnik Sindikata zaposlenih radnika na određeno vreme Srbije. On je ispričao kako su masovno izašli na ulice Niša, udruženi sa srodnim organizacijama, i podneli zahtev za hitno preduzimanje mera kojima bi se zaštitile socijalno ugrožene kategorije stanovništva od postupka izvršenja. Ta izvršenja od 2012. godine sprovode privatni izvršitelji za račun javnih komunalnih preduzeća, bez sudskog postupka, što nije praksa u Evropskoj uniji. Privatni izvršitelj nije sudija i neustavno su mu dodeljena sudska ovlašćenja. Važno je da građani koji se nađu u ovoj situaciji nekako izdejstvuju sudsku parnicu, jer bez učešća suda oni nemaju nikakvu šansu protiv izvršitelja koji imaju ovlašćenje da im blokiraju primanja radi naplate dugova. Miroslav je još istakao da pored zakona o izvršenju, treba insistirati i na donošenju zakona o imovinskom cenzusu, na osnovu kojeg bi se izradile socijalne karte porodica i obezbedila socijalna zaštita ugroženih lica, umesto što se blokadom primanja i/ili (pretnjom) oduzimanjem stanova guraju u bezizlaznu situaciju.

 

Na ovaj skup pozvani su i predstavnici Društva sudija Srbije, kako bi dali perspektivu pravosuđa na pomeranje nadležnosti iz suda ka privatnim izvršiteljima. Iako se nisu odazvali, u pisanom odgovoru na poziv istakli da sprovedenu privatizaciju procesa izvršenja vide kao problem.

film iseljenje 6

Nakon pojedinačnih izlaganja usledila je diskusija sa ciljem iznalaženja pravaca zajedničkog delovanja. Da bi se nešto korenito promenilo u konkretnim situacijama, učesnici skupa odlučili su da se zajednički aktivno uključe u proces donošenja novog Zakona o stanovanju i održavanju zgrada (videti primedbe na Nacrt zakona kolektivno podnete 7. decembra 2015.). I da u konkretnim situacijama deložacije daju solidarnu podrška različitim grupama, da masovno učestvujemo u zajedničkim apelima i pritiscima, sve dok ne izdejstvujemo promenu zakonskih rešenja.

Bilo je reči i o mogućnosti pokretanja tužbe pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Ako neko u slučajevima prinudnih iseljenja donese rešenje za koje ne postoji delotvorni pravni lek, može se neposredno tražiti privremena mera Evropskog suda za ljudska prava, koji je do sada u takvim situacijama zahtevao da se iseljenje obustavi. Čuli smo i da pojedine sudije imaju stav da nikoga ne iseljavaju iz stana jer smatraju da mora da se poštuje potpisana međunarodna konvencija o ljudskim pravima.

Zajednička platforma, pokrenuta tokom samog skupa, treba da postavi stvari tako da bude jasno da se ovde radi o borbi za socijalna prava, za goli život, za egzistenciju. Bez obzira zbog koje obaveze se ljudi suočavaju sa iseljenjem (dugovi prema javnim preduzećima, dugovi prema bankama ili nešto treće), u pitanju je ista borba sa jedinstvenom porukom da se svakome mora garantovati pravo na krov nad glavom.

1 2 3 4 5 9